После одласка Турака ови крајеви су опустошени и насеобина у данашњем смислу није било. Према наредби царице Марије Терезије од 25. новембра1763. године право насељавања у овим крајевима имају само католици. Године 1770/71. досељавају се Французи из француске покрајине Лорене и Немци из југозападне Немачке, укупно 3.300 досељеника који су основали три „сестринска” села, који се у наведеном извору појављују као: Сеул Тур (фр.Seul Tour), Шарлвил (фр.Charleville) и Санкт Хуберт (нем.Sankt Hubert). Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да свако од та три места тада има римокатоличку цркву и немачко становништво.[2]
Током 18. века ове насеобине су промениле неколико власника. Французи су се временом асимиловали у Немце. После Другог светског рата, Немци су депортовани у Немачку, а у ова места су досељене породице из Босанске Крајине. Од три немачка села формирано је једно село под називом Велико Село, да би се 1948. године преименовало у Банатско Велико Село да би се назив у већој мери индивидуализовао. Називи немачких села задржани су као називи данашњих рејона. Према попису из 1991. године у Банатском Великом Селу је живело 3134 становника од чега су већина Срби.