Атласке планине
Планине Атлас или Атласке планине (арап. جبال أطلس) су планински ланац у северозападној Африци[1], који се простире дужином од 2300 километара кроз Мароко, Алжир и Тунис. Највиши врх Атласа је Тубкал са 4165 метара, који се налази у јужном Мароку. Планине Атласа граде климатску разделницу између подручја влажне климе северозапада Африке и екстремно сушне пустиње Сахара.
| Атласке планине | |
|---|---|
 | |
| Географске карактеристике | |
| Највиша тачка | Тубкал, Мароко |
| Ндм. висина | 4167 m |
| Координате | 31° 03′ 43″ С; 7° 54′ 58″ З / 31.061944° С; 7.916111° З 31° 03′ 43″ С; 7° 54′ 58″ З / 31.061944° С; 7.916111° З |
| Географија | |
 | |
| Државе | Мароко, Алжир и Тунис |
| Регије | Магреб |
| Геологија | |
| Старост стена | Прекамбријум |
Атлас одваја медитеранску и атлантску обалу од пустиње Сахаре. Протеже се око 2.500 km (1.600 mi) кроз Мароко, Алжир и Тунис. Највиши врх ланца је Тубкал, који се налази у централном Мароку, са надморском висином од 4.167 m (13.671 ft).[2] Планине Атлас су првенствено насељене популацијом Бербера.[3] Изрази за 'планину' су адрар и адрас у неким берберским језицима. Верује се да су ови термини сродни топонима Атлас. Планине су такође дом бројним животињама и биљкама које се углавном налазе у Африци, али неке од њих се могу наћи у Европи. Многе од ових врста су угрожене, а неке су већ изумрле. Време је хладније, али има сунчана лета, а тамо је и просечна температура 25 °C.[4]
Геологија
уредиОсновна стена већег дела Африке настала је током преткамбријског супереона и много је старија од Атласких планина које леже на континенту. Атлас је формиран током три наредне фазе Земљине геологије.
Прва фаза тектонске деформације укључује само Анти-Атлас, који је настао у палеозојској ери (пре око 300 милиона година) као резултат судара континената. Северна Америка, Европа и Африка биле су повезане пре више милиона година.
Верује се да су планине Анти-Атлас првобитно формиране као део Алегенске орогенезе. Ове планине су настале када су се Африка и Америка судариле, и некада су биле ланац који је био ривал данашњим Хималајима. Данас се остаци овог ланца могу видети у региону раседне линије у источним Сједињеним Државама. Неки остаци се такође могу наћи у касније формираним Апалачима у Северној Америци.
Друга фаза се одиграла током мезозојске ере (пре ~66 My). Она се састојала се од широко распрострањеног продужетка Земљине коре који је раздвојио горе поменуте континенте. Ово проширење је било одговорно за формирање многих дебелих интраконтиненталних седиментних басена, укључујући садашњи Атлас. Већина стена које формирају површину садашњег Високог Атласа таложене су испод океана у то време.
Коначно, у палеогенском и неогеном периоду (пре ~66 милиона до ~1,8 милиона година), планински ланци који данас чине Атлас били су подигнути, пошто су се копнене масе Европе и Африке сударале на јужном крају Иберијског полуострва. Такве конвергентне тектонске границе настају када две плоче клизе једна према другој формирајући зону субдукције (ако се једна плоча помера испод друге) и/или континентални судар (када две плоче садрже континенталну кору). У случају колизије Африке и Европе, јасно је да је тектонска конвергенција делимично одговорна за формирање Високог Атласа, као и за затварање Гибралтарског мореуза и формирање Алпа и Пиринеја. Међутим, недостају докази за природу субдукције у региону Атласа, или за задебљање Земљине коре које је генерално повезано са сударима континената. Заправо, једна од најупечатљивијих карактеристика Атласа за геологе је релативно мала количина задебљања коре и тектонског скраћивања упркос значајној надморској висини планинског ланца. Недавне студије сугеришу да су дубоки процеси укорењени у Земљином омотачу можда допринели подизању Високог и Средњег Атласа.[5]
Подела
уредиПланинска област Атласа дели се на следеће планинске ланце:
- Тел Атлас планине уз медитеранску обалу Алжира, максималне висине 2.308 метара
- Риф планине на северној обали Марока уз Средоземно море, максималне висине 2.456 метара
- Средњи Атлас у централном Мароку, висине до 3.737 метара
- Високи Атлас на југу централног Марока, висина до 4.165 метара
- Сахарски Атлас на северу Алжира, јужно од Малог Атласа, до 2008 метара висине ?
