Валарски језик
Валарски језик (ен.: Valarin; кв.: Valya или Lambë Valarinwa) је вештачки језик Џ. Р. Р. Толкина. У његовом фиктивном свету Арди, то је језик којим говоре Валари, божанске силе које управљају светом у име Еруа Илуватара, творца свега.
Настанак језика
уредиУ Толкиновом опусу се овај језик појавио рано, али се временом мењао. Првобитно је то требало да буде примитивни виловњачки језик, први којим су Виловњаци говорили и који је настао када су покушали да науче језик Валара од Оромеа у првим данима после буђења. Касније је ову идеју Толкин одбацио и чак је одустао од идеје да Валари имају сопствени језик. Ипак, у есеју Quendi and Eldar, који је настао око 1960, валарски језик се поново јавља, мада у потпуно другачијем облику. Он није предак виловњачких језика и врло је различит од њих.
У овом облику се валарски јавља у „Силмарилиону“. У већ споменутом есеју, Пенеглод, учењак Гондолина каже: „Стварање језика је главна одлика свих створења. Валари, који су се ограничили телима, су током свог дугог боравка у Арди неумитно створили сопствени језик.“. Када су Елдари дошли у Валинор, Валари и Мајари су усвојили квенију и чак је користили и међу собом. Али, валарски се и да ље могао чути. Румил је записао да су „језик и гласови Валара велики и озбиљни, али, такође и брзи и фини у покрету, творећи гласове које тешко можемо опонашати; а речи су им претежно дуге и брзе, као блистање мачева, као покрет листова на јаком ветру или падање стена у планинама“. Пенеглод је по овом питању био мање лиричан и каже: „Утицај валарског на виловњачке уши није угодан“.
Ипак у квенији се јавља нешто позајмљеница из Валарског, мада са прилагођеном фонологијом. Примери за ово су називи Ezellohar (Зелени Брег испред Валимара, од валарског Ezellôchâr) и Máhanaxar (Прстен Судбине, место на којем су већали Валари, од валарског Mâchananaškad). И имена Валара и Мајара Manwë, Aulë, Tulkas, Oromë, Ulmo, Ossë потичу од валарских облика Mânwenûz, Aʒûlêz, Tulkastâz, Arômêz, Ulubôz, Oš[o]šai.
Валарски језик је утицао и на друге језике осим квеније. Тако, на пример, валарска реч iniðil (љиљан или неки други, велики појединачан цвет), се у адунајском (нуменорејском) језику јавља као inzil (цвет, нпр., у имену Цвет Запада, Inziladûn). Такође, може се приметити да у црном говору, језику који је створио Саурон, и сâм Мајар, реч за прстен nazg подсећа на валарско naškad (или anaškad), у речи Mâchananaškad, Прстен Судбине.
Фонетика
уредиТолкин је за записивање валарског користио велики број гласова и много слова да их запише. Постоји седам самогласника: а, e, i, o, u (сви они имају и дуги облик који се пишу â, ê, î, ô, û), као и æ (изговара се као a у енглеском cat) и ǫ (изговара се као мађарско a).
Код сугласника постоји више спираната: ð (као енглеско th у the, често се пише и dh), þ (као енглеско th у thing), ʒ (спирант гласа g, слично словачком и чешком h) и ch (спирант гласа h, слично као у немачком или велшком ach, које је Толкин некада писао и као χ).
Остали гласови су звучно-безвучни парови плозива b/p, d/t и g/k, затим диграфи ph, th и bh (плозиви p, t, k праћени гласом h), сибиланти s, z и š (sic!). На основу оскудног речника, могу се још приметити два назала m и n, вибрантно r и латерално l, као и два полугласника y и w.