Википедија:Транскрипција са италијанског језика

Транскрипција имена из италијанског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Фонетски систем италијанског језика сличан је српском, а постоји и разумна традиција настала у додиру ових двају језика. Додуше, поједине проблеме задају историјски двојно преношене предњонепчане африкате, као и неки други гласови.

Особености

Што се тиче особености, свакако су најистакнује италијанске предњонепчане африкате, затим зубне африкате, а на крају и посебно неслоготворно и (односно ј). Поводом првих, јасно је да су оне по изговору између српских ћ, ђ са једне, а ч, џ са друге стране. Традицијом је створено, а Правописом кодификовано двојно (илити комбиновано) транскрипционо решење (ч, ђ), које се огледа у примерима типа Да Винчи, Пучини, односно Микеланђело, Ђенова. Дакле, као и у румунским именима, звучна африката преносиће се меком, а безвучна тврдом африкатом.

Међутим, у пракси има и тежњи да се безвучни парњак ч замењује српским ћ, вероватно зато што акустички утисак говорнике који у свом (српском) језику имају изразито тврди пар насупрот меком наводи да овај глас поистовете са својим меким. Старији пример овакве тежње јесте Ћано (политичар гроф Галеацо Ћано; Galeazzo Ciano), а новији поздрав ћао (ciao) у разговорном језику. За друге случајеве реално је задржати постојећу комбиновану замену.

За италијанске пискаве (зубне) африкате, безвучно [t̪s̪] и звучно [d̪z̪], предвиђена је једна замена ц (уз поједине изузетке са з). Мада се имена као што су Катанцаро (Catanzaro), Доницети (Donizetti), Манцони (Manzoni), Цили (Zilli) изговарају са звучном африкатом, ипак је реално подржати нормирану обједињену замену (сагласно са апелативима типа мецосопран), те не прибегавати облицима типа Катандзаро, Донидзети, Мандзони, Дзили.

Најсложеније је питање преноса италијанског неслоготворног и. Осврћући се на обичај, може се као правило узети да се предвокалско и у првом слогу преноси као ј (Пјетро, Пјомбино, Бјондо, Фјорентино, Језоло), а у унутрашњем слогу као и (Шипионе, Фабијано). Прецизније, ово правило се односи на предвокалско pi, bi, fi, chi и ghi. Од овог правила изузима се укорењено Пијемонт, као и случајеви у којима постоји префикс, типа Бијенале у Венецији.

Опис система

Већина гласова преноси се онако како је записана. Изузетак од преноса „глас за глас” јесу следеће графеме:

• C (ван E или I) — транс. к (итал. Capri, Petrarca — Капри, Петрарка)
• C, CC (испред E или I) — транс. ч (итал. Beatrice, Vespucci — Беатриче, Веспучи)
• CI, CCI (предвокалско) — транс. ч (итал. Luciano, Bocaccio — Лучано, Бокачо)
• CH, CCH (испред E или I) — транс. к (итал. Michele, Chicco — Микеле, Кико)
• CH (као -ICH) — транс. ч (итал. Stuparich, Kezich — Ступарич, Кецич)
• G (ван E или I) — транс. г (итал. Verga, Guglielmo — Верга, Гуљелмо)
• G, GG (испред E или I) — транс. ђ (итал. Angelo, Maggini — Анђело, Мађини)
• GI, GGI (предвокалско) — транс. ђ (итал. Giacomo, Giordano — Ђакомо, Ђордано)
• GH — транс. г (итал. Gherardo, Borghese — Герардо, Боргезе)
• GL (испред I) — транс. љ (итал. Camogli, Figline — Камољи, Фиљине)
• GLI (предвокалско) — транс. љ (итал. Cagliari, Gigliola — Каљари, Ђиљола)
• GN — транс. њ (итал. Bologna, Mascagni — Болоња, Маскањи)
• GU (испред A, E, I) — транс. гв (итал. Guarnieri, Guerazzi — Гварнијери, Гвераци)
• H (самостално) — транс. ∅ (итал. Horazio, Thiesi — Орацио, Тјези)
• I (интерволаско) — транс. ј (итал. Pistoia, Flaiano — Пистоја, Флајано)
• I (први слог) — транс. ј (итал. Iannacci, Pietro — Јаначи, Пјетро)
• I (остало) — транс. и (итал. Fabiano, Maffei — Фабијано, Мафеи)
• QU (испред A, E, I) — транс. кв (итал. Quasimodo, Acqui — Квазимодо, Акви)
• S (међусамогласничко) — транс. з (итал. Casella, Cesare — Казела, Чезаре)
• S (испред звучног сугласника или сонанта) — транс. з (итал. Sbarbaro, Ghislanzoni — Збарбаро, Гизланцони)
• SC (испред E или I) — транс. ш (итал. Rascel, Gramsci — Рашел, Грамши)
• SCI (предвокалско) — транс. ш (итал. Sciascia, Prosciutti — Шаша, Прошути)
• S, SS (остало) — транс. с (итал. Sforza, Versilia, Grosso — Сфорца, Версилија, Гросо)
• X — транс. кс (итал. Bixio, Craxi — Биксио, Кракси)
• Z, ZZ — транс. ц (итал. Zavattini, Abruzzi — Цаватини, Абруци)

