Патријарх српски Викентије II
Патријарх српски Викентије II (световно име Витомир Проданов; Бачко Петрово Село, 23. август 1890 — Београд, 5. јул 1958) био је 42. врховни поглавар Српске православне цркве.
| Патријарх српски Викентије II | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Чин | патријарх |
| Титула | архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски |
| Седиште | Београд |
| Посљедња епархија | Архиепископија београдско-карловачка |
| Године службе | од 1. јула 1950. до 5. јулa 1958. |
| Претходник | Патријарх Гаврило V |
| Наследник | Патријарх Герман |
| Претходна епархија | администратор Епархије сремске |
| Године службе | 1947—1951 |
| Претходник | Валеријан Прибићевић |
| Наследник | Никанор Иличић |
| Претходна епархија | администратор Епархије жичке |
| Године службе | 1941—1947 |
| Претходник | Николај Велимировић |
| Лични подаци | |
| Световно име | Витомир Проданов |
| Датум рођења | 23. август 1890. |
| Место рођења | Бачко Петрово Село, Аустроугарска |
| Датум смрти | 5. јул 1958. (67 год.) |
| Место смрти | Београд, ФНР Југославија |
Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Викентије.
Биографија
уредиМирско име патријарха Викентија је било Витомир Проданов, рођен је 11/23. августа 1890. у Бачком Петровом Селу од оца Ђорђа и мајке Јелене. У родном месту завршио је основну школу после које одлази за Нови Сад, где се уписује у гимназију. После завршене гимназије, одлази у Сремске Карловце да учи Богословију. Замонашио се 1917. године у Бездину. Од 1921. године био је на дужности секретара Управног одбора манастира Карловачке митрополије, и ту дужност је обављао до 1923. године.
Пошто се интересовао за науку, уписао се на Филозофски факултет у Београду и 1929. године и дипломирао на групи за историју.
Главни секретар Светог архијерејског синода постао је 1932. године, викарни епископ марчански 1936. године,[1] епископ злетовско-струмички 1939. године (устоличен на Сретење 1940[2]) и администратор охридско-битољски 1940. године.
Бугарски окупатори су га 1941. године протерали из Штипа. После Другог светског рата није могао да се прими своје епархије јер је тадашња комунистичка власт преко УДБА-е створила неканонску тзв. Македонску православну цркву, која до данас није канонски призната. У периоду 1947—1951. администрирао је Сремском епархијом.
Викентије је изабран за патријарха 1. јула, 1950. године. Као патријарх, успоставио је везе са осталим епархијама СПЦ, које су услед ратних прилика и прогона нове власти, биле доста ослабиле. Његовим настојањем, уређена су и пензиона питања православног свештенства. Наиме, црквени пензиони фонд је био укинут после рата, а право на државне пензије су имали само лаици.
Патријарх Викентије је био активан члан историјског друштва Војводине и неко време уредник Гласника историјског друштва Војводине од 1930. до 1934, а такође је сарађивао у историјским часописима из црквене историје.
Приликом посете Москви 1956., на Лењиновом гробу је положио венац, што су му антикомунисти замерали.[3]
Патријарх Викентије је умро 5. јула 1958. под загонетним околностима,[4] непосредно после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве. Гробница патријарха Викентија се налази у Саборној цркви у Београду, на северном зиду припрате лево од гробнице митрополита Михаила.
Одликовање
уреди
Орден југословенске заставе са лентом, (СФР Југославија).[5]
.png){kind=small}
Извори
уреди- ^ Хиротонисање епископа г. Викентија Проданова. "Време", 22. нов. 1936
- ^ [https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1940/02/16?pageIndex=00009 "Политика", 16. феб. 1940
- ^ Јањић 2018, стр. 610.
- ^ Службе тровале патријархе („Вечерње новости“, 9. март 2013), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Јањић 2018, стр. 603.
Литература
уреди- Јањић, Јован (2018). Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000). НИД Компанија "Новости" ад - Београд. ISBN 978-86-7446-272-0.
- Radić, Radmila (1995). Verom protiv vere: Država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.
- Радић, Радмила (2002). Држава и верске заједнице 1945-1970. књ. 1. Београд: Институт за новију историју Србије.
- Радић, Радмила (2002). Држава и верске заједнице 1945-1970. књ. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
- Ђурић-Мишина, Вељко (2002). Летопис Српске православне цркве 1946—1958. године: Време патријарха Гаврила (1946—1950) и Викентија (1950—1958). књ. 3. Книн-Београд: Зора.
Спољашње везе
уреди- Фотографија Викентија у породичној колекцији од потомка патријарха - праунука: Душана Б. Хаднађева
- Запис са предавања Протојереја - ставрофора др Предрага Пузовића професора богословских факултета у Београду и Фочи, које је у четвртак 17. априла 2008. године, одржао на Трибини посвећеној 50-ој годишњици смрти Патријарха Српског Викентија.- Радио „Светигора"
- Биографија Патријарха Викентија (Српска православна црква) Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012)
- B. SUBAŠIĆ, Službe trovale patrijarhe, Novosti 09.03.2013
- Сећање на патријарха српског Викентија (Каленић, број 4/1983, стр. 3-5)[мртва веза]
