Винсент ван Гог
Винсент Вилем ван Гог (хол. Vincent Willem van Gogh; Зиндерт, 30. март 1853 — Овер сир Оаз, 29. јул 1890) био је сликар холандског порекла.[1] Један је од тројице највећих сликара постимпресионизма[2] и један од најцењенијих сликара уопште.[3][4][5]
Винсент ван Гог | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 30. март 1853. |
Место рођења | Зиндерт, Холандија |
Датум смрти | 29. јул 1890.37 год.) ( |
Место смрти | Овер сир Оаз, Француска |
Уметнички рад | |
Правац | постимпресионизам |
Регија | Холандско сликарство |
Најважнија дела | |
Потпис |
Његова дела су запажена по својој грубој лепоти, емотивној искрености и храбрим бојама, те је захваљујући томе постао један од водећих уметника 19. века. Након дугог и болног проблема са анксиозношћу и учесталим проблемима менталних болести, умро је од прострелне ране метком у својој 37. години. Опште је прихваћено мишљење да је извршио самоубиство, иако пиштољ из кога је пуцано, никада није пронађен. Његов рад је за време његовог живота био познат само неколицини људи, а само пар га је ценило и поштовало. Највећа подршка је ипак била породица, дакле рођени брат Тео је био највећи ослонац сликара, што сведоче многе преписке кроз писма. Према одређеним изворима се претпоставља, да је за живота продао свега једну слику, ауторски рад, иако је у одређеном периоду био запослен као продавац репродукција, али и дела других аутора, у продајној галерији, где је имао прилику детаљно да истражи, а затим и у писмима брату до детаља опише своје импресије дела великих аутора сликарства, који су своју славу стекли пре него што је он могао можда да наслути успех својих дела, где се у стилу писања препознаје изузетан интелект и истанчан укус, затим велика љубав према уметности.
Интересовао се за теорију перцепције боја и неоимпресионизма. Међутим, он је срушио неоимпресионистичка правила и идеје и то је заправо темељ његове јединствене технике цртања кратким и многобројним потезима четкице. Њему су се свиђале неоимпресионистичке идеје, али сами неоимпресионисти му се нису допадали због њиховог понашања и претеране визуелне објективности. Ван Гог је, за разлику од њих, увек давао неко скривено значење својим делима и тражио га је у туђим.
Ван Гог је почео да црта као дете, а наставио је кроз године када је одлучио да ће бити уметник. Сликањем се почео бавити тек у касним двадесетим годинама, а многе од његових најпознатијих дела је завршио последње две године свог живота. Он је 1886. отишао из Холандије у Париз и своја дела је излагао тамо. Током боравка у Паризу, престао је да слика озбиљне и окренуо се сликању ведријих тема веселијим бојама. Године 1888. Ван Гог се преселио у Арл, у ком су настала његова најлепша дела. Тај градић је био права инспирација за уметника и то представља место у ком је живео скромно и срећно сликао. За нешто више од деценију, створио је више од 2100 дела, укључујући скоро 900 уља на платну[6] и више од 1300 акварела, цртежа, скица и графика. Његов рад обухвата аутопортрете, пејзаже, мртву природу и портрете, а најчешћи мотиви су чемпреси, поља пшенице и сунцокрети. Позивно оцењивање и популарност његових уметничких дела порасло је након уметникове смрти.[7]
Биографија
уредиВан Гог је био син протестантског свештеника,[8] а и он сам је неко време био проповедник.
