Википедија

Басов пролаз

Басов пролаз је мореуз који раздваја Тасманију од Аустралије, односно државе Викторија.[1]

Басов пролаз
Bass Strait
Басов пролаз означен плавом бојом
Типмореуз
Земље басенаАустралија
Прос. дубина60 m
Макс. дубина155 m
Водена површина на Викимедијиној остави

Опсег

уреди

Међународна хидрографска организација дефинише границе Басовог мореуза на следећи начин:[1]

На западу. Источна граница Великог аустралијског залива [то је линија од рта Отвеј, Аустралија, до острва Кинг и одатле до рта Грим, северозападног екстрема Тасманије].
На истоку. Западна граница Тасманског мора између острва Габо и тачке Едистон [то је линија од острва Габо (близу рта Хау, 37°30′S) до североисточне тачке острва Ист Систер (148°E) одатле дуж 148. меридијана до острва Флиндерс; иза овог острва линија која иде источно од Ванситарт Шолса до рта острва Барен, и од рта Барен (најисточније тачке, рта оства Барен) до тачке Едистоун (41°S) [у Тасманији].
 
Споменик у знак сећања на први лет преко Басовог мореуза, аутора Артура Леонарда Лонга 1919.[2][3]

Различити погледи на локацију и контекст

уреди

Неке власти сматрају да је мореуз део Тихог океана[4] као у неодобреном нацрту IHO о Границама океана и мора из 2002. године. У тренутно важећем нацрту IHO из 1953, он је уместо тога повезан са Великим аустралијским заливом; Бајт је означен бројем 62, док је Басов пролаз означен бројем 62-А.[1]

Аустралијска хидрографска служба не сматра овај пролаз делом своје проширене дефиниције Јужног океана, већ наводи да лежи уз Тасманово море.[5] Теснац између острва Фурно и Тасманије је мореуз Банкс, део Басовог мореуза.

Откриће и истраживање

уреди

Aбориџински народи

уреди
 
Обала Тасманије и Викторије пре око 14.000 година како се ниво мора дизао, показујући неке од људских археолошких налазишта - видети Праисторију Аустралије.

Абориџини Тасманије стигли су на Тасманију пре око 40.000 година током последњег глацијалног периода, преко широког праисторијског копненог моста званог Басијска равница између данашње јужне обале Викторије (од Вилсоновог Промонторија до рта Отвеј) и северних обала Тасманије (од рта Портланда до рта Грим).[6] Након што се глацијални период завршио, ниво мора је порастао и поплавио Басијску равницу да би формирао Басов теснац пре око 8.000 година, остављајући их изолованим од аустралијског копна. Абориџини су живели на острву Флиндерс до пре око 4.000 година.

Европљани

уреди

Теснац је вероватно открио капетан Абел Тасман када је мапирао обалу Тасманије 1642. Дана 5. децембра, Тасман је пратио источну обалу ка северу да види докле је отишао. Када је копно скренуло ка северозападу код Едистон Појнта,[7] покушао је да се одржи са њим, али су његове бродове изненада погодиле Бурне четрдесете који су завијали кроз Басов теснац.[8] Тасман је био на мисији да пронађе јужни континент, а не више острва, та је нагло скренуо ка истоку и наставио лов на континент.[9]

Следећи Европљанин који се приближио мореузу био је капетан Џејмс Кук на Ендевору у априлу 1770. Међутим, након што је два сата пловио на запад према мореузу против ветра, вратио се на исток и забележио у свом дневнику да је „сумњив да ли су [тј. Ван Дименова земља и Нова Холандија] су једна земља или не“.[10]

Постојање мореуза је 1797. године сугерисао настојник Сиднејске увале када је стигао у Сиднеј након што је намерно приземљио свој тонући брод и био насукан на Презервационом острву (на источном крају мореуза). Он је известио да јак југозападни ветар, и плима и струје сугеришу да се острво налази у каналу који повезује Пацифик и јужни Индијски океан. Гувернер Хантер је тако писао Џозефу Бенксу у августу 1797. да је изгледа извесно да постоји мореуз.[11]

Када је вест о открићу Басовог мореуза 1798. стигла у Европу, француска влада је послала извиђачку експедицију којом је командовао Никола Бода. Ово је подстакло гувернера Кинга да пошаље два брода из Сиднеја на острво да успостави гарнизон у Хобарту.[12]

Немоторизовани прелази

уреди

Једрење

уреди

Први прелаз једрењем на дасци су 1982. године обавили Марк Паул и Лес Токолиј.[13] Године 1998, аустралијски морепловац Ник Молони прихватио је другачији изазов тако што је био прва особа која је без помоћи прешла једрењем на дасци преко Басовог мореуза у времену од 22 сата.[14]

У погледу једрења на малом чамцу, направљено је много прелазака, али је у марту 2005. освајач олимпијске медаље из Аустралије Мајкл Блекбурн поставио рекорд када је прешао мореуз за нешто више од 13 сати у Ласерском пловилу.[15]

У марту 2009. два млада једриличара на чамцу су користећи Б14 (чамац) прешли од Стенлија на северозападу Тасманије до Вокервил јужно у Викторији. Сврха путовања била је прикупљање средстава за лечење угроженог тасманског ђавола, животињске врсте оболеле од тумора лица и, ако је могуће, обарање рекорда времена преласка једрењем на малом чамцу. Морнари Адријан Бесвик и Џош Филипс у пратњи помоћног брода успешно су завршили прелазак за 14 сати и 53 минута.[[16][17]

Кајтсерфери су такође комплетирали прелазак,[18][19] при чему је Натали Кларк која је постала прва жена која је прешла 2010. године.[20]