- Антиатлас на југозападу Марока, висине до 2.531 метра
- Вулкански Џебел Сархро у центру јужног Марока, висине до 3.304 метра
У Тунису се простиру само ниже падине Малог и Сахарског Атласа.
Опасност од земљотреса
уреди
Планине Атласа представљају тектонску границу између евроазијске плоче на северу и афричке плоче на југу. Када се ове плоче помере, долази до земљотреса. Град у средишту Атласа, Блида (265.000 становника 2005) била је у 19. веку два пута до темеља уништена земљотресима. Земљотрес јачине 7,3 по Рихтеровој скали који је 1980. погодио алжирски град Ех Шелиф изазвао је 5000 жртава.
Рудно богатство
уредиПланине Атласа богате су рудама: гвожђа, олова, бакра, камене соли, фосфатима, мермером, и нешто мање сребром, каменим угљем и земним гасом. По овоме, Атлас чини изузетак међу планинама северне Африке, јер планине Сахаре и Етиопије не садрже рудна богатства. Једино на југу континента наилазимо на слична рудом богата горја.
Становништво
уреди
Сви велики градови Алжира налазе се у северном делу земље, дакле у региону планина Атлас, јер у јужном делу земље (Сахара) владају услови неповољни за развој људских насеља. Ситуација је слична у Тунису и Мароку. Највећа густина насељености влада у подручјима уз обалу Средоземног мора. Неки велики градови, попут Маракеша (850.000 становника), леже у подножју Атласа. Алжирски градови Константин (650 метара надморске висине, 500.000 становника) и Ел Ђелфа (преко 1.100 метара н. в, 235.000 становника) су једини већи градови који се налазе на овим планинама.
Многа насеља се јављају тамо где се појаве привремени водотоци (вади).
Историја и мит
уредиХомер и Херодот, антички грчки писац и историчар, видели су у Атласу западну границу тада познатог света.
Арапски географи из времена експанзије ислама сматрали су да је Атлас својеврсно острво између мора и пустиње. И за њих је Атлас био крајња тачка на западу познатог света, док су му на истоку приписивали и нека подручја која се данас не сматрају делом овог планинског ланца.
Види још: Атлас (митологија)
Флора и фауна
уреди
Флора у планинама укључује атласки кедар,[7] зимзелени храст и многе полузимзелене храстове као што је алжирски храст.
Многе животиње су некада насељавале Атлас планине, као што су атласки медвед,[8] северноафрички слон, северноафрички пауш и бубал, дивљи магарац,[9] али су све ове подврсте изумрле. Берберски лавови[6] су у данашње време изумрли у дивљини, али потомци постоје у заточеништву.[10][11][12]
Референце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 80. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Atlas Mountains – Students | Britannica Kids | Homework Help”. kids.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2017-07-07.
- ^ „Atlas Mountains: Facts and Location | Study.com”. Study.com (на језику: енглески). Приступљено 2017-07-07.
- ^ Atlas Mountains, Morocco: Live Weather.
- ^ UAB.es Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2022) Crustal structure under the central High Atlas Mountains (Morocco) from geological and gravity data, P. Ayarza, et al., 2005, Tectonophysics, 400, 67–84
- ^ а б Pease, A. E. (1913). „The Distribution of Lions”. The Book of the Lion. London: John Murray. стр. 109−147.
- ^ Gaussen, H. (1964). Genre Cedrus. Les Formes Actuelles. Trav. Lab. For. Toulouse T2 V1 11: 295–320
- ^ Johnston, H. H. (1899). Bryden, H. A., ур. Great and small game of Africa. London: Rowland Ward Ltd. стр. 544—608.