Ван Гог је седам година био запослен у Хагу, а затим је послан у подружницу Гоупила у Лондону (1873—1876). У тој је трговини слика добио не само увид у сликарство, већ се и сам заинтересовао за сликање, те је настојао да постане сликар. Први Ван Гогхови цртежи настају под утицајем идеалиста Мијеа у Белгији. Године 1881, упознаје се са сликаром Маувеом, и овај познати сликар му даје подршку, упућује га и први му даје савете како би требало приступити ликовним решавањима.[9][10]
Након кратког боравка у Хагу одлази у Брабант. У његовом се ликовном изразу тада почиње све више и све јасније да долази до изражаја значајна црта хуманитарне занесености. Гог се страствено обраћа приказивању живота сељака и радника, који се пате и муче на својој земљи, да би јој у својој беди истргли насушни хлеб. У томе раздобљу ради тамне мале слике, готово све у црном. Те су слике бледе, изражајне, а уз то бруталне до карикатуре. Сви су ти ликови суморни, и они нацртани и они насликани. Сликала их је и цртала свест осетљиве ћуди, која је у животу од раног доба осећала изолацију и тескобу и проживљавала кризе. Усред свих тих криза и протусловља Гог се одлучује да се упорно и страствено посвети сликарству.
Ван Гог читаво време страствено црта као фанатични аутодидакт који истовремено и тражи и прима савете са свих страна. Штавише, три месеца борави на академији у Антверпену, да би надокнадио своје недостатке у цртању. Међутим његова немирна природа га је подстакла да оде у Париз, где је живео његов брат Тео. Почетком 1886. долази у Париз и постаје Кормонов ђак,[11] те у ове четири године до смрти Ван Гог доживљава своју велику еволуцију. Већ 1887. његова се палета радикално мења. У односу на прађањи суморни приступ, чини се та промена као регенерација. Очитују се значајке арабеске у свежим отвореним бојама, форма постаје декоративна уз потцртани графизам. Ван Гог тражи синтезу у поједностављењу. Нови Ван Гогов приступ се испољава све јаче и снажније: искључују се сенке и свестрана моделација. Он примењује чисту отворену скалу боја, а облике контурира тамном бојом. Године 1888, ствара готово слику за сликом и долази до промене његове палете боја.
Гоген је стигао у Арлес на позив ван Гога у октобру 1888,[12] да би се оживотворио дугогодишњи сан многих сликара о томе како би се окупили на заједничком раду у природи. Врло брзо се показало, да између њих постоје непремостиве супротности: то је отишло тако далеко, да је једне ноћи у дискусији Ван Гог у свом неуравнотеженом стању навалио на Гогена да га закоље. Међутим, довољан је био је само један Гогенов поглед, да се Ван Гог освести и да намах сам себе казни. Реже бритвом властито уво и односи га блудницама у јавну кућу, те пада у тежак и болан грч епилептика. Гоген одлази за Париз, а Ван Гог у психијатријску болницу. Свестан је да је у лудници, али између појединих наступа страствено ради - његове боје као да су добиле још више на интензитету. Без предаха слика и црта. Ради манијакално, сулудо, дивље. Радом настоји надвладати и само лудило, те своје кризе што се периодични понављају. Код њега се измјењују часови луцидности с тешким клонућима.
Дана 8. маја 1889. долази у Сен Реми у Прованси на болничко лечење.[13][14] За годину дана је урадио 150 слика.[15] Тамо је почео сликати чемпресе и маслине, а настала је још једна чувена слика Звездана ноћ. Свом је брату Теу написао:
Вечно је питање, је ли нам дано да пре смрти спознамо само једну хемисферу. Што се мене тиче, одговора нема, али звезде ме увек подстичу на размишљање.
Године 1890, сели се у Овер сир Оаз на лечење код др. Пола Гашеа како би био ближе свом брату. Први утисак Ван Гога о др. Гашеу био је: „мислим да је болеснији од мене, или можемо рећи једнако“. Претпоставља се да је др Гаше лечио ван Гога биљком црвеним напрстком, с којом је Ван Гог и насликао лекара, а данас се сматра да је та биљка можда и деловала на сликареву перцепцију жуте боје, с обзиром да пацијенти који се њоме лече виде све око себе жућкасто. Осим тога сумња се такође да су га мучиле шизофренија и манична депресија, које такође утичу на перцепцију стварности и расположење. У овом периоду је радио једну слику дневно.[16]
Вероватно је једна од последњих његових слика Пшенична поља с вранама или Житно поље с гавранима. У 37. години, 27. јула, депресиван, узнемирен, у тренутку паничног предосећаја страве пред новим наступом узима револвер, који је увек носио да се брани од шумских животиња. У пољу крај пута наслања се на дебло које је сликао и одапиње оружје. Умире након два дана у свом кревету. Сахрањен је у Овер сир Оазу уз свог брата Та који је преминуо 6 месеци касније.