Удвојени сугласници у српској транскрипцији се преносе као један (без дуплирања). Понекад треба пазити на изворни изговор и порекло имена. Тако назив Ignis (латинска реч за ватру) неће бити Ињис, већ Игнис. Такође ни Glicerina (грчка реч за слатко) неће бити Љичерина, већ Гличерина. Латинско име Lucia у италијанском језику је преобличено као Лучија, а не Луча. Комуна Acquasanta (двосложно име) неће бити Аквазанта, већ Аквасанта. Изузетно се звучно z преноси као з у презимену Зефирели (Zeffirelli), аналогно апелативу зефир.

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима писати о Риму, мада би назив скован према правилима био Рома. Још неки устаљени (укорењени) називи јесу и Напуљ (Наполи), Трст (Тријесте), Сицилија (Сичилија), Сардинија (Сардења), Везув (Везувио), Корзика (Корсика), Фиренца (Фиренце), Галилеј (Галилеи), Кристифор Колумбо (Кристофоро Коломбо), те њих и многе друге не треба мењати.

Алтернатива

У наставку су дата алтернативна правила транскрипције имена из италијанског у српски језик. Једнака су горенаведеним препорукама, али представљена на други начин (конкретним разликовним слоговима).

h — не чита се, па се и не преноси ca, co, cu — ка, ко, ку ci, ce — чи, че chi, che — ки, ке cia, cio, ciu, cie — ча, чо, чу, че chia, chiu, chie, chio: унутар речи као кија, кију, кије и кио у првом слогу као кја, кју, кје и кјо gi, ge — ђи, ђе ghi, ghe — ги, ге gia, gio, giu, gie — ђа, ђо, ђу, ђе ghia, ghiu, ghie, ghio: унутар речи као гија, гију, гије и гио у првом слогу као гја, гју, гје и гјо gn — њ gl — љ glia, glio, gliu, glie — ља, љо, љу, ље gua, gui, gue — гва, гви, гве

s — зависи од позиције: на почетку речи обично као с између самогласника као з испред b, d, g, l, m, n, r и v као з ss — с sci, sce — ши, ше schi, sche — ски, ске scia, scio, sciu, scie — ша, шо, шу, ше schia, schie, schiu, schio: унутар речи као скија, скију, скије и скио у првом слогу као скја, скју, скје и скјо z — ц qua, qui, que — ква, кви, кве cq — к (обично уз горње) ia, ie, iu, io: унутар речи као ија, ије, ију и ио у првом слогу као ја, је, ју и јо

Литература

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: италијански”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 195-198. ISBN 978-86-7946-079-0. 
• „Капућино и Паћино, против капучина и Пачина”. Политика. Приступљено 2. 8. 2014.