Виљушка

Виљушка је прибор за јело или кухињска алатка. Састоји се од ручке и зубаца који служе за набадање хране. Најчешће су од лаког метала, дужине до 20 цм, са украшеном ручком и са два до четири зупца. Дужина виљушке, број зубаца, материјал од кога је направљена зависе од намјене виљушке. Тако се разликују виљушке којима се једу различите врсте меса, морски плодови, тијеста, разне врсте воћа и поврћа, салате, десерти, сладоледи, али и виљушке које се користе у припреми хране у кухињи или на роштиљу. Развијена је комбинација виљушке са кашиком — спорк, као и комбинација са кашиком и ножем — спорф.

Разне врсте виљушака (слијева надесно): виљушка за десерт, виљушка за зачине, виљушка за рибу, виљушка за ручавање, виљушка за нареске, виљушка за сервирање, виљушка за раздвајање

Храна исјечена ножем који је у десној руци у уста се уноси виљушком која се држи у лијевој руци.

Историја виљушке

Прве виљушке су забиљежене у старом Египту и кориштене су као кухињске алатке, а не као прибор за јело. Пронађени су остаци виљушака од костију у гробницама владара у Кини. Коштане виљушке су нађене на археолошким локацијама из бронзаног доба Ћиђа културе (2400–1900. п. н. е.), династије Шанг (c. 1600–c. 1050. п. н. е.), као и каснијих кинеских династија. Каменорез из гробнице у источном Хану (у Та-куа-љанг, Суејде округ, Шенси) приказују три висеће двокраке виљушке у сцени ручавања. Сличне виљушке су приказане и поврх пећи у призору из још једне гробнице источног Хана.

Према Библији, виљушке су кориштене приликом жртвовања животиња код Јевреја. Виљушке из старе Грчке су биле поприлично дуге и имале су два зупца помоћу којих се узимало јело. У Римском царству, бронзане и сребрне виљушке су кориштене, и многи преживели узорци су приказани у музејима широм Европе. Употреба је варирала у складу са локалним обичајима, друштвеном класом, и типом хране. У ранијим периодима су виљушке биле углавном кориштене као прибор за кување и послуживање. У Византији су виљушке биле у широј употреби већ у 4. вијеку. Записи показују да је до 9. века у неким елитним круговима Персије сличан прибор познат као барјун кориштен у извесној мери.

На Средњем истоку су се почеле користити у 7. вијеку на гозбама на дворовима, а у широку употребу су ушле у 10. вијеку. Те виљушке су најчешће имале два зупца и прављене су од бронзе.

Виљушка из 16. вијека, Музеј у Лаону

У Италију су донесене у 11. вијеку, али су у потпуности заживјеле тек у 16. вијеку. Разлог спорог прихватања виљушке је што је Римокатоличка црква прогласила тај предмет за ђавољи. Према легенди, виљушку је у Италију донијела византијска принцеза Марија Аргиропулина која се почетком 11. вијека удала за млетачког дужда Јована Орсеола. У овом браку, склопљеном ради мира Византије и Венеције, Марија је понијела богат мираз у коме се налазила и златна виљушка.

До Француза је виљушка дошла 1533. године након вјенчања Катарине Медичи и будућег француског краља Анрија II, али је прошло доста времена и док се почела редовно користити током јела. Виљушка се и по осталим европским дворовима ширила такође често путем краљевских вјенчања у 15., 16. и 17. вијеку. Тако је у Русију виљушку донијела пољска принцеза Марина Мнишек када се 1606. удала за руског цара Лажног Димитрија.

У западној Европи је виљушка спорије усвајана па је у Великој Британији прихваћена тек у 18. вијеку. У Сјеверној Америци је прихваћена тек нешто прије Америчке револуције. Данас најраширенији облик виљушке је осмишљен средином 18. вијека у Њемачкој и широко је прихваћен почетком 19. вијека.

Виљушка на српском двору

Постоје различите теорије о томе када су се почеле користити виљушке на српском двору. Заговорници теорије да су Срби користили виљушку међу првима у Европи тврде да је Стефан Немања приликом сусрета са Фридрихом Барбаросом у Нишу 1189. године, користио златну виљушку за јело, док је вођа Трећег крсташког рата јео рукама. Већина историчара одбацује ову причу као мит. Наиме, византијски историчари прилике на српском двору за вријеме Немањиног унука Уроша I описују као врло скромне. Виљушка је на српски двор вјероватно стигла током великог територијалног проширења српске државе за вријеме Душана Силног када се за јело користио златни прибор.