Слика Сељанка у соби из његовог раног холандског периода (март 1885) налази се у Народном музеју Србије.[17]
Хронологија ван Гоговог живота |
---|
|
Ван Гогов рад
уредиСликао је рударе тамним мркозеленим бојама. После кратке париске импресионистичке фазе када расветљава палету и напушта социјалне теме, Ван Гог одлази у Арл, на југу Француске, где започиње његов арлезијски период. Копирао је Милеа, Гогена и Лотрека.
Озбиљнију активност почео је у 27. години цртежима, а у 28. години је почео да слика.[25]
Интензивно је користио црвену и зелену боју и поводом своје слике Кафана ноћу пише свом брату Теу у Паризу:
„ | Соба је крвавоцрвена и тамножута, у средини је зелени билијар и четири светиљке лимунове боје, које бацају наранџастозелену светлост. Свуда се боре најразличитије зелене и црвене боје: у ситним ликовима протува које спавају, у празној и жалосној соби... Покушао сам да црвеним и зеленим изразим страшне страсти људске душе. | ” |
Ван Гог је цртао и сликао са воденим бојама док је био у школи — мада је мали број тих слика сачуван, а и ауторство је довођено у питање за неке од њих.[26] Кад се посветио уметности као одрасла особа, он је почео на елементарном нивоу, копирајући Cours de dessin, курс цртања које је уредио Шарл Барг. У току две године он је почео провизије. Пролећа 1882, његов ујак, Корнелис Маринус, власник добростојеће галерије савремених уметности у Амстердаму, затражио је од њега цртеже Хага. Ван Гогов рад није задовољио очекивања његовог ујака. Маринус му је понудио други посао, овог пута дајући детаљан опис предмета, али је још једном био разочаран резултатом. Упркос тога, Ван Гог је истрајао. Он је побољшао осветљење свог студија инсталирањем разних шалона и експериментисао је са мноштвом материјала за цртање. Више од годину дана је радио на појединачним личностима – високо разрађење студије „црном и белом“,[27] којима је у то време зарадио само критике. Данас, они су признати као његова прва ремекдела.[28]
Почетком 1883, он је почео да ради на композицијама са више фигура, које је он базирао на својим цртежима. Он је неке од њих фотографисао, али када је његов брат је напоменуо да им недостаје живост и свежина, он је уништио те фотографије и окренуо се сликарству уљаним бојама. До јесени 1882, његов брат му је финансијски омогућио да заврши своје прве слике, али је сав новац убрзо био потрошен. Пролећа 1883, Ван Гог се обратио реномираним уметницима Хашке школе, као што су Вејсенбрух и Бломерс, и добио је техничку подршку од њих, као и од сликара Де Бока и Ван дер Вила.[29] Када се преселио у Нуенен, након периода у Дренту, он је почео рад на неколико слика великих димензија, али их је потом уништио. Људи који једу кромпир и њени пратећи комади – Стара кула на Нуенен гробљу и Колиба – су једине сачуване слике. Након посете Рајксмузеуму, Ван Гог је био свестан да су многе од његових мана последица недовљног техничког искуства.[29] Стога је новембра 1885. отишао за Антверпен и касније за Парис да учи и развија своју технику.[30]
Након упознавања са импресионистичким и неоимпресионистичким техникама и теоријама, Ван Гог је отишао у Арлс да развије те нове спознаје. Међутим убрзо су се старе идеје о уметности и раду појавиле поново. То су идеје као што је рад на серијским снимцима сродних или контрастних предмета, која ће одражавати сврху уметности. С напретком његовог рада, он је направио мноштво самопортрета. Већ 1884. у Нуенену он је радио на серији која је требало да украси трпезарију једног пријатеља у Ајндховену. Слично томе у Арлсу, пролећа 1888 он је организовао своје Цветајуће воћњаке у триптихе, почевши временску серију слика која је постала део Ролингове породичне серије, и коначно, кад се Гоген сложио да ради и живи у Арлсу раме уз раме са Ван Гогом, он је почео рад на Декорацији за жуту кућу, која је по неким гледиштима најамбициознији подухват који је он икад подузео.[31] Највећи део његовог рада се бави разрадом и ревидирањем његових фундаменталних постава. У пролеће 1889, он је насликао још једну, мању групу воћњака. У једном писму брату из априла, он пише, "Ја иман 6 студија пролећа, две од којих су велики воћњаци. Има мало времена, јер су ови ефекти тако кратког даха."[32]
