Бугарска егзархија
Бугарска егзархија (буг. Българска екзархия) је била бугарска национална[1][2] црква, основана 1870. године.[3][2] Створена је неканонским путем, вољом турских власти, без сагласности Цариградске патријаршије, те је стога 1872. године на помесном сабору у Цариграду проглашена расколничком организацијом. Налазила се у расколу све до 1945. године када се измирила са Цариградском патријаршијом, добивши признање аутокефалности. Бугарска егзархија је 1953. године уздигнута на степен патријаршије и од тада је позната под називом Бугарска православна црква, који носи и данас. У периоду 1870—1918. и 1941—1944. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње Бугарске и Северне Македоније, и делове данашње Грчке (Егејска Македонија), Турске (Источна Тракија), Србије (регион Ниш, Пирот и Врање), Албаније (Мала Преспа) и Румуније (Северна Добруџа).
Деловање у Јужној Србији и Македонији
уредиПриликом стварања Бугарске егзархије, турски султан је у ферману од 28. фебруара 1870. године поименично назначио епархије које је требало пренети у њену надлежност. Поред епархија на бугарском етничком подручју, у султански ферман су уврштене и епархије на српском етничком подручју (Нишке епархије и Нишавске (Пиротске) епархије). Бугарски егзархисти су имали претензије и на Рашко-призренску епархију, али нису успели да их остваре. Међутим, егзархисти су успели да поставе своје владике у Македонији (Скопљу, Битољу и Охриду). Тиме је на поменутим просторима, поред канонских епархија Цариградске патријаршије створена мрежа неканонских егзархијских епархија, а православно становништво се поделило на "патријаршисте" и "егзархисте".[4]
Православна црква у Кнежевини Србији није благовремено препознала опасност од стварања Бугарске егзархије, првенствено због тога што је београдски митрополит Михаило Јовановић био искрени поборник српско-бугарске сарадње, те је стога био затечен посезањем бугарских егзархиста за епархијама у српским областима и њиховом потоњом све израженијом антисрпском делатношћу. Пошто је Бугaрска егзархија била створена уз подршку Русије, митрополит Михаило није прихватио позив цариградског патријарха да 1872. године учествује на помесном сабору у Цариграду, на којем је Бугарска егзархија оптужена за изазивање етнофилетизма и осуђена као расколничка организација. То су потом искористили бугарски егзархисти, који су међу српским становништвом у запоседнутим епархијама ширили лажне вести о наводној "сагласности" српске јерархије са оснивањем Бугарске егзархије.[5]
Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања пробугарске ВМРО, Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Северну Македонију. Бугарски егзархат се након Берлинскога конгреса једно време повукао из Македоније, да би 1890. од турских власти добио дозволу за повратак у охридску и скопску епархију, а 1894. у велешку и неврокопску епархију.[6] Након 1897. делују у битољској, струмичкој и дебарској епархији. Осниване су многе бугарске школе новцем добијаним од бугарске државе за пропагандне сврхе.[6] Почели су да забрањују слављење славе и да се славе српски свеци.[6] Српске књиге су избацивали из школа и цркава.[6] Многи су због тога напуштали бугарску егзархију и враћали се цариградској патријаршији, која је постала попустљивија дозволивши словенско богослужење. Турци никако нису дозвољавали обнову пећке патријаршије. Међутим након дуготрајних и упорних захтева српских народних првака и након дипломатскога посредовања Русије, Србије и Црне Горе издејствовано је да цариградски патријарх постави Србе за епископе у Призрену 1896. и Скопљу 1897.[6] Српски епископи су онда почели да отварају школе уз помоћ новца добијенога из Србије.[6] Тек тада су почели да се такмиче са дубоко укорењеном бугарском пропагандом. Читави крајеви су почели да се одвајају од бугарске егзархије и да прилазе српским епископима.[6] Бугари су онда од 1902. почели да организују разбојничке чете, које су поубијале много српских истакнутих људи, а нарочито су се окомили на свештенике и учитеље.[6] Као последица терора ВМРО а и албанских и турских башибозука над Србима у Старој Србији и Македонији у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се родила идеја о формирању српске четничке организације која би спроводила координирану оружану одбрану Срба.