Види још

• Звучна виљушка
• Трозубац
• Есцајг
• Кашика
• Нож
• Сервирање трпезе

Литература

• Needham, Joseph (2000). Science and Civilisation in China. 6: Biology and biological technology. Part V: Fermentations and food science. Cambridge University Press. стр. 105—110. 
• Wright, Clifford A. (1999). A Mediterranean Feast: The Story of the Birth of the Celebrated Cuisines of the Mediterranean from the Merchants of Venice to the Barbary Corsairs, with More than 500 Recipes. William Morrow Cookbooks. стр. 82. ISBN 978-0-688-15305-2. 
• Casey, Wilson (2009). Firsts: Origins of Everyday Things that Changed the World (F изд.). Penguin. ISBN 978-1-59257-924-2. Приступљено 2. 9. 2013. 
• James, Peter; Thorpe, Nick; Thorpe, I. J. (1995). Ancient inventions. Ballantine Books. стр. 305. ISBN 978-0-345-40102-1. 
• Forgeng, Jeffrey L.; Singman, Jeffrey L.; McLean, Will (1995). „Food and Drink”. Daily Life in Chaucer's England. Greenwood Publishing Group. стр. 167. ISBN 978-0-313-29375-7. OCLC 1170051340. 
• Jackson, Charles James (1911). „The spoon and its history: Its form, material, and development”. An Illustrated History of English Plate, Ecclesiastical and Secular: In which the Development of Form and Decoration in the Silver and Gold Work of the British Isles, from the Earliest Known Examples to the Latest of the Georgian Period, is Delineated and Described, Volume 2. "Country life," limited. стр. 470—537. OCLC 1074655150. 
• Hey, D (1991). The Fiery Blades of Hallamshire: Sheffield and Its Neighbourhood, 1660–1740. Leicester University Press. . 193–140.
• Lloyd, G. I. H. The Cutlery Trades: An Historical Essay in the Economics of Small Scale Production. (1913; repr. 1968).
• Beck, Benjamin B. (1980). Animal tool behavior : the use and manufacture of tools by animals. New York: Garland STPM Pub. ISBN 0-8240-7168-9. OCLC 5607368. 
• Shumaker, Robert W.; Walkup, Kristina R.; Beck, Benjamin B. (2. 5. 2011). Animal Tool Behavior: The Use and Manufacture of Tools by Animals. ISBN 978-0801898532. Архивирано из оригинала 29. 8. 2022. г. Приступљено 28. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Finn, Julian K.; Tregenza, Tom; Norman, Mark D. (2009). „Defensive tool use in a coconut-carrying octopus”. Curr. Biol. 19 (23): R1069—R1070. PMID 20064403. S2CID 26835945. doi:10.1016/j.cub.2009.10.052 . 
• Jones, T. B.; Kamil, A. C. (1973). „Tool-making and tool-using in the northern blue jay”. Science. 180 (4090): 1076—1078. Bibcode:1973Sci...180.1076J. PMID 17806587. S2CID 22011846. doi:10.1126/science.180.4090.1076. Архивирано из оригинала 2022-05-10. г. Приступљено 2022-08-28. 
• Tom L. Beauchamp; R.G. Frey, ур. (2011). The Oxford Handbook of Animal Ethics. Oxford University Press. стр. 232. ISBN 978-0195-3719-63. 
• Jones, S.; Martin, R.; Pilbeam, D., ур. (1994). The Cambridge Encyclopedia of Human Evolution. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32370-3. 
• McPherron, Shannon P.; Zeresenay Alemseged; Curtis W. Marean; Jonathan G. Wynn; Denne Reed; Denis Geraads; Rene Bobe; Hamdallah A. Bearat (2010). „Evidence for stone-tool-assisted consumption of animal tissues before 3.39 million years ago at Dikika, Ethiopia”. Nature. 466 (7308): 857—60. Bibcode:2010Natur.466..857M. PMID 20703305. S2CID 4356816. doi:10.1038/nature09248. 
• Sahnouni, Mohamed; Semaw, Sileshi; Rogers, Michael (2013-07-04). „The African Acheulean”. Oxford Handbooks Online. doi:10.1093/oxfordhb/9780199569885.013.0022. Архивирано из оригинала 2022-07-30. г. Приступљено 2021-01-27. 
• Hägermann, Dieter; Schneider, Helmuth (1997), Propyläen Technikgeschichte. Landbau und Handwerk, 750 v. Chr. bis 1000 n. Chr. (2nd изд.), Berlin, ISBN 3-549-05632-X 
• White, Lynn Jr. (1962), Medieval Technology and Social Change, Oxford: At the Clarendon Press 
• Dhamija, Jasleen (1970), Indian folk arts and crafts, National Book Trust, India, 1992, „The simple clay kulhar, which is made in thousands as an inexpensive container for curd, sweets, tea or water, and after being used only once is thrown away, has the same form as those excavated at the Indus Valley or ...” 
• Hankin, Nigel B. (1997). Hanklyn-janklin: a stranger's rumble-tumble guide to some words, customs, and quiddities, Indian and Indo-British. Banyan Books. ISBN 9788186558065. „For the fussy, on request, the beverage will usually be served in a hand- less, unglazed, disposable earthenware pot, the kulhar, straight from the kiln ...” 
• „Cakes and Desserts”. bittersweetnyc.com. Bittersweet NYC. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 4. 9. 2010. „Kulfi (Indian Ice Cream) ... in India is traditionally served in Kulhars, unbaked terracotta ...” CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Change on table: Ditch the plastic spoons and plates, make an informed choice”. The Financial Express. 2017-12-24. Приступљено 2018-05-23. 
• Embree, Kari (2016-04-15). „Eating our way out of the plastic waste dilemma”. PlasticsToday. Архивирано из оригинала 07. 07. 2018. г. Приступљено 2018-05-23. 
• „PAPSTAR”. PAPSTAR. Архивирано из оригинала 24. 01. 2020. г. Приступљено 2018-05-23. 

Спољашње везе

• Cutlery of the Middle Ages and Renaissance Forks from the Greco-Roman era to the 17th century