Историчар уметности Алберт Бојм сматра да је Ван Гог – чак и у привидно фантастичним композицијама попут Звездане ноћи – базирао свој рад на реалности.[33] Бела кућа у ноћи, приказује кућу у сутону са проминентном звездом окруженом жутим ореолом на небу. Астрономи са Југозападног тексашког државног института у Сан Маркосу су прорачунали да је та звезда Венера, која је била светла на вечерњем небу јуна 1890. кад се претпоставља да је Ван Гог направио слику.[34]
Аутопортрети
уредиВан Гог је креирао многе самопортрете током свог живота. Он је био плодан самопортретиста, који је цртао и сликао самог себе више од 43 пута између 1886 и 1889.[37][38] У њима је поглед сликара ретко усмерен на гледаоца; чак и када је то фиксни поглед, он изгледа као да гледа негде другде. Слике варирају у интензитету и боји и неке приказују уметника са брадом, неке без браде, неке са завојима – приказујући епизоду у којој је одсекао део свог уха. Семопортрет без браде, из касног септембра 1889, је једна од најскупљих слика свих времена, која је продата за 71,5 милиона америчких долара 1998. у Њујорку.[39] У то време, она је била трећа (или са инфлацијским прилагођавањем четврта) најскупља слика икада продата. Она је такође Ван Гогов задњи самопортрет, који је дао својој мајци као рођендански поклон.[36]
Сви самопортрети сликани у Сен-Ремиу приказују уметникову главу здесна, са стране насупрот његовог унакаженог ува, пошто је он сликао своју рефлексију у огледалу.[40][41][42] Током задњих недеља свог живота у Овер сир Оазу, он је произвео мноштво слика, али међу њима нема самопортрета. То је период током кога се он вратио сликању природе.[43]
Утицај
уредиВан Гог је претходник читавог европског експресионизма по томе, што је страствено покушавао изразити у својим сликама оно што се не може изразити. Он је један од првих умјетника, који је деформисао природни облик, да би постигао што јачу и интензивнију изражајност. Сваки је његов аутопортрет део његове аутобиографије и у њима се одражава драма његове животне путање. Његов је утицај надасве велик у читавом светском сликарству. Оставио је велик опус (850 слика и више од 900 цртежа и акварела) разасут по многим галеријама Европе и Америке.
Његовим делом инспирисан је анимирани филм „С љубављу, Винсент”.[44]
Најпознатија дела
уреди- Људи који једу кромпир (1885)
- Сунцокрети (1888)[45]
- Житно поље са чемпресима у Хо Галину у близини Ејгалијера Сен Реми (1889)
- Звездана ноћ (1889)
- Црвени виноград (1888)
- Кафана ноћу (1888)
- Спаваћа соба у Арлу (1889)
- Аутопортрет (1889)
- Портрет доктора Пола Гашеа (1890)
Ван Гогове најскупље слике
уредиСлика из серије Сунцокрети је 30. марта 1987. продата је у Лондону јапанској заступници Јасуда компаније (Yasuda Comp.) за 24,75 милиона фунти. Исте године, 11. новембра је аустралијски бизнисмен Алан Бонд на аукцији у Њујорку купио слику Ириси за 53,9 милиона долара. Најскупља слика Винсента ван Гога икад продата је Портрет доктора Гашеа, за 82,5 милиона долара. Тиме се налази на 18. месту најскупље продатих слика икада, а од 15. маја 1990. године припада јапанском бизнисмену Риое Саито. Године 1993. слика Житно поље са чемпресима је продата је Валтеру Аненбергу, америчком издавачу, за 57 милиона долара. Дело Аутопортрет без браде је још једно у низу најскупљих слика овог уметника. Реч је о уметнини која је 19. новембра 1998. године продана је у Њујорку за 71,5 милиона америчких долара.Ван Гог је био геније
-
Дана 11. новембра 1987. године слику Ириси купио је аустралски бизнисмен Алан Бонд код Сотебија у Њујорку за 53,9 милиона долара.
