Википедија

Валниш

насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу

Валниш је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2022. било је 25 становника.[1]

Валниш
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округПиротски
ОпштинаБабушница
Становништво
 — 2022.25
Географске карактеристике
Координате42° 58′ 35″ С; 22° 29′ 25″ И / 42.9765° С; 22.490333° И / 42.9765; 22.490333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина650 m
Валниш на карти Србије
Валниш
Валниш
Валниш на карти Србије
Остали подаци
Позивни број010
Регистарска ознакаPI

Географија

уреди

Село Валниш налази се у брдско-планинском пределу југоисточне Србије, у општини Бабушница, на југоистоку Лужничке котлине. Валниш је сеоско насеље полузбијеног типа, смештено на долинским странама Валнишке реке и њених притока. Сеоско насеље обједињује три физиономске целине: Село - главни део села, и два одвојена (приближно до 500 m) засеока - Пејчинце и Поповце. Надморска висина насеља је у зони од 600 до 700 метара. [2]

Површина сеоског атара износи 768 хектара.[2] Ако пођемо са источне стране према југу па уоколо, валнишки атар граничи се са атарима села: Студена, Стрелац, Раљин, Кијевац и Куса Врана.

Највиши врх Столске планине, Рњос са 1274 мнв. налази се у атару села Валниш. Планина Рњос и њен истоимени највиши врх налазе се североисточно у односу на село. Југозападно од села је брдо Градиште, на коме је и тромеђа атара села Валниша, Студене и Стрелца, док је највиши врх Градишта, Кале (843 мнв.) у стрелачком атару. Северозападно од насеља је брдо Љубаш, док је источно - југоисточно узвишење Поглавје.

Хидрологија

уреди

Неки од сеоских врела и извора су: Врело, Суво врело, Шопа, Свињарник, Говедарник, Водни бик.

Са неких сеоских извора вода је спроведена до појединих кућа, а становништво такође користи и воду из приватних бунара. Раније су се за пиће користили и многи кладенци. У селу постоје и две јавне чесме, спомен-чесма у центру села и чесма на месту Церичје (која дуги низ година није у функцији).

Речица која протиче кроз село назива се Валнишка река. Она настаје сустицањем неколико потока који извиру изнад села на јужним падинама Рњоса.[3] Даље протиче кроз само село ка западу при чему се у њу уливају још понеки поточићи. Река наставља свој ток северним подножјем брда Градиште ка селу Стрелац, пролази кроз сужење у подножју између брда Дел и Градиште и улива се као десна притока у реку Мурговицу[4] испред моста на улазу у село Стрелац. У реци, односно у потоцима притокама, примећено је присуство поточног рака. На Валнишкој реци и потоцима који се у њу уливају некада су радиле многе воденице поточаре.

Такође, у атару Валниша, северно од насеља, на југозападним падинама Рњоса извире и протиче Тодорова река, која у свом даљем току низводно прелази у атар села Раљин где се потом улива у Раљинску реку као њена лева притока.

Вода са извора на североисточним падинама Рњоса спушта се ка Кусој Врани и улива у Кусовранску реку.

Саобраћајне везе

уреди

Кроз село пролази (регионални) државни пут IIA реда (223)[5], на траси између Бабушнице и села Звонце. Село Валниш налази се на половини пута између Бабушнице и Звоначке бање од којих је удаљен по око 14 километара. Село је од Пирота путем преко Бабушнице удаљено око 40 km, док је од Пирота путем преко кањона реке Јерме и Звоначке бање удаљено око 47 km.

Историја

уреди

Археолошки локалитети и антички остаци

уреди

У целој Лужници, материјални трагови античке насељености су многобројни, али већином археолошки неиспитани и данас се налазе у лошем стању или су готово у потпуности уништени. [6]

У селу Валнишу, преко пута садашње Набавно-продајне задруге, 1890. године пронађена је пећ за печење грнчарије. У месту званом Селиште ископане су земљане водоводне цеви, жрвањ за млевење жита и остаци неке ковачнице. Приликом копања бунара, на шест метара дубине пронађени су јеленски рогови, а при копању другог бунара на 12 метара дубине пронађен је плот од прућа. То нам говори да је ту много раније постојало људско насеље које је услед тектонских покрета у земљиној кори потонуло и прекривено каснијим, младим наслагама земљине коре. [7] За сада су у селу идентификована три античка археолошка локалитета,[8] али нису вршена никаква даља истраживања.

У близини села, на брду Градиште у атару Стрелца, налази се и археолошки локалитет Градиште-Кале са остацима некадашњег утврђења за који се сматра да је био касноантичко-рановизантијски кастел. На жалост овај локалитет нашао се на мети многих дивљих златара. Трагајући за личним материјалним богатством трајно је уништено културно-историјско благо немерљиве вредности.

