Бомонт-Адамс (револвер)

Бомонт-Адамс модел 1855[а] (енгл. Beaumont–Adams revolver), британски револвер капислар из 19. века. Настао је усавршавањем старијег револвера Дин-Адамс модел 1851.[2]

Бомонт-Адамс модел 1855
Врстареволвер
Порекло Британска империја
Употреба
Употреба у Британска империја
Британска источноиндијска компанија
Бојно деловање1855-1880.
Спецификације
Маса1,08[1] kg
Дужина298[1] mm
Дужина цеви146[1] mm
Калибар0,44 инча/11,2[1] mm
Врста операцијереволвер капислар с обарачем двоструког дејства
Брзина зрна168[1] m/s
Макс. еф. домет50 m
Магациндобош са 5 метака

Историја

уреди

Развој

уреди

Искуства из Кримског рата (1853-1856) показала су да је прецизност револвера Адамс на већим даљинама мала, пошто није постојала могућност запињања ороза руком (као код Колта), па је ка̟жипрст морао да обавља сав рад приликом опаљивања метка и снажно потезање је отежавало нишањење. Зато је британски конструктор Бомонт 1855. направио усавршену верзију овог револвера, Бомонт-Адамс модел 1855, који се могао користити и као револвер са обарачем једноставног дејства. За гађање изблиза ороз се запињао притиском на обарач (обарач двоструког дејства), док се за прецизније гађање ороз напињао руком (обарач једноставног дејства).[2]

Карактеристике

уреди
 
Револвер у кутији са рогом за барут и клештима за ливење кугли.

Добош револвера пунио се спреда (барутом и куглом, који су набијани шипком, монтираном на полузи са леве стране цеви), а свака барутна комора имала је на задњој страни добоша сопствену шупљу брадавицу (сисак), на коју се монтирала каписла, која је активирана ударцем ороза. Ороз се могао запети руком или притском на обарач. Једном напуњени, ови револвери могли су да испале свих 5 метака у добошу за један минут (за разлику од дотадашњих пиштоља капислара, који су испаљивали 1-2 метка у минуту), али је пуњење добоша трајало неколико минута.[3]

Напомене

уреди
  1. ^ Код ватреног оружја, број модела означава годину почетка производње.

Извори

уреди
  1. ^ а б в г д Мјат 1981, стр. 32.
  2. ^ а б Антић 1974, стр. 141.
  3. ^ Бајем 1990, стр. 56-61.

Литература

уреди

Спољашњи извори

уреди