-
Дана 15. маја 1990. године слику Портрет Др. Гашеа купио је јапански бизнисмен Рјоеј Саито у Њујорку за 82,5 милиона долара.
-
Године 1993, слика Житно поље са чемпресима продана је Валтеру Аненбергу, америчком издавачу за 57 милиона долара.
-
Дана 19. новембра 1998. године слика Аутопортрет без браде (Portrait de l'artiste sans barbe) продана је у Њујорку за 71,5 милиона долара.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 17. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Rewald 1978.
- ^ Pomerans (1996), ix
- ^ "Van Gogh: The Letters", vangoghletters.org; retrieved 7 October 2009.
- ^ Van Gogh's letters, Unabridged and Annotated, webexhibits.org; retrieved 25 June 2009.
- ^ Paintings, Authors: Department of European. „Vincent van Gogh (1853–1890) | Essay | The Metropolitan Museum of Art | Heilbrunn Timeline of Art History”. The Met’s Heilbrunn Timeline of Art History (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-30.
- ^ „After Vincent’s Death”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „7 Things You May Not Know About Vincent Van Gogh”. HISTORY (на језику: енглески). 2023-08-15. Приступљено 2024-01-30.
- ^ Vincent Van Gogh Biography, Quotes & Paintings, The Art History Archive; retrieved 12 July 2011.
- ^ Pomerans 1997, стр. 1.
- ^ „Vincent van Gogh - Post-Impressionism, Artistic Legacy, Sunflowers | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „South of France”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ Tralbaut 1981, стр. 286–87
- ^ Hulsker 1990, стр. 390.
- ^ „Hospitalization”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „Vincent's Final Months”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ Музеј (2020-10-28). „Народни музеј у Београду”. Музеји Србије (на језику: српски). Архивирано из оригинала 31. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-31.
- ^ 011info.com <office@011info.com>. „Izložba koja je Beograd digla na noge”. 011info - najbolji vodič kroz Beograd (на језику: српски). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „Young Vincent”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „Looking for a Direction”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „First steps as an Artist”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „His Unrequited Loves”. vangoghmuseum-prod.azurewebsites.net (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „Peasant Painter”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ „From Dark to Light”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
- ^ Истински драгуљи Винсента ван Гога („Политика”, 6. фебруар 2018)
- ^ Van Heugten (1996). pp. 246-51
- ^ Artists working in Black & White, i.e., for illustrated papers like The Graphic or Illustrated London News were among Van Gogh's favorites. See Pickvance (1974/75)
- ^ See Dorn, Keyes & alt. (2000)
- ^ а б See Dorn, Schröder & Sillevis, ed. (1996)
- ^ See Welsh-Ovcharov & Cachin (1988)
- ^ See Dorn (1990)
- ^ Hulsker 1980, стр. 385
- ^ Boime 1989.
- ^ At around 8:00 pm on 16 June 1890, as astronomers determined by Venus's position in the painting. Star dates Van Gogh canvas, BBC News, 8 March 2001.
- ^ Walther 2000, стр. 74.
- ^ а б Pickvance 1986, стр. 131
- ^ „Musée d'Orsay: Vincent van Gogh Self-Portrait”. musee-orsay.fr. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 07. 03. 2017.
- ^ Encyclopedia of Irish and World Art: "art of self-portrait"; retrieved 13 June 2010.
- ^ „"Top-ten most expensive paintings"”. Архивирано из оригинала 27. 08. 2018. г.. Chiff.com; retrieved 13 June 2010.
