Вилијам Гилберт
Вилијам Гилберт (енгл. William Gilbert; Колчестер, 24. мај 1544 — Лондон, 10. децембар 1603)[1][2] је био енглески лекар и физичар. Увео је назив за електрицитет, а његово дело „О магнетима“, у којем износи теорију о Земљи као магнету и магнетним силама између небеских тела, је имало значајан утицај на развој науке у 17. веку.[3]
Вилијам Гилберт | |
---|---|
![]() Вилијам Гилберт | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 24. мај 1544. |
Место рођења | Колчестер, Енглеска |
Датум смрти | 10. децембар 1603.59 год.) ( |
Место смрти | Лондон, Енглеска |
Образовање | St John's College |
Научни рад | |
Поље | физика |
Живот и рад
уредиВилијам је рођен у Колчестеру од оца Џерома Гилберда, градског судског службеника. Вилијам се школовао се на колеџу Сент Џонс у Кембриџу.[4] Након што је дипломирао медицину на Кембриџу 1569. године и кратког периода као стипендиста на Ст Џоновом колеџу, отишао је да се бави медицином у Лондону и путовао по континенту. Године 1573, изабран је за члана Краљевског колеџа лекара. Године 1600. изабран је за председника колегија.[5] Он је био је лекар Елизабете I од 1601. до њене смрти 1603. године, а Џејмса VI и I су обновили његову позицију.[6]:30
Његов примарни научни рад — умногоме инспирисан ранијим радовима Роберта Нормана[7][8] — био је De Magnete, Magneticisque Corporibus, et de Magno Magnete Tellure (О магнету и магнетним телима, и о великом магнету Земље) објављен у 1600. У овом раду он описује многе своје експерименте са својим моделом Земље званим терела. Из ових експеримената је закључио да је Земља сама по себи магнет и да је то разлог зашто компаси упућују на север (раније су неки веровали да је компас привукла поларна звезда (Поларис) или велико магнетно острво на северном полу). Он је био први који је тврдио да је центар Земље од гвожђа, а сматрао је да је важно и сродно својство магнета да се могу сећи, при чему сваки формира нови магнет са северним и јужним полом.
Енглеску реч „electricity“ је први пут употребио 1646. године сер Томас Браун, а изведена је из Гилбертовог новоглатинског electricus из 1600. године, што значи „као ћилибар“. Термин је био у употреби од 13. века, али је Гилберт био први који га је употребио у значењу „као ћилибар у својим привлачним својствима“. Он је препознао да трење са овим објектима уклања такозвани „ефлувиум“, који би проузроковао ефекат привлачности при враћању у објекат, иако није схватио да је ова супстанца (електрични набој) универзална за све материјале.[9]
Електрични излив се много разликује од ваздуха, и како је ваздух земаљски ефлувиј, тако и електрична тела имају свој карактеристичан излив; и сваки посебан ефлувиум има своју сопствену моћ да води ка сједињењу, сопствено кретање ка свом пореклу, свом извору и телу које емитује ефлувиум.
У својој књизи проучавао је и статички електрицитет користећи ћилибар; ћилибар се на грчком назива електрон, те је Гилберт одлучио да његов ефекат назове електричном силом. Он је осмислио први електрични мерни инструмент, електроскоп, у облику закретне игле коју је назвао верзоријум.[10]
Као и други научници његовог времена, веровао је да је кристал (кварц) посебно тврд облик воде, формиран од компримованог леда:
Луцидни драгуљи су направљени од воде; баш као што је кристал, који је очврснут из чисте воде, не увек великом хладноћом, како су неки некада сматрали, и веома јаким мразом, али понекад и мање јаким, природа тла која га обликује, влага или сокови који се затварају у одређене шупљине, на начин на који се у рудницима производе шпати.
— Де Магнет, енглески превод Силвануса Филипса Томпсона, 1900
Гилберт је тврдио да електрицитет и магнетизам нису иста ствар. Као доказ, он је (нетачно) истакао да, док је електрична привлачност нестала са топлотом, магнетна није (иако је доказано да магнетизам заправо постаје оштећен и ослабљен топлотом). Ханс Кристијан Ерстед и Џејмс Клерк Максвел су показали да су оба ефекта аспекти једне силе: електромагнетизма. Максвел је ово претпоставио у својој Расправи о електрицитету и магнетизму након много анализа.