Веслање

уреди

Године 1971, усамљени веслач Дејвид Боуен са планине Марте прешао је Басов теснац у 20 ft (6,1 m) дубом дорију, полазећи из Девонпорта он је пристао на Вилсоновом рту.[21]

Први прелазак даском за веслање су остврили Џек Барк, Бред Гол и Зеб Волш, напустивши Вилсонов рт у Викторији 25. фебруара 2014. и стигавши у Кејп Портланд у североисточној Тасманији 4. марта 2014. године.[22]

Род Харис, Ијан и Питер Ричардс су заслужни за први прелазак кајаком 1971. Многи кајакаши на мору су од тада прешли, обично идући са острва на острво на источној страни мореуза.[23][24][25] Преко острва Кинг је направљено мање прелазака морским кајаком, због 100 km (60 mi) деонице између рта Викам и залива Аполо. Ендру Маколи је био прва особа која је 2003. године у кајаку без заустављања прешла Басов мореуз. Он је направио још два преласка Басовог мореуза пре него што је умро покушавајући да пређе Тасманово море у фебруару 2007. године.[26]

Пливање

уреди

Тами ван Вис је препливала део мореуза 1996. године, од острва Кинг до залива Аполо у Викторији, на удаљености од око 100 km (60 mi) за 17 сати и 46 минута.[27][28]

Референце

уреди
  1. ^ а б в „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 7. 2. 2010. 
  2. ^ „Bass Straits Crossed”. The Observer. LXXXVI (5,787). Adelaide, South Australia. 20. 12. 1919. стр. 23. Приступљено 28. 3. 2016 — преко National Library of Australia. 
  3. ^ „Arthur Leonard Long”. Monument Australia. 2016. Приступљено 28. 3. 2016. 
  4. ^ „Marine Gazetteer Placedetails”. VLIZ. Архивирано из оригинала 19. 3. 2016. г. Приступљено 29. 5. 2013. 
  5. ^ „AHS – AA609582” (PDF). The Australian Hydrographic Service. 5. 7. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 5. 2013. г. Приступљено 29. 5. 2013. 
  6. ^ Lourandos, Harry (март 1993). „Hunter-Gatherer Cultural Dynamics: Long- and Short-Term Trends in Australian Prehistory”. Journal of Archaeological Research. 1 (1): 67—88. JSTOR 41053069. S2CID 144195012. doi:10.1007/bf01327162. 
  7. ^ Schilder, Günter (1976). Australia unveiled : the share of the Dutch navigators in the discovery of Australia. Amsterdam: Theatrum Orbis Terrarum Ltd. стр. 170. ISBN 9022199975. 
  8. ^ Valentyn, Francois (1724—1726). Oud en nieuw Oost-Indien. 3. Dordrecht: J. van Braam. стр. 47. ISBN 9789051942347. 
  9. ^ Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty: Captain Cook's Endeavour Voyage. Sydney: Rosenberg. стр. 105. ISBN 978-0-64804-396-6. 
  10. ^ Beaglehole, J. C., ур. (1955). The Journals of Captain James Cook on his Voyage of Discovery, vol 1, the Voyage of the Endeavour, 1768-1771. Cambridge University Press, London. стр. 298—99 (18,19 April 1770). 
  11. ^ Blainey, Geoffrey (1966). Tyranny of Distance: How Distance Shaped Australia's History. Melbourne: Sun Books. стр. 73–4. 
  12. ^ Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty. Sydney: Rosenberg. стр. 155—162. ISBN 9780648043966. 
  13. ^ The Sun News Pictorial 5 May 1982[потребан је пун навод]
  14. ^ „Nick Moloney sets new sailing speed record”. MySailing.com.au. 21. 11. 2015. Приступљено 2020-02-04. 
  15. ^ „Blackburn's Bass Strait Laser Sailing Record”. Laser Sailing Tips. 28. 3. 2017. Приступљено 12. 4. 2017. 
  16. ^ „Devils inspire Bass Strait crossing”. 17. 3. 2009. 
  17. ^ „Devil fundraising sailors Adrian Beswick and Josh Phillips”. Australian Broadcasting Corporation. 4. 1. 2009. 
  18. ^ „Australian kitesurfers cross the Bass Strait for the first time”. Surfertoday.com. 10. 9. 2009. Приступљено 11. 6. 2012. 
  19. ^ „Natalie Clarke kite crosses the Bass Strait in record time”. Surfertoday.com. 24. 3. 2010. Приступљено 19. 2. 2016. 
  20. ^ „natalie-clarke-kite-crosses-the-bass-strait-in-record-time”. 2010-03-24. Приступљено 2021-02-06. 
  21. ^ Lone Rower Safe Ashore By Patrick Boyce "The Age" 22 March 1971.
  22. ^ „Australians cross Bass Strait on paddleboards in 'world first'”. ABC News. 5. 3. 2014. 
  23. ^ Break Loose Bass Strait Crossing by sea kayak. Retrieved from Internet Archive 27 December 2013.
  24. ^ „Bass Strait Crossing”. Paddle with Sim. Архивирано из оригинала 21. 3. 2012. г. Приступљено 11. 6. 2012. 
  25. ^ [1] Архивирано 4 мај 2006 на сајту Wayback Machine
  26. ^ „Andrew McAuley was not crazy or reckless but crossing the Tasman Sea in a kayak was a calculated, planned gamble he lost”. The Age. Melbourne. 16. 2. 2007. 
  27. ^ Kempton, Helen (2. 9. 2009). „Pair to 'fly' across Bass Strait”. The Mercury. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 11. 02. 2023. 
  28. ^ „Bass Strait”. Tammy van Wisse. Архивирано из оригинала 10. 4. 2013. г. Приступљено 1. 6. 2013. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Басов_пролаз&oldid=27676513”