- ^ Cohen, B. (2003). „"A Tale of Two Ears"”. Journal of the Royal Society of Medicine. 96 (6): 305—306. ISSN 0141-0768. PMC 539517 . PMID 12782701. doi:10.1258/jrsm.96.6.305. , Journal of the Royal Society of Medicine. June 2003. vol. 96. issue 6; retrieved 24 August 2010.
- ^ Van Gogh Myths; The ear in the mirror. Letter to the New York Times, 17 September 1989; retrieved 24 August 2010.
- ^ Self Portraits, Van Gogh Gallery; retrieved 24 August 2010.
- ^ Metzger & Walther 1993, стр. 653.
- ^ „С љубављу, Винсент” још вечерас у Дому омладине („Политика”, 25. децембар 2017)
- ^ „The Woman who made Vincent famous”. Van Gogh Museum (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-31.
Литература
уреди- Arnold, Wilfred Niels (1992). Vincent van Gogh: Chemicals, Crises, and Creativity. Birkhäuser. ISBN 978-3-7643-3616-5.
- Arnold, Wilfred Niels (2004). „The illness of Vincent van Gogh”. Journal of the History of the Neurosciences. 13 (1): 22—43. PMID 15370335. S2CID 220462421. doi:10.1080/09647040490885475.
- Blumer, Dietrich (2002). „The Illness of Vincent van Gogh”. American Journal of Psychiatry. 159 (4): 519—526. PMID 11925286. S2CID 43106568. doi:10.1176/appi.ajp.159.4.519.
- Callow, Philip (1990). Vincent van Gogh: A Life. Ivan R. Dee. ISBN 978-1-56663-134-1.
- Channing, Laurence; Bradley, Barbara J. (2007). Monet to Dalí: Impressionist and Modern Masterworks from the Cleveland Museum of Art. Cleveland Museum of Art. ISBN 978-0-940717-90-9.
- Cohen, Ben (2003). „A Tale of Two Ears”. Journal of the Royal Society of Medicine. 96 (6): 305—6. PMC 539517 . PMID 12782701. doi:10.1258/jrsm.96.6.305.
- Davies, Christopher (2007). Divided by a Common Language: A Guide to British and American English. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-547-35028-8.
- Doiteau, Victor; Leroy, Edgard (1928). La Folie de Vincent Van Gogh. Éditions Aesculape. OCLC 458125921.
- Dorn, Roland (1990). Décoration: Vincent van Gogh's Werkreihe für das Gelbe Haus in Arles [Décoration: Vincent van Gogh's Series of Works for the Yellow House in Arles]. Olms Verlag. ISBN 978-3-487-09098-6.
- Dorn, Roland; Leeman, Fred (1990). „(exh. cat.)”. Ур.: Költzsch, Georg-Wilhelm. Vincent van Gogh and the Modern Movement, 1890–1914. ISBN 978-3-923641-33-8. Other editions. ISBN 978-3-923641-31-4. (German). ISBN 978-90-6630-247-1.(Dutch)
- Dorn, Roland; Keyes, George (2000). „(exh. cat)”. Van Gogh Face to Face: The Portraits. Thames & Hudson. ISBN 978-0-89558-153-2. Dorn, Roland; Schröder, Albrecht; Sillevis, John, ур. (1996). Van Gogh und die Haager Schule. Bank Austria Kunstforum. ISBN 978-88-8118-072-1.
- Druick, Douglas; Zegers, Pieter (2001). „(exh. cat)”. Van Gogh and Gauguin: The Studio of the South. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-51054-4.
- Edwards, Cliff (1989). Van Gogh and God: A Creative Spiritual Quest. Loyola University Press. ISBN 978-0-8294-0621-4.
- Erickson, Kathleen Powers (1998). At Eternity's Gate: The Spiritual Vision of Vincent van Gogh. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-4978-6.
- Faille, Jacob-Baart de la (1928). L'Oeuvre de Vincent van Gogh: Catalogue Raisonnée (4 volumes). G. van Oest. OCLC 3312853.