Време под турском влашћу и ослобођење од Турака

уреди

Села која припадају сливу мале речице Мурговице, па преко црвено–јабучног рида носила су у турско време назив: Буковик.[9] Ипак, овај назив се у народу није задржао.[10]

Валниш је забележен у списку џелепкешких дажбина из 1576 - 1577. године под именом Илваниш. Имао је једно џелепкешко домаћинство [11] , односно домаћинство које чува најмање 25 оваца те плаћа овчарски данак, на сваких 25 оваца даје по једну овцу.

Помиње се да је у првој половини деветнаестог века село Валниш задесила епидемија куге и преполовила становништво.[а]

У Валнишу је отворена школа 1856. године у кући валнишког свештеника Миладина Ристића. Учитељ је био Андрија Крстић из села Берин Извор, који је у школи радио две три године. Школа је била сасвим примитивног уређења. Имао је годишње по 15 ученика. Плаћали су му ученички родитељи годишње 300 гроша и хранили су га редом. [12][13]

У Нишу је 1874. године основана организација тајног завереничког комитета са циљем ослобођења српског народа у Турској и са непосредним делокругом рада на територији Нишког санџака.[14] Поп Раденко из Валниша се у литератури наводи међу највиђенијим људима из села у пиротској кази који је био укључен у рад ове организације.[14][15] Вероватно се ради о чувеном свештенику Раденку Гмитровићу рођеном у Стрелцу, који је можда у то време службовао у Валнишу.

По државном попису одмах након ослобођења од Турака село је имало 44 домаћинства и 345 житеља (174 мушких и 171 женских). Било је 68 брачних парова и 7 удоваца. Данак грађански плаћало је 70 становника. Валниш је припадао општини Студенској, срезу Лужничком у Пиротском округу. [16]

Описујући простирање границе између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске, М. Ђ. Милићевић у књизи "Краљевина Србија : нови крајеви", из 1884. године, између осталог пише:

"Од села Церева Дела граница се упућује на запад к вису Столу па, дошавши му врло близу, не удара у њега зато што Сто није на водомеђи, већ у водопађи власинској, него се повија у лево на Мечкин Преслап, после кога удара на висове: Мали Рњос, Велики Рњос, Вучју Падину, Пејчов Камик, Голему Главу, Бунзину Падину, Заједницу, Куклу, на село Пресеку, на Гарван, Ливадицу, и на Црни Врх." [17]

20. век

уреди

Спомен-чесма у центру села посвећена је палим борцима за слободу из балканских, Првог и Другог светског рата. Изграђена је 1972. године.[2] На споменику, изнад чесме, налазе се две велике плоче са именима страдалих мештана и порука:

Они што су пали - нека вечно живе! Они што живе - нека их вечно славе!

Према подацима са спомен-чесме, у ратовима од 1912. до 1918. погинуло је тридесет троје мештана, док је у народноослободилачком рату од 1941. до 1945. погинуло осамнаест бораца и жртава фашизма.[б]

Стојковић Влајко из Валниша одликован је највећим одликовањем - Карађорђевом звездом[18] за заслуге и изузетне подвиге у Отаџбинским ратовима[19].

Прва задруга у Лужници после првог светског рата формирана је у селу Валниш, крајем 1931. године. Задруга је регистрована у Окружном суду у Пироту 28.12.1931. г. Председник задруге био је Живко Поповић, благајник Алекса Ристић, магационер Милисав Андреић, књиговођа Душан Ћирић. [20]

Почетком тридесетих година за време Краљевине Југославије Управа Моравске бановине из Ниша финансирала је пројектовање и изградњу макадамског пута Бабушница - Звонце. Та деоница трасе звала се бановински пут. [21]

У НОВ је учествовало 77 бораца из села. За време Другог светског рата спаљен је 31 објекат, од тога и једна кућа. Из села је одведено у заробљеништво или интернацију 49 мештана у Бугарску, а 7 у Немачку.

Спомен-обележје на Церичју посвећено је Драгици Жарковић, партизанки која је у близини тог места убијена у заседи од стране бугарске фашистичке полиције. Споменик се налази у атару села Валниша на месту званом Церичје, поред пута ка селу Студена. У знак захвалности споменик су подигли грађани села Валниша и Студене 1955. године. Некада се на овом месту 4. јула одржавао сеоски вашар који је окупљао и велики број људи из околних села.

Кроз село је 1958. године у радној акцији изграђен пут за друмски саобраћај. Село је електрифицирано средином шездесетих година двадесетог века.[2] Главни пут кроз село је асфалтиран 1976. године,[2] а данас је у врло лошем стању. Фиксну телефонску линију село је добило 1987.[а]

Демографија

уреди

Према попису из 2002. године у насељу Валниш живело је 95 пунолетних становника, а просечна старост становништва била је 67,9 година (67,3 код мушкараца и 68,6 код жена). У насељу је било 53 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству био је 1,83.

