Википедија

Бартоломеа Ачајоли

Бартоломеа Ачајоли или Ачиајоли (умрла око 1396. године) била је жена деспота Теодора I Палеолога, деспота Мореје од 1385. године. Она је била старија ћерка војводе Нерија I Ачајолија, који је држао велике поседе у франачкој Грчкој. Била је позната по својој лепоти и отац ју је удао за деспота Теодора I да запечати њихов савез. Пошто су се односи њеног оца и мужа погоршали почетком 1390-их, њен отац ју је разбаштинио у корист њене млађе сестре Франческе и њиховог ванбрачног брата Антонија. Деспина Бартоломеа је умрла без деце.

Бартоломеа Ачајоли
Датум рођења1370
Датум смртинепознат
СупружникТеодор I Палеолог
РодитељиНерио I Ачајоли

Младост

уреди
 
Бартоломејин отац, војвода Нерио I Ачајоли

Бартоломеа је била старија од две ћерке војводе Нерија I Ачајолија и војвоткиње Агнес де Сарацени која су се удале пре 1381. године.[1][2] Нерио I Ачајоли је био потомак угледне банкарске породице из Фиренце.[3] 1360-их се настанио у франачкој Грчкој где је заузео велике области, укључујући и важан град Коринт.[4][5] Отац Агнес де Сарацени, Сарацено, био је венецијански грађанин који је живео у Негропонтеу.[6]

Већина детаља из Бартоломејиног живота је непозната.[7] Византијски историчар Лаоник Халкокондил је записао да је за њу „речено да је била најлепша од свих жена које су у то време биле познате по својој лепоти“.[8][9] Сматрана је главним наследником великих очевих домена, јер није имала закониту браћу.[10][11]

Деспина

уреди

Војвода Нерио I Ачајоли је удао Бартоломеју за деспота Теодора I Палеолога, деспота Мореје, 1385. године.[12] Брак је запечатио савез њеног оца и мужа против Наварске компаније (групе плаћеника који су се настанили на Пелопонезу 1370-их).[13] Пре брака, војвода Нерио I је обећао да ће Бартоломеа наследити Коринт ако он умре.[14] Деспот Теодор I је волео своју лепу жену и она му је увек била одана, али њихов брак је био без деце.[15] Односи између Бартоломејиног оца и мужа постали су напети након што су Наварци заробили војводу Нерија I 1389. године.[16] Пустили су га тек пошто је обећао да ће наговорити деспота Теодора I да уступи Аргос Млечанима, али деспот Теодор I није хтео да прихвати савет свог таста, иако су Млечани могли да држе Нериов град, Мегару, док не добију Аргос од деспота Теодора I.[17][18]

Војвода Нерио I Ачајоли је направио свој тестамент у Коринту 17. септембра 1394. године.[19] Он је заправо разбаштинио деспину Бартоломеју, јер је расподелио имање између своје млађе ћерке Франческе, свог ванбрачног сина Антонија и цркве Свете Марије (Партенон) у Атини.[20] Војвода Нерио I је деспини Бартоломеји Ачајоли завештао само отписивање дуга од 9.700 дуката које је њен муж позајмио од њега.[21] Тестамент је разбеснео и деспину Бартоломеју и деспота Теодора I и одлучили су да заузму Коринт након што је њен отац умро 25. септембра.[22] Нису могли да спрече деспину Франческу да заузме Коринт, иако је деспот Теодор I започео напад на град у октобру.[23] Инвазија Турака на Мореју приморала је деспота Теодора I да напусти војни поход почетком 1395. године.[24] Након што су се Турци повукли из Мореје, деспина Бартоломеја је поставила заседу својој сестри између Коринтске превлаке и Мегаре, али није успела да ухвати деспину Франческу.[25] Франческин муж, деспот Карло I Токо, мислио је да неће моћи да задржи Коринт и продао је њено право на град деспоту Теодору I 1396. године.[26]

Бартоломеа је умрла око 1396. године.[27] Њен муж ју је надживео, али је патио од тешке депресије све док није умро 1407. године.[28] Велику суму новца коју је Бартоломеа положила у венецијанској банци добио је исте године њен девер, цар Манојло II Палеолог.[29]

Референце

уреди
  1. ^ Lock 1995, стр. 368
  2. ^ Setton 1975, стр. 232
  3. ^ Lock 1995, стр. 129
  4. ^ Lock 1995, стр. 129
  5. ^ Runciman 1980, стр. 55–56
  6. ^ Setton 1975, стр. 232, 801
  7. ^ Runciman 1980, стр. 56
  8. ^ Runciman 1980, стр. 56
  9. ^ Setton 1975, стр. 258
  10. ^ Runciman 1980, стр. 56
  11. ^ Fine 1994, стр. 403
  12. ^ Fine 1994, стр. 403
  13. ^ Fine 1994, стр. 403
  14. ^ Runciman 1980, стр. 56
  15. ^ Runciman 1980, стр. 56
  16. ^ Fine 1994, стр. 428
  17. ^ Runciman 1980, стр. 56
  18. ^ Fine 1994, стр. 428
  19. ^ Zečević 2014, стр. 62
  20. ^ Runciman 1980, стр. 57
  21. ^ Runciman 1980, стр. 57
  22. ^ Zečević 2014, стр. 61–62
  23. ^ Zečević 2014, стр. 62–63
  24. ^ Runciman 1980, стр. 57
  25. ^ Runciman 1980, стр. 58
  26. ^ Zečević 2014, pp. 64–65, 72 (note 88).
  27. ^ Runciman 1980, стр. 58–59
  28. ^ Runciman 1980, стр. 59, 61
  29. ^ Runciman 1980, стр. 63

Литература

уреди
  • Fine, John V. A. (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4. 
  • Lock, Peter (1995). The Franks in the Aegean, 1204–1500. Longman. ISBN 0-582-05140-1. 
  • Setton, Kenneth M. (1975). „The Catalans and Florentines in Greece, 1380–1462”. Ур.: Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W. The History of the Crusades, Volume Three: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. The University of Wisconsin Press. стр. 225—277. ISBN 0-299-06670-3. 
  • Runciman, Steven (1980). The Lost Capital of Byzantium: The History of Mistra and the Peloponnese. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03405-1. 
  • Zečević, Nada (2014). The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th-15th centuries). Makart. ISBN 978-86-87115-11-8.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Бартоломеа_Ачајоли&oldid=28957848”