- Farr, Dennis; Peppiatt, Michael; Yard, Sally (1999). Francis Bacon: A Retrospective. Harry N. Abrams. ISBN 978-0-8109-2925-8.
- Feilchenfeldt, Walter (2013). Vincent Van Gogh: The Years in France: Complete Paintings 1886–1890. Philip Wilson. ISBN 978-1-78130-019-0.
- Fell, Derek (1997). The Impressionist Garden. Frances Lincoln. ISBN 978-0-7112-1148-3.
- Fell, Derek (2015). Van Gogh's Women: His Love Affairs and Journey into Madness. Pavilion Books. ISBN 978-1-910232-42-2.
- Gayford, Martin (2006). The Yellow House: Van Gogh, Gauguin, and Nine Turbulent Weeks in Arles. Penguin. ISBN 978-0-670-91497-5.
- Geskó, Judit, ур. (2006). Van Gogh in Budapest. Vince Books. ISBN 978-963-7063-34-3.. ISBN 978-963-7063-33-6. (Hungarian)
- Grant, Patrick (2014). The Letters of Vincent van Gogh: A Critical Study. Athabasca University Press. ISBN 978-1-927356-74-6.
- Hammacher, Abraham M. (1985). Vincent van Gogh: Genius and Disaster. Harry N. Abrams. ISBN 978-0-8109-8067-9.
- Hayden, Deborah (2003). Pox: Genius, Madness and the Mysteries of Syphilis. Basic Books. ISBN 978-0-465-02881-8.
- Hemphill, R. E. (1961). „The illness of Vincent van Gogh”. The Proceedings of the Royal Society of Medicine. 54 (12): 1083—1088. PMC 1870504 . PMID 13906376. doi:10.1177/003591576105401206.
- Hughes, Robert (1990). Nothing If Not Critical. The Harvill Press. ISBN 978-0-14-016524-1.
- Hughes, Robert (2002). The Portable Van Gogh. Universe. ISBN 978-0-7893-0803-0.
- Hulsker, Jan (1980). The Complete Van Gogh. Phaidon. ISBN 978-0-7148-2028-6.
- Hulsker, Jan (1990). Vincent and Theo Van Gogh: A Dual Biography. Fuller Publications. ISBN 978-0-940537-05-7.
- Lubin, Albert J. (1972). Stranger on the Earth: A Psychological Biography of Vincent van Gogh. Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-091352-5.
- McQuillan, Melissa (1989). Van Gogh. Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20232-6.
- Naifeh, Steven W.; Smith, Gregory White (2011). Van Gogh: The Life. Random House. ISBN 978-0-375-50748-9.
- Nemeczek, Alfred (1999). Van Gogh in Arles. Prestel Verlag. ISBN 978-3-7913-2230-8.
- Perry, Isabella H. (1947). „Vincent van Gogh's illness: a case record”. Bulletin of the History of Medicine. 21 (2): 146—172. PMID 20242549.
- Pickvance, Ronald (1974). „(exh. cat)”. English Influences on Vincent van Gogh. Arts Council. University of Nottingham, 1974/75.
- Pickvance, Ronald (1984). „(exh. cat)”. Van Gogh in Arles. Abrams. ISBN 978-0-87099-375-6. Metropolitan Museum of Art.
- Pickvance, Ronald (1986). „(exh. cat)”. Van Gogh in Saint-Rémy and Auvers. Abrams. ISBN 978-0-87099-477-7. Metropolitan Museum of Art.
- Pomerans, Arnold (1997). The Letters of Vincent van Gogh. Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044674-6.
- Rewald, John (1978). Post-Impressionism: From van Gogh to Gauguin. Secker & Warburg. ISBN 978-0-436-41151-9.
- Rewald, John (1986). Studies in Post-Impressionism. Abrams. ISBN 978-0-8109-1632-6.
- Rosenblum, Robert (1975). Modern Painting and the Northern Romantic Tradition: Friedrich to Rothko. Harper & Row. ISBN 978-0-06-430057-5.
