Варош код Кораја - праисторијско насеље
Варош код Кораја - праисторијско насеље археолошки је локалитет, који је под тим називом стављено на списак непокретних културних добара са националне листе споменика БиХ и добара која имају валоризациону основу у складу са Законом о културним добрима Републике Српске.
| Варош код Кораја - праисторијско насеље | |
|---|---|
| Опште информације | |
| Место | Корај |
| Општина | Лопаре |
| Ентитет |  Република Српска |
| Држава |  Босна и Херцеговина |
| Координате | 44° 42′ 30″ С; 18° 52′ 55″ И / 44.70844° С; 18.88187° И |
  Варош код Кораја - праисторијско насеље Варош код Кораја - праисторијско насеље на карти Босне и Херцеговине | |
| Тип културног добра | Народно неимарство |
Ово праисторијско насеље настало је на источнобосанском простору који није изразито одвојен од суседних крајева. Његов јужни део (планинско подручје развођа Горње Дрине, Неретве и Босне, чини се као део херцеговачког рубног простора.[1] Имајући ово у виду може се рећи да је читав овај простор је по свом природном положају везан за одговарајуће процесе на централно-балканском простору. Ово подручје током средњег неолита населили су носиоци старчевачке културе, а до краја неолита тај је простор припадао носиоцима винчанске културе, чија се насеља концентришу приближно на источну линију Оџак – Горажде.[1]
Паралеле овог насеља могу се повући са насељима у Горњој Тузли, Доњој Тузли, Матићима, Грбачи, Лугу код Горажда, Доњој Махали, Доњим Клакаром и Бутмиром, али се једино на овом локалитету огледају чисти елементи балканско-анадолског комплекса.[2] (Benac, 1961a: 39-72)
Положај
уреди
Праисторијско насељ Варош код Кораја у ужем смислу се налази у општини Лопаре, Република Српска, БиХ, које је према попису становништва из 2013. године имало1.435 становника.
У ширем смислу налази се на граници Балканског полуострва, јужно од реке Саве на простору која припада Републици Српској и Босни и Херцеговини. Под данашњим називом (Корај) ово подручје лоцирано је у североисточној области Босне, на обронцима планине Мајевице који се спуштају у равницу, на средокраћи између Тузле и Бијељине, Овим простором доминира Мајевица, 64 км дуг планински венац у североисточној Босни. Долине Гњице и Ковачице деле га на северозападни и југоисточни део; оба се пружају од северозапада према југоистоку, са највишим врхом Међедником (1843 м). Земљиште је састављено од меких стена и необично разуђено; многобројне узане ерозивне долинице, а међу њих сплет од танких коса; у долинама безброј речица, река, слабог водотока (које обично не пресушују), чине ово подручје зелено од култура, а нарочито од шумског лиснатог дрвећа (највише букве).[3]
Историја
уреди- Предуслови
На настанак и развој најстаријих култура на простору данашњег Кораја, утицала су богати природни услови и геолошки састав земљишта, односно налазишта соли и слани извори са обе стране Мајевице. [а][4] На наслагама морског олигоцена и миоцена створена су плодна тла на којима изврсно успева воће, посебно шљива, али и јабука, трешња, вишња, крушка, кајсија, бресква (виноградарска или шевтелија), смоква жута и мрка, као и обиље дивљег, самониклог воћа: оскоруша, дрењак, мушмула.[5]
- Порекло назива Корај
Историјска истраживања на подручју Кораја воде у дубљу прошлост, па тако на сачуваним стећцима пронађеним у корајској околини има и један на којем је уклесано име Корај.[6] На Агића гробљу нађен је надгробни споменик, стећак у облику стуба, секундарно употребљен као нишан са сачуваним првобитним натписом.[7][8] Текст натписа у преводу овако гласи:
„Овдје лежи Петко Рајковић на својој баштини Корају. Овај биљег постави оцу Рајко".[9]
Име насеља, предела, области преносило се наследно са колена на колено, а на једној територији су се више пута смењивале популације и језици, којима су се људи споразумиевали, а географско име, насеља или предела најчешће је остајало, у суштини. непромењено.[5]
- Прве насеобине
Ови простори су били похођени и настањивани различитим популационим групама и народима. Тешко се са сигурношћу може рећи који су од њих били први.
