Босна Сребрена
Босна Сребрена (лат. Bosna Argentina), односно Фрањевачка провинција Св. Крижа - Босна Сребрена (хрв. Franjevačka provincija Sv. Križa - Bosna Srebrena) покрајина је Фрањевачког опсервантског реда (лат. Ordo Fratrum Minorum Observantium / OFM Obs.) која обухвата фрањевачке самостане и друге установе тог реда на босанском (северном) подручју Босне и Херцеговине, а такође и поједине самостане истог реда у Србији. Седиште провинције налази се у Сарајеву. Почевши од 2022. године, на челу покрајине налази се провинцијал Здравко Дадић.[1]
На територији Србије, под јурисдикцијом Босне Сребрене налази се фрањевачки самостан у Београду, са црквом Светог Анте Падованског,[2] као и фрањевачки самостан у Ђаковици, посвећен истом светитељу.[3]
Назив
уредиНазив Босна Сребрена, односно Босна Сребреничка (лат. Bosna Argentina) поред обласног имена (хоронима) Босна укључује и додатну одредницу, која се односи на стари фрањевачки самостан у Сребреници.[4]
Историја
уреди
Босна Сребрена је настала 1514. године, поделом дотадашње Босанске фрањевачке викарије (лат. Vicaria Bosnensis) на два управна подручја. Прво је обухватало области под османском влашћу, добивши назив Викарија Босна Сребрена (лат. Vicaria Bosnae Argentinae), док је друго обухватало суседне области под угарском влашћу, добивши назив Викарија Босна-Хрватска (лат. Vicaria Bosnae Croatiae). Обе викарије су 1517. године уздигнуте на степен фрањевачких покрајина, односно провинција у саставу Фрањевачког опсервантског реда, чиме је створена Фрањевачка провинција Босна Сребрена.[5]
Током 16. и 17. века, фрањевци Босне Сребрене су развили живу пасторалну и мисионарску активност у разним српским и осталим јужнословенским областима под османском влашћу,[6] тако да се територијални опсег ове фрањевачке провинције знатно проширио, укључујући и просторе османске Угарске.[7]
Током 18. века, упоредо са геополитичким променама и померањем државних граница, постепено се сужавао и опсег Босне Сребрене, која је 1735. године изгубила надлежност над подручјима која су током претходних ратова припала Млетачкој Далмацији,[8] а потом је 1757. године изгубила и надлежност над подручјима која су раније припала Хабзбуршкој монархији.[9]
Међу фрањевцима Босне Сребрене развио се плодан књижевно-богословски и историографски рад, првенствено на народном језику, уз употребу локалне варијанте ћириличког писма (босанчица).[10][11]
Тадашњи католичко-православни односи између фрањеваца Босне Сребрене и јерархије Српске патријаршије били су комплексни и оптерећеи честим споровима који су решавани и пред османским властима.[12]
За време османске власти, међу фрањевцима Босне Сребрене развио се снажан осећај босанског регионалног идентитета, који се манифестовао у виду употребе босанских завичајних одредница за означавање регионалне припадности, што је дошло до посебног изражаја и у потоњој делатности босанског фрањевца Антуна Кнежевића (1834-1889).[13]
Насупрот томе, за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878-1918), интензивиран је рад на промовисању хрватског идентитета, у виду "političke kroatizacije" босанско-херцеговачких римокатолика. Носилац таквих појава била је новоустановљена Врхбосанска надбискупија (1881) на челу са надбискупом Јосипом Штадлером (1881-1918) чији су односи са босанским фрањевцима били оптерећени честим споровима око управних и црквено-политичких питања.[14][15][16]
Током 19. века међу фрањевцима у херцеговачком делу Босне Сребрене појавиле су се тежење ка одвајању, а коначна подела озваничена је 1892. године, стварањем посебне Херцеговачке фрањевачке провинције.[17]
За време Другог светског рата (1941-1945), део фрањеваца Босне Србрене подржао је успостављање усташке власти на босанско-херцеговачким просторима који су укључени у састав Независне Државе Хрватске, а поједини босански фрањевци учествовали су и у прогону православних Срба. Међу најпознатијим заговорницима и спроводиоцима геноцидне политике НДХ према српском народу био је злогласни босански фрањевац Мирослав Филиповић (редовничко име Томислав), један од заповедника концентрационог логора Јасеновац, који је 1942. године због својих злочина избачен из Фрањевачког реда.[18]
Самостани
уредиУ саставу Фрањевачке провинције Босне Сребрене налази се двадесетак активних самостана, међу којима посебан исоријски значај имају стари фрањевачки самостани, настали током средњовековног или потоњег османског периода.[19]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Franjevačka provincija Sv. Križa - Bosna Srebrena
- ^ Bosna Srebrena: Beograd - samostan i župa sv. Ante Padovanskog
- ^ Bosna Srebrena: Đakovica - samostan sv. Ante Padovanskog i župa sv. Petra i Pavla
- ^ Markešić 2005, стр. 170-182.