Све до Првог балканског рата (1912-1913) и протеривања Турака из Старе Србије, Бугарска егзархија је често (помоћу ВМРО комита) спроводила ликвидације српских свештеника и учитеља. За време Првог светског рата (1914-1918), Бугарска егзархија је искористила бугарску окупацију источне и јужне Србије од 1915. до 1918. године за поновно успостављање својих структура у запоседнутим српским областима, што се поновило и током Другог светског рата, када је бугарска окупација истих области од 1941. до 1944. године послужила Бугарској егзархији за нови упад на канонска подручја Српске православне цркве.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Stephen A. Fischer-Galaţi — „Man, state, and society in East European history“, 1970, Praeger, pp. 200 („...and in 1870 it established a Bulgarian national church (Bulgarian Exarchate)“)
- ^ а б Stavrianos 2000, стр. 371-375.
- ^ "Bulgarian Orthodox Church", Encyclopædia Britannica: "The struggle for an independent Bulgarian church, begun late in the 18th century, culminated in the establishment in 1870 of a Bulgarian exarchate." (језик: енглески)
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 475.
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 476–479.
- ^ а б в г д ђ е ж Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 1, 643
Литература
уреди- Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд.
- Грујић, Сава (1897). Како је постала Бугарска егзархија: Посвећено српско-бугарском споразуму. Београд.
- Иванић, Иван (1902). Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку. Београд-Нови Сад: Друштво Рад.
- Симић, Светислав (1902). Скопаљско владичанско питање 1897-1902. Београд.
- Јовановић, Алекса (1936). Постанак Егзархије и Турска, Русија и Србија: Историско-политичка расправа. Скопље: Немања.
- Димевски, Славко (1960). Просветната политика на Егзархијата и училишните бунтови во Македонија. Скопје: Култура.
- Димевски, Славко (1963). Македонското национално ослободително движење и Егзархијата (1893–1912). Скопје: Култура.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Trajanovski, Aleksandar (1980). „Bugarska egzarhija i Ilindenski ustanak u Makedoniji”. Jugoslovenski istorijski časopis. 19 (1-2): 45—56.
- Трајановски, Александар (1982). Бугарската егзархија и македонското националноослободително движење (1893–1908). Скопје: Култура.
- Микић, Ђорђе (1983). „Између балканских суседа и великих сила”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 316—329.
- Стојанчевић, Владимир (1986). Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Београд: Историјски институт, Просвета.
- Стојанчевић, Владимир (1988). Србија и српски народ за време рата и окупације 1914-1918. године. Лесковац: Народни музеј.
- Ракић, Хранислав (1988). „Бугарски програм денационализације српског живља у првом и другом светском рату”. Лесковачки зборник. 28: 55—59.
- Лилић, Борислава (1993). „Бугарска егзархија у Нишавској епархији”. Лесковачки зборник. 33: 181—187.
- Георгиев, Константин И. (1995). Филетизъм или проклятие: Аспекти на великобългарския шовинизъм. София: Авис.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Stavrianos, Leften (2000) [1958]. The Balkans Since 1453. London: Hurst.
- Stavrijanos, Leften (2005). Balkan posle 1453. godine. Beograd: Equilibrium.
- Поповић, Радомир В. (2006). „Бугарска егзархија: Историјско-канонски аспект”. Гласник: Службени лист Српске православе цркве. 88: 124—134.
- Недељковић, Славиша (2013). „Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870–1878)” (PDF). Српске студије. 4: 61—72. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 01. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019.
- Шешум, Урош (2013). „Друштво против Срба 1897-1902: Методи и мере бугарске дипломатије, Егзархије и Бугарско-македонско-одринске револуционарне организације против ширења српског утицаја у Јужној Старој Србији и Македонији 1897-1902” (PDF). Српске студије. 4: 73—103. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 01. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019.
- Вучковић, Владимир (2014). „Бугарска егзархијска црква као руски пројекат у европској Турској: Оснивање, развој и однос према Српској православној цркви до 1878. године” (PDF). Култура полиса. 11 (25): 95—108. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019.
- Јањић, Драгана; Ђокић, Небојша (2014). „Неколико питања везаних за историју Нишке епископије од почетка XVI века до стварања Бугарске егзархије средином XIX века” (PDF). Баштина. 37: 85—122. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2019. г. Приступљено 24. 02. 2019.
- Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914-1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета.
- Radojević, Mira; Mićić, Srđan B. (2015). „Serbian Orthodox Church cooperation and frictions with Ecumenical Patriarchate of Constantinople and Bulgarian Exarchate during interwar period”. Studia academica šumenesia. 2: 126‒143.
Спољашње везе
уреди