Познато је да су ови крајеви били насељавани у каменом добу или неолиту. Неолићани нису имали писмо да би нам оставили писани траг о себи, али су зато оставили доста материјалних трагова о свом живљењу на овом простору.
Наиме, у источном крају Лука, долине која се пружа испод Кораја и коју пресијеца Бијела ријека, налази се праисторијски локалитет Варош. Терен овога локалитета је у облику издуженог, неправилно елипсастог, великог тела, који се према југу и истоку благо спушта и прелази у равницу, док је са северне стране прилично стрмо одсјечен и доста узвишен над околним тереном.
У почетку је основано само неколико насеља (Горња Тузла, Варош код Кораја), а тек касније долази до формирања читаве мреже насеља. (Benac, 1966b: 41) Долина реке Босне представљала је једну од главних босанских саобраћајница којим је крајем неолита дошло до инфилтрације разних нових група са севера. (Benac, 1966b: 42)
О становништву корајског простора тешко је говорити издвојено и без сагледавања ширих географских целина у које је Корај спадао или спада. Најстарији познати становници данашње Босне, а самим тиме и ових крајева, били су Илири, после њих ту су боравили Келти, Римљани, Готи, Авари, а од 6. до 8. века Словени;[10] а треба такође споменути Хазаре, Мађаре, Османлије.
Етничке промене су обично вршене насилним путем, а услед ратова, исељавања и различитих честих пошасти, последњих векова, област је изгубила велики део свог старог становништва.[11]
Запис са стећка говори да је у овим крајевима живела и властела (појам баштине је земљишни посед у категорији феудалне својине, који је првобитно био дариван од стране владара, а касније се наследно преносио), а поред натписа ту су и топоними: Црквиште, Мраморје, Станови и др
Праисторијско налазиште Варош код Кораја својом културном баштином неолитског доба допринело је стварању посебне културне групе у оквиру неолитских група, коју можемо издвојити и именовати као: групу средњег и млађег неолита североисточне Босне и Херцеговине, која је уско везана са познатим културама неолитског доба Старчевачке и Винчанске.
Поред неолићана, трагове прошлости на корајском простору оставили су Келти, Јаподи, Римљани, Авари, Хуни, Хазари, Мађари, Османлије... и, наравно, Словени.
- Корај као средњовековна насеобина
Обронци Мајевице, који према северу прелазе у плодну посавску равницу, били су северна граница средњовековне босанске државе према Угарској, на којој су била подизана утврђења за одбрану. Једно од таквих утврђења, вероватно, било је и у корајском простору; писаних података о неком корајском граду (утврди, тврђави), немамо; материјални трагови су, такође, оскудни, мада извесне индиције постоје, и значајне су за решавање тајни корајске историје.[4]
Према иисторијској карти средњовековне босанске државе,[12] корајски простор је у 15. веку био жупа и налазио се у области Усора, а граничио се са:
- запада, жупом Ненавиште
- севера, реком Савом
- истока, подручјем данашње Семберије, и планином Мајевицом
- југа, жупом Соли
У поречју мањих Савиних притока: Тиње, Брке, Лукавца, Бијеле и Гњице на поачетку османске управе, простирале су се велика нахија Корај – ближе Сави, али и мање нахије Сребрник, Јасеница, Висори и Заврш – дубље у обронцима Мајевице. Старо, предосманско име жупе било Корај, с обзиром на то је османска нахија Корај обухватала више од половине горе описаног простора, а у тимарској организацији, која је дуго чувала стару територијаину поделу, управна јединица истог имена заузимала је још већи обим.[13] „Жупа Корај је вероватно из 5. века јер се у турско време стално спомиње. Она је у турско доба имала под својом управом жупу Бијељину и даље земље према Сребрнику и Мачви.“[14]