- Rovers, Eva (2007). „'He Is the Key and the Antithesis of so Much': Helene Kröller-Müller's Fascination with Vincent van Gogh”. Simiolus: Netherlands Quarterly for the History of Art. 33 (4): 258—272. JSTOR 25608496.
- Selz, Peter Howard (1968). German Expressionist Painting. University of California Press. ISBN 978-0-520-02515-8.
- Sund, Judy (1988). „The Sower and the Sheaf: Biblical Metaphor in the Art of Vincent van Gogh”. The Art Bulletin. 70 (4): 660—676. JSTOR 3051107. doi:10.2307/3051107.
- Spurling, Hilary (1998). The Unknown Matisse: A Life of Henri Matisse, Vol. 1, 1869–1908. Hamish Hamilton. ISBN 978-0-679-43428-3.
- Sund, Judy (2002). Van Gogh. Phaidon. ISBN 978-0-7148-4084-0.
- Sweetman, David (1990). Van Gogh: His Life and His Art. Touchstone. ISBN 978-0-671-74338-3.
- Tralbaut, Marc Edo (1981) [1969]. Vincent van Gogh, le mal aimé. Alpine Fine Arts. ISBN 978-0-933516-31-1.
- Van der Veen, Wouter; Knapp, Peter (2010). Van Gogh in Auvers: His Last Days. Monacelli Press. ISBN 978-1-58093-301-8.
- Van der Wolk, Johannes (1987). De schetsboeken van Vincent van Gogh [The Sketchbooks of Vincent van Gogh]. Meulenhoff/Landshoff. ISBN 978-90-290-8154-2.
- Van Gogh, Vincent (2009). Jansen, Leo; Luijten, Hans; Bakker, Nienke, ур. Vincent van Gogh – The Letters. Van Gogh Museum & Huygens ING.
- Van Heugten, Sjraar (1996). Vincent van Gogh: tekeningen 1: Vroege jaren 1880–1883 [Vincent van Gogh: Drawings 1: Early years 1880–1883]. V+K. ISBN 978-90-6611-501-9.
- Van Uitert, Evert (1981). „Van Gogh's Concept of His Oeuvre”. Simiolus: Netherlands Quarterly for the History of Art. 12 (4): 223—244. JSTOR 3780499. doi:10.2307/3780499.
- van Uitert, Evert; van Tilborgh, Louis; van Heugten, Sjraar, ур. (1990). „(exh. cat)”. Vincent van Gogh. Arnoldo Mondadori Arte de Luca. ISBN 978-88-242-0022-6.
- Walther, Ingo; Metzger, Rainer (1994). Van Gogh: the Complete Paintings. Taschen. ISBN 978-3-8228-0291-5.
- Weikop, Christian (2007). „Exhibition Reviews: Van Gogh and Expressionism. Amsterdam and New York”. The Burlington Magazine. 149 (1248): 208—209. JSTOR 20074786.
- Wilkie, Kenneth (2004). The Van Gogh The Myth and the Man. Souvenir Press. ISBN 978-0-285-63691-0.
Спољашње везе
уреди- Информација о његовом гробу
- Ван Гогов музеј у Амстердаму
- Ван Гогова дела на Интернету
- Ван Гог: Сунцокрети
- „Memoir of Vincent van Gogh”. Приступљено 20. 11. 2014., vggallery.com;,.
- „Memoir of Vincent van Gogh”. Приступљено 20. 11. 2014., webexhibits.org;,.
- „Van Gogh's Letters (unabridged and annotated)”. Приступљено 20. 11. 2014., webexhibits.org;,.
- Union List of Artist Names, Getty Vocabularies (ULAN Full Record Display for Vincent van Gogh. Getty Vocabulary Program, Getty Research Institute, Los Angeles, California);, Приступљено 20 November 2014.
- Vincent van Gogh The letters, the complete letters of Van Gogh (translated into English and annotated)
- Vincent Van Gogh, teaching resource on Van Gogh
- Винсент ван Гог на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Винсент ван Гог на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Винсент ван Гог на сајту LibriVox (језик: енглески)