Гилбертов магнетизам је био невидљива сила коју су многи други природни филозофи погрешно схватили да управља кретањима која су посматрали. Иако није приписивао магнетизам привлачности међу звездама, Гилберт је истакао да је кретање неба последица Земљине ротације, а не ротације сфера, 20 година пре Галилеја (али 57 година после Коперника који је то отворено изјавио у свом делу De revolutionibus orbium coelestium објављеном 1543. године) (види спољну референцу испод). Гилберт је први покушао да мапира површинске ознаке на Месецу током 1590-их. Његова карта, направљена без употребе телескопа, показивала је обрисе тамних и светлих мрља на Месечевом лицу. За разлику од већине његових савременика, Гилберт је веровао да су светле тачке на Месецу вода, а тамне тачке копно.[11]
Гилберт је умро 30. новембра 1603. у Лондону. Сматра се да је узрок његове смрти била бубонска куга.[12][13]
Гилберт је сахрањен у свом родном граду, у цркви Свете Тројице у Колчестеру. Његов мермерни зидни споменик се још увек може видети у овој саксонској цркви, сада деконсекратираној и коришћеној као кафић и пијаца.[14]
Библиографија
уреди- Gilbert, William (1600). De Magnete, Magnetisque Corporoibus, et de Magno Magnete Tellure: Physiologia noua, Plurimis & Argumentis, & Experimentis Demonstrata (на језику: латински). London: Peter Short.
- — (1893). On the Loadstone and Magnetic Bodies, and on That Great Magnet the Earth: A New Physiology, Demonstrated with Many Arguments and Experiments. Превод: Mottelay, P. Fleury. New York: John Wiley & Sons.
- — (1900). On the Magnet, Magnetic Bodies Also, and on the Great Magnet the Earth: A new Physiology, Demonstrated by Many Arguments & Experiments. Превод: Thompson, Silvanus Phillips. London: Chiswick Press.
- Gilbert, William (1651). De Mundo Nostro Sublunari Philosophia Nova (на језику: латински). (Published posthumously.). Amsterdam: Apud Ludovicum Elzevirium.
Референце
уреди- ^ Stephen Pumfrey (2004). „Gilbert, William (1544?–1603)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/10705. (Subscription or UK public library membership required.)
- ^ While today he is generally referred to as William Gilbert, he also went under the name of William Gilberd. The latter was used in both his and his father's epitaphs and in the records of the town of Colchester. Gilbert 1893, стр. ix
- ^ „William Gilbert | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-04.
- ^ „Gilbert, William (GLBT558W)”. Кембриџ база података алумниста. Универзитет у Кембриџу.
- ^ Mottelay, P. Fleury (1893). "Biographical memoir". In Gilbert 1893, стр. ix–xxvii
- ^ Pumfrey, Stephen (2002). Latitude & the Magnetic Earth. Icon Books. ISBN 1-84046-486-0.
- ^ Zilsel, Edgar (1941). „The Origin of William Gilbert's Scientific Method” (PDF). Journal of the History of Ideas. 2 (1): 1—32. JSTOR 2707279. doi:10.2307/2707279. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2014. г.
- ^ Roller, Duane H D (1959). The De Magnete of William Gilbert., Amsterdam.
- ^ Heathcote, Niels H. de V. (1967). „The early meaning of electricity: Some Pseudodoxia Epidemica – I”. Annals of Science. 23 (4): 261. doi:10.1080/00033796700203316.
- ^ Gilbert 1893, стр. 79
- ^ Bochenski, Leslie (April 1996) "A Short History of Lunar Cartography" Архивирано 3 август 2010 на сајту Wayback Machine. University of Illinois Astronomical Society
- ^ William Gilbert Архивирано 26 април 2007 на сајту Wayback Machine. National High Magnetic Field Laboratory
- ^ William Gilbert (1544–1603). BBC
- ^ Ross, David. „Colchester, Holy Trinity Church | Historic Essex Guide”. Britain Express. Приступљено 29. 10. 2016.
Референце
уреди- Boyer, Carl B. (октобар 1952). „William Gilbert on the Rainbow”. American Journal of Physics. 20 (7): 416—421. Bibcode:1952AmJPh..20..416B. doi:10.1119/1.1933270.
- Chapman, Sydney (29. 7. 1944). „William Gilbert and the Science of his Time”. Nature. 154 (3900): 132—136. Bibcode:1944Natur.154..132C. doi:10.1038/154132a0 .