Настанак нахија на подручју којем гравитира Корај тешко је са тачношћу утврдити, јер је овај простор, односно велики део жупе Усора, којој је припадао, можда, и пре пада Босне под османску власт.[4]
Падом босанског краљевства, у његовом непосредном окружењу формирају се бановине, јајачка и сребрничка, и тек њиховим падом требало би очекивати настанак или, превођење средњовековних жупа у нахије и стварање нових. Ипак, према расположивим изворима, свакако пре 1519. године настале су нахије: Сапна, Заврш, Теочак, Смолућа, Јасеница, Сребрник, Сокол, Корај, Бијељина, Грачац, Висори и Гошћаница.[15]
Нахија Корај, која се простирала западно од Бијељине (поречје Лукавца), којој је припадала и тврђава Брчко, обухватала је 1533. године 14 села и насељену мезру, и то: Коренита, Били поток, Брдњик (Брњик), Жировницу, Маочу, Штрепце, Скакаву, Пчелић (Челић), Рахић, Лабску или Дедеково, Брезик, Љутницу, Хргове, Хмељин Загон, те мезру Остројно — са укупно 264 куће.
Од 1533. године у нахији Корај настала су следећа нова насеља, и то села: Билајићи, Магнојевићи, Чадавица и Сухо Поље, насељене мезре Дедечај и Маточина Судања, као и насељени читлук кнеза Ђуре у селу Били Поток. Насеље Корај, по коме је названа нахија, односно знатно раније и средњовековна жупа, још се у османским изворима не спомиње. Судећи по фрањевачком самостану Санта Маријаа ин кампо који се налазио код села Билог Потока, произилазило би да се заправо некадашње насеље Били Поток налазило у подручју данашњег Кораја. Укупан број домаћинстава у насељима ове нахије износио је 634 куће (1548. године).[16]
Археолошка истраживања
уредиРадови сондажног типа започети су 1956. године а настављени 1957. године и у преко 4 м дебелом културном слоју. Откопана је површина од 65 m² током које је утврђена стратиграфска слика насеља са пет културних и пет грађевинских фаза.[1] Најстарија грађевинска фаза паралелна је претежно Винчи В2 а најмлађа винчанско-плочничкој фази (Винчи Д).[17]
Заједничке карактеристике градње на овом локалитету огледају се у солидној и дебелој подној конструкцији, док је зидна конструкција рађена од дрвета и лијепа. Трагови огњишта упућују углавном на отворена огњишта, а запажен је нови вид огњишта са укомпонованим „грејалицама“ за постављање посуда на ватру, а коришћене су и као огњиште.[18] Претпоставља се да је ово насеље са груписаним кућама уз њгове ивичне делове, док је остали простор остајао слободан.[17]
Од керамичких артефаката на овом локалитету културни развој се прати од самог почетка и базира на црно и сиво полираној керамици, и чињеници да се не појављује стратум са сликаном керамиком.[17][19]
Старије две фазе Вароши одликују коничне и биконичне зделе, вазе на нози (звоноликој и цилиндричној), амфоре и буте, као и керамика са црним мрљама што је једна од основних особина Вароши IV; од орнаментике коришћено је канелирање, а материјал у потпуности одговара материјалу винчанско-тордошке фазе, или делом фази А, а највише Винче B1.[20][17]
Млађем периоду винчанско-тордошке фазе, или Винчи B2, одговара Варош III и III/II са облицима здела са цилиндричним вратом, и окргулим удубљењима укомпонованим на рамену посуде са канелираним орнаменатима.[17]
Праисторијско налазиште Варош код Кораја својом културном баштином неолитског доба допринело је стварању посебне културне групе у оквиру неолитских група, коју можемо издвојити и именовати као: групу средњег и млађег неолита североисточне Босне и Херцеговине, која је уско везана са познатим културама неолитског доба Старчевачке и Винчанске.