Ово насеље је скоро искључиво насељено Србима (према попису из 2002. године), а у другој половини ХХ века је претрпело изразиту депопулацију.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[22]
Година Становника
1948. 639
1953. 553
1961. 441
1971. 293
1981. 170
1991. 125 125
2002. 97 97
2011. 48
2022. 25
Етнички састав према попису из 2002.‍[23]
Срби
  
 93 95,87%
Бугари
  
 1 1,03%
Југословени
  
 1 1,03%
непознато
  
 2 2,06%


Становништво према полу и старости[24]
м
ж
? 0
  
  
 0
80+ 11
  
  
 4
75—79 2
  
  
 7
70—74 13
  
  
 12
65—69 9
  
  
 14
60—64 7
  
  
 6
55—59 2
  
  
 1
50—54 1
  
  
 0
45—49 1
  
  
 0
40—44 0
  
  
 0
35—39 1
  
  
 0
30—34 2
  
  
 1
25—29 0
  
  
 0
20—24 0
  
  
 0
15—19 1
  
  
 0
10—14 1
  
  
 0
5—9 0
  
  
 1
0—4 0
  
  
 0
Просек : 67,3 68,6
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 108 107 99 91 74 60 53
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 17 30 4 2 0 0 0 0 0 0 1,83
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 50 5 31 14 0 0
Женски 45 0 30 13 0 2
УКУПНО 95 5 61 27 0 2
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 11 7 0 0 0
Женски 7 7 0 0 0
УКУПНО 18 14 0 0 0
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 0 4 0 0 0
Женски 0 0 0 0 0
УКУПНО 0 4 0 0 0
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 0 0 0 0 0
Женски 0 0 0 0 0
УКУПНО 0 0 0 0 0
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 0 0 0 0
Женски 0 0 0 0
УКУПНО 0 0 0 0

Занимљивости

уреди
  • Током 2010. године започета су палеонтолошка истраживања на локалитетима у селима Валниш, Стрелац и Раљин.[25] Ова научна истраживања настављана су из године у годину, како на већ познатим, тако и на новооткривеним локалитетима у окружењу. У Валнишу за сада постоје два палеогена локалитета. Овим истраживањима откривени су фосилни остаци новог рода и нових врста досад непознатих не само за Србију и Европу него и за науку уопште. [26]
  • Село Валниш било је чувено по гусларима. Од десет гуслара, колико је некада било у Валнишу, Бранимир Костић био је касније једини не само у овом селу, већ и у целој Лужници.
  • Постоји једна занимљива легенда везана за извор Водени бик. По тој причи, некада давно на овом извору из воде је излазио водени бик. На рогове другог сеоског бика локални ковач је исковао металне рогове. На тај начин је у борби валнишки бик победио воденог бика.
  • У Пиротској недељној новини "Слобода", број 203 из 1954. године, каже се да је пре ослобођења од Турака у Лужничком срезу било свега седам школа, а да је најстарија међу њима била школа у Валнишу. Ово треба узети са дозом резерве јер у тексту није наведена година оснивања школе ни извор одакле је податак преузет.
  • Планинарска стаза за врх Рњос (1274 мнв) полази са места Церичје. Стаза је обележена, а до врха треба савладати око 550 метара висинске разлике. Укупна дужина пута до врха и назад је око 12 километара. Највећим делом стаза иде дуж валнишког атарског пута који се простире поред саме границе са атаром села Студена. Од спомен-обележја Драгици Жарковић, пут води поред валнишког Миро дрвета, старог светог храста на месту званом Милчин крс, затим ка месту Поглавjе и даље ка самом врху. До врха је могуће доћи и другим путевима из самог села, али ти путеви нису уређени нити обележени.
  • Валниш је родно село новинара и писца Божидара Андрејића, који је један од оснивача и први директор дневних новина Данас. Био је новинар и уредник у низу листова и часописа, као и члан Председништва УНС и један од оснивача НУНС. Уредник је низа књига и аутор три. [27]

Напомене

уреди
  1. ^ а б Део текста који је преузет из документа: "СЕЛО ВАЛНИШ -- основни географски, историјски и демографски подаци --"
  2. ^ У литератури постоје мање разлике у броју и листи имена погинулих мештана.