- Carter, Richard B. (1982). „Gilbert and Descartes: The science of conserving the human body”. Zeitschrift für allgemeine Wissenschaftstheorie. 13 (2): 224—233. JSTOR 25170621. PMID 11636296. S2CID 21597894. doi:10.1007/bf01801557.
- Hesse, Mary B. (мај 1960). „Gilbert and the historians (I)”. The British Journal for the Philosophy of Science. 11 (41): 1—10. JSTOR 685815. doi:10.1093/bjps/xi.41.1.
- Hesse, Mary B. (август 1960). „Gilbert and the historians (II)”. The British Journal for the Philosophy of Science. 11 (42): 130—142. JSTOR 685585. doi:10.1093/bjps/xi.42.130.
- Jarrell, Richard A. (март 1972). „The Latest Date of Composition of Gilbert's De mundo”. Isis. 63 (1): 94—95. S2CID 144926718. doi:10.1086/350844.
- Kelly, Suzanne (2008). „Gilbert, William”. Complete Dictionary of Scientific Biography. 5. Gale Virtual Reference Library. Charles Scribner's Sons. стр. 396—401. Приступљено 6. 11. 2018.
- Kay, Charles D. (1981). William Gilbert's Renaissance Philosophy of the Magnet. University of Pittsburgh. Приступљено 10. 2. 2021.
- Langdon-Brown, Walter (29. 7. 1944). „William Gilbert: His Place in the Medical World”. Nature. 154 (3900): 136—139. Bibcode:1944Natur.154..136L. S2CID 4120294. doi:10.1038/154136a0.
- Leary, Warren E. (13. 6. 2000). „Celebrating the Book That Ushered In the Age of Science”. The New York Times. Приступљено 27. 3. 2009.
- Mills, A. (1. 6. 2011). „William Gilbert and 'Magnetization by Percussion'”. Notes and Records of the Royal Society. 65 (4): 411—416. doi:10.1098/rsnr.2011.0014 .
- Pumfrey, Stephen; Tilley, David (новембар 2003). „William Gilbert: Forgotten Genius”. Physics World. 16 (11): 15—16. doi:10.1088/2058-7058/16/11/24.
- Pumfrey, Stephen (2000). „Gilbert, William 1544–1603”. Ур.: Hessenbruch, Arne. Reader's guide to the history of science. Fitzroy Dearborn. стр. 302—304. ISBN 9781884964299.
- Shipley, Brian C. (август 2003). „Gilbert, Translated: Silvanus P. Thompson, the Gilbert Club, and the Tercentenary Edition of De Magnete”. Canadian Journal of History. 28 (2): 259—279. doi:10.3138/cjh.38.2.259.
- Smith, Michael (22. 6. 2016). „William Gilbert (1544–1603): Physician and Founder of Electricity”. Journal of Medical Biography. 5 (3): 137—145. PMID 11619454. S2CID 31303087. doi:10.1177/096777209700500303.
- Stern, David P. (2002). „A millennium of geomagnetism”. Reviews of Geophysics. 40 (3): 1007. Bibcode:2002RvGeo..40.1007S. doi:10.1029/2000RG000097 .
- Ugaglia, Monica (19. 2. 2007). „The Science of Magnetism Before Gilbert Leonardo Garzoni's Treatise on the Loadstone”. Annals of Science. 63 (1): 59—84. S2CID 143292503. doi:10.1080/00033790500405185.
Спољашње везе
уреди- The Galileo Project — biography of William Gilbert.
- The Great Magnet, the Earth Архивирано на сајту Wayback Machine (28. август 2014) — website hosted by NASA — Commemorating the 400th anniversary of "De Magnete" by William Gilbert of Colchester.
- Online Galleries, History of Science Collections, University of Oklahoma Libraries Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2015) High resolution images of works by and/or portraits of William Gilbert in .jpg and .tiff format.
- Вилијам Гилберт на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Вилијам Гилберт на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- On the Magnet — Translation of De Magnete by Silvanus Thompson for the Gilbert Club, London 1900. Full text, free to read and search. Go to page 9 and read Gilbert saying the Earth revolves leading to the motion of the skies.
- The Natural Philosophy of William Gilbert and His Predecessors
- De Magnete From the English Printing Collection in the Rare Book and Special Collection Division at the Library of Congress
- William Gilbert, the first electrician.