Напомене
уреди- ^ Познато је да су се тамо где соли има у природи развијале најстарије цивилизације.
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ а б в Ивана Панџић, Културне везе неолита Босне и Херцеговине са неолитом суседних области, Књига је настала у оквиру Темпус пројекта Curriculum reform of Heritage Science in Bosnia and Herzegovina(BIHERIT) (2012–3014/001 – 001), Бања Лука, 2014.
- ^ Ивана Панџић, ''Културне везе неолита Босне и Херцеговине са неолитом суседних области'', Књига је настала у оквиру Темпус пројекта Curriculum reform of Heritage Science in Bosnia and Herzegovina(BIHERIT) (2012–3014/001 – 001), Бања Лука, 2014. стр. 38
- ^ Vejsil Ćurčić, Prilozi poznavanja prehistorijskog rudarstva i talioničarstva bronzanog doba BiH, GZM XX 1908, str. 77
- ^ а б в Hajrudin BAJREKTAROVIĆ, Onomastika Koraja Baština sjeveroistočne Bosne VIII, Tuzla 2016. str.177-179
- ^ а б Alija Ćatić, Bilješke o Koraju i Tutnjevcu, GZM, XIII 1901, 2 i 3, str. 77
- ^ Hajrudin BAJREKTAROVIĆ, Onomastika Koraja Baština sjeveroistočne Bosne VIII, Tuzla 2016. str.179-180
- ^ Arheološki leksikon, str. 88
- ^ Šefik Bešlagić, Stećci, 1971, 192.
- ^ Up. Marko Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa III, 108.
- ^ Ђорђе Дејановић, Становништво БиХ, САН, посебна издања, књ. CCXXIX, Нова серија, Београд, 1955. 26 Др.
- ^ Др. Ристо Јеремић, О пореклу становништва тузланске области, Г. Г. друштва, св. 7-8, Београд, 1922, 146.
- ^ Marko Vego, Historijska karta srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo, 1957
- ^ Pavao Anđelić, Studije o teritorijalnopolitičkoj organizaciji srednjovjekovne Bosne, Srajevo, 1982, 148.
- ^ Marko Vego, Naselja srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo, 1959, 172
- ^ Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, Naučno društvo N.R. BiH, Sarajevo, 1959, 172
- ^ Adem Handžić, Tuzla i njena okolina u XVI vijeku, Sarajevo, 1975, 131/2, 138.
- ^ а б в г д Ивана Панџић, ''Културне везе неолита Босне и Херцеговине са неолитом суседних области”, Књига је настала у оквиру Темпус пројекта Curriculum reform of Heritage Science in Bosnia and Herzegovina(BIHERIT) (2012–3014/001 – 001), Бања Лука, 2014. стр. 37-38
- ^ Benac Alojz. Građevinska djelatnost u prehistorijskom naselju Varoš kod Koraja, ČGT, II, Tuzla, 1958: 8
- ^ Benac Alojz. Neolitski telovi u sjeveroistočnoj Bosni i neki problemi bosanskog neolita, GZM, n.s., A, XV-XVI, Sarajevo, 1960-1961a; 58.
- ^ Benac Alojz. Neolitski telovi u sjeveroistočnoj Bosni i neki problemi bosanskog neolita, GZM, n.s., A, XV-XVI, Sarajevo, 1960-1961a; 62.
Литература
уреди- Шево, Љиљана (2003). Културна баштина Републике Српске. Нови Сад: Православна реч. ISBN 86-83903-06-0.
- Brukner Bogdan. 1974. Balkanske komponente u neolitu jugoslovenskog podunavlja, Godišnjak CBI, XII, Sarajevo
- Brukner Bogdan. 1976. Prilog proučavanju veza Bosne i jugoslovenskog Podunavlja u neolitu, Godišnjak CBI, XIII - Alojz Benac, Sexagenario Dicatvm, Sarajevo
Спољашње везе
уреди- Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