Референце

уреди
  1. ^ „Укупан број становника насеља (.xlsx) - Попис 2022”. Попис 2022. Приступљено 24. 12. 2024. 
  2. ^ а б в г д Стаменковић, Србољуб Ђ., ур. (2001). Географска енциклопедија насеља Србије. Књ. 1, А-Ђ. Београд: Универзитет у Београду, Географски факултет. стр. 65, 66. ISBN 86-82657-13-9. 
  3. ^ Милић, Чедомир. „ЛУЖНИЧКА ВРЕЛА - Прилог климатској морфологији краса -” (PDF). Зборник радова САНУ LXXII - Географски институт књ. 17: 34. 
  4. ^ Раденковић, Бранимир. „Хидрографија”. Село Стрелац, монографија. Архивирано из оригинала 01. 06. 2023. г. 
  5. ^ „Списак државних путева IIA реда” (PDF). Путеви Србије. Приступљено 24. 12. 2024. 
  6. ^ Шантић, Даница; Мартиновић, Марија (2007). „НАСЕЉА ЛУЖНИЦЕ – географско-историјска и просторно-демогафска трансформација –” (PDF). ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСKОГ ДРУШТВА. СВЕСКА LXXXVII - Бр. 2: 116, 117. 
  7. ^ Златковић, Ђура "Милић" (1967). Зла времена : монографија Лужнице : (1876-1945.) : прилози за историју. Бабушница: Народни универзитет Бабушница и Савез бораца НОР-а Бабушница. стр. 30. 
  8. ^ Пејић, Предраг (2015). Античка топографија пиротског краја (PDF) (Теза). Универзитет у Београду, Филозофски факултет. стр. 55, 56. 
  9. ^ Николић, Владимир М. (1910). Етнолошка грађа и расправе : из Лужнице и Нишаве, Српски етнографски зборник књ. 16 (PDF). Београд: Српска краљевска академија. стр. 1. 
  10. ^ Анђелиновић, Драгомир Гоша; Здравковић, Мирослав Миша; Ђорђевић, Велимир Веља (2002). Лужничко село ЦРВЕНА ЈАБУКА - хроника. Бабушница: Народна библиотека Бабушница. стр. 25. ISBN 86-83663-06-X. 
  11. ^ Ћирић, Јован В. (1977). „Насеља Горњег Понишавља и Лужнице”. Пиротски зборник. 8—9: 138. 
  12. ^ Николић, Владимир М. (1924). Народне школе у Пироту и округу пиротском до ослобођења 1877. године : са старинским записима и белешкама о пиротској епархији (PDF). Окружни одбор округа пиротског. стр. 98. 
  13. ^ Златковић, Ђура "Милић" (1967). Зла времена : монографија Лужнице : (1876-1945.) : прилози за историју. Бабушница: Народни универзитет Бабушница и Савез бораца НОР-а Бабушница. стр. 86. 
  14. ^ а б Лилић, Борислава (1994). Историја Пирота и околине. Део 1, Пирот у периоду турске власти 1804-1878. Пирот: Хемикалс. стр. 201, 202. ISBN 86-82473-01-1. 
  15. ^ Стојанчевић, Владимир (1986). Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Београд: Просвета. стр. 83. 
  16. ^ Државопис Србије : Свеска XI (PDF). Београд: Статистичко одељење Министарства финансије. 1882. стр. 22, 23. 
  17. ^ Милићевић, М. Ђ. (1884). Краљевина Србија : нови крајеви (PDF). Београд: Штампа и издање Кр.- Срп. Државне штампарије. стр. 166. 
  18. ^ Златковић, Ђура "Милић" (1967). Зла времена : монографија Лужнице : (1876-1945.) : прилози за историју. стр. 69. 
  19. ^ „Села Бабушнице”. Туристичка организација општине Бабушница. 
  20. ^ Милосављевић, Драган (2023). СТУДЕНА - село у Лужници. Историјски архив у Пироту. стр. 56. ISBN 978-86-80412-28-3. 
  21. ^ Раденковић, Бранимир. „Саобраћајне везе”. Село Стрелац, монографија. Архивирано из оригинала 09. 12. 2022. г. 
  22. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  23. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  24. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  25. ^ Марковић, Зоран. „ПАЛЕОНТОЛОШКА ПРУЧАВАЊА СИТНИХ СИСАРА НА ПОДРУЧЈУ СРБИЈЕ” (PDF). ГОДИШЊАК / Природњачки музеј у Београду. 2010: 29, 49, 50, 51. 
  26. ^ Марковић, Зоран. „"ЗБИРКА СИТНИХ ТЕРЦИЈАРНИХ СИСАРА" и "ТЕРЕНСКА ИСТРАЖИВАЊА ФОСИЛНИХ СИСАРА"” (PDF). ГОДИШЊАК Природњачки музеј у Београду. 2019: 21, 22, 44, 45. 
  27. ^ „Божидар Андрејић”. Данас. Приступљено 30. 12. 2024. 

Спољашње везе

уреди
 
Валниш на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Валниш&oldid=28946173”