Велика хумка-тумул
Велика хумка-тумул се налази у Краљевцима и под заштитом је Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица.[1] С обзиром да представља значајну историјску грађевину, проглашена је непокретним културним добром Републике Србије.[1]
| Велика хумка-тумул | |
|---|---|
| Опште информације | |
| Место | Краљевци |
| Општина | Рума |
| Ентитет |  Србија |
| Држава | Србија |
| Врста споменика | споменик културе |
| Време настанка | Праисторија |
| Тип културног добра | Непокретно културно добро |
Историја
уредиВелика хумка се налази око један километар југозападно од села на парцели Малетић Саве из Краљеваца, улица Железничка број 1.[1] Пречник доњег платоа је око 70—80 метара, а пречник горњег платоа 30—40 метара и висина хумке је 4—5 метара.[1] На њеном врху се налази камен чија надморска висина износи 93 метра.[1] У селу је сачувано веровање да је хумка настала када је Марко Краљевић на том месту истресао земљу са опанака.[1] Рекогносцирањем терена су установљени површински налази костију, керамике и неколико бронзаних новчића који припадају римском добу.[1] Око 100 метара јужно је пролазио римски пут Сирмијум—Сингидунум који је повезивао Италију са Цариградом.[1] Хумке или тумули су вештачка узвишења најчешће кружног облика која су у праисторији коришћена за сахрањивање било да се ради о појединачним гробљима или некрополама. Нека од њих су употребљавана за исту сврху и касније за време Велике сеобе народа или у периоду мађарске доминације у Срему као што су показала археолошка ископавања тумула у Војки и Батајници.[1] Најстарије хумке у Срему су настале у енеолиту и у ширем смислу припадају степској култури гробова јама или курган култури која је била распрострањена од Волге до Доњег Дунава и Војводине.[1] Тумули су грађени на месту где је покојник сахрањен, а око њих су обично постављени венци од камена као конструктивни елемент да се земља не би осула и да би им се сачувала потребна висина, верује се да су настали у праисторијском периоду на основу површинских налаза археолошког материјала, обиму и димензија и близини праисторијских насеља.[1] Имајући у виду њихову угроженост приликом обраде земље или на други начин и да им прети опасност да буду потпуно уништени донето је решење о заштити са циљем да буду трајно заштићени у простору и времену. У централни регистар је уписана 27. децембра 1999. под бројем АН 136, а у регистар Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица 6. децембра 1999. под бројем АН 9.[1]