- ^ Batinić 1881.
- ^ Batinić 1883.
- ^ Tóth 2002, стр. 178-201.
- ^ Zirdum 2000, стр. 129-151.
- ^ Batinić 1887.
- ^ Чигоја 2001, стр. 13-22, 30-35.
- ^ Чигоја 2014, стр. 237-248.
- ^ Nilević 1995, стр. 99-113.
- ^ Džaja 2001, стр. 93-106.
- ^ Blažević 2000.
- ^ Džaja 2003, стр. 62.
- ^ Крестић 2007, стр. 148-165.
- ^ Hercegovačka franjevačka provincija Uznesenja Blažene Djevice Marije
- ^ Novak 1948.
- ^ Samostani Bosne Srebrene
Литература
уреди- Batinić, Mijo Vjenceslav (1881). Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka: Svezak I. Vikarija (1235-1517). Zagreb: Dioničkа tiskarа.
- Batinić, Mijo Vjenceslav (1883). Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka: Svezak II. Provincija (1517-1699). Zagreb: Dioničkа tiskarа.
- Batinić, Mijo Vjenceslav (1887). Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka: Svezak III. Provincija (1700-1835). Zagreb: Dioničkа tiskarа.
- Blažević, Velimir (2000). Bosanski franjevci i nadbiskup dr. Josip Stadler (PDF). Sarajevo: Svjetlo riječi.
- Esser, Kajetan (1972). Pregled povijesti Franjevačkog reda. Sarajevo: Franjevačka teologija.
- Zirdum, Andrija (2000). „Dioba franjevačke provincije Bosne Srebrene 1735. godine”. Bosna Franciscana. 8 (12): 129—151.
- Крестић, Василије Ђ. (2007). „Штадлер и Штросмајер - антиподи или истомишљеници” (PDF). Летопис Матице српске. 479 (1-2): 148—165.
- Markešić, Luka (2005). „Srebrenica u povijesti Bosne Srebrene ili Srebreničke” (PDF). Znakovi vremena. 8 (28): 170—182.
- Nilević, Boris (1995). „Odnosi srpsko-pravoslavnog sveštenstva i franjevaca u Bosni i Hercegovini do početka XVII. stoljeća”. Bosna Franciscana. 3 (4): 99—113.
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Tóth, István György (2002). „Franjevci bosne Srebrene kao misionari u Turskoj Ugarskoj (1584.-1716.)”. Scrinia Slavonica. 2: 178—201.
- Чигоја, Бранкица Б. (2001). Језик Павла Папића, босанског фрањевца из прве половине XVII века (PDF). Београд: Институт за српски језик.
- Чигоја, Бранкица Б. (2014). „Употреба ћирилице код фрањевачких писаца од Матије Дивковића до Стипана Марковца Маргитића”. Књижевност и језик. 61 (3-4): 237—248.
- Džaja, Srećko M. (2001). „Spisateljstvo bosanskih franjevaca i bosnicitet”. Dies academicus: Zbornik u čast dr. fra Rastislava Drljića i dr. fra Berislava Gavranovića. Zagreb: Franjevačka klasična gimnazija u Visokom. стр. 93—106.
- Džaja, Srećko M. (2003). „Bosanska povijesna stvarnost i njezini mitološki odrazi”. Historijski mitovi na Balkanu: zbornik radova. Sarajevo: Institut za istoriju. стр. 39—66.
Спољашње везе
уреди- Franjevačka provincija Sv. Križa - Bosna Srebrena (званичне странице)