- ^ Des Roses Moehlman, Patricia (2002). Equids: Zebras, Asses, and Horses: Status Survey and Conservation Action plan. Cambridge: IUCN. стр. 2. ISBN 9782831706474.
- ^ Yamaguchi, N.; Haddane, B. (2002). „The North African Barbary Lion and the Atlas Lion Project”. International Zoo News. 49 (8): 465—481.
- ^ Burger, J.; Hemmer, H. (2006). „Urgent call for further breeding of the relic zoo population of the critically endangered Barbary lion (Panthera leo leo Linnaeus 1758)” (PDF). European Journal of Wildlife Research. 52 (1): 54—58. S2CID 30407194. doi:10.1007/s10344-005-0009-z. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-07-03. г. Приступљено 2007-04-04.
- ^ Black, S.; Yamaguchi, N.; Harland, A.; Groombridge, J. (2010). „Maintaining the genetic health of putative Barbary lions in captivity: an analysis of Moroccan Royal Lions” (PDF). European Journal of Wildlife Research. 56 (1): 21—31. S2CID 44941372. doi:10.1007/s10344-009-0280-5.
Литература
уреди- Emmanuel, John (септембар 1982). „A Survey of Population and Habitat of the Barbary Macaqu Macaca Sylvanus L. In North Morocco”. Biological Conservation. 24 (1): 45—66. doi:10.1016/0006-3207(82)90046-5.
- Akerman, J. R. (1994). „Atlas, la genèse d'un titre”. Ур.: Watelet, M. Gerardi Mercatoris, Atlas Europae. Antwerp: Bibliothèque des Amis du Fonds Mercator. стр. 15—29.
- Apollodorus, Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. Online version at the Perseus Digital Library.
- Diodorus Siculus (1933). Oldfather, C. H.; Sherman, C. L.; Welles, C. B.; Geer, R. M.; Walton, F. R., ур. Diodorus of Sicily : The Library of History. 12 Vols. (2004 изд.). Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
- Gantz, T. (1993). Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-4410-2. LCCN 92026010. OCLC 917033766.
- Grafton, A.; Most, G. W.; Settis, S., ур. (2010). The Classical Tradition (2013 изд.). Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-07227-5. LCCN 2010019667. OCLC 957010841.
- Hesiod, Theogony, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, Massachusetts., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
- Hesiod; Works and Days, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, Massachusetts., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
- Hornblower, S.; Spawforth, A.; Eidinow, E., ур. (2012). The Oxford Classical Dictionary (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954556-8. LCCN 2012009579. OCLC 799019502.
- Hyginus, Gaius Julius, De Astronomica, in The Myths of Hyginus, edited and translated by Mary A. Grant, Lawrence: University of Kansas Press, 1960. Online version at ToposText.
- Hyginus, Gaius Julius, Fabulae, in The Myths of Hyginus, edited and translated by Mary A. Grant, Lawrence: University of Kansas Press, 1960. Online version at ToposText.
- Keuning, J. (1947). „The History of an Atlas: Mercator. Hondius”. Imago Mundi. 4 (1): 37—62. ISSN 0308-5694. JSTOR 1149747. doi:10.1080/03085694708591880.
- Lemprière, J. (1833). Anthon, C., ур. A Classical Dictionary. New York: G. & C. & H. Carvill [etc.] LCCN 31001224. OCLC 81170896.
- Mercator, G.; Lessing J. Rosenwald Collection (Library of Congress) (2000). Karrow, R. W., ур. Atlas sive Cosmographicæ Meditationes de Fabrica Mundi et Fabricati Figura: Duisburg, 1595 (PDF). Превод: Sullivan, D. Oakland, CA: Octavo. ISBN 978-1-891788-26-0. LCCN map55000728. OCLC 48878698. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 3. 2016. г.
- Ogden, D. (2008). Perseus (1st изд.). London; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-42724-1. LCCN 2007031552. OCLC 163604137.
- Ogden, D. (2013). Drakon: Dragon Myth and Serpent Cult in the Greek and Roman Worlds. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-955732-5. LCCN 2012277527. OCLC 799069191.
- Ramachandran, A. (2015). The Worldmakers: Global Imagining in Early Modern Europe. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-28879-6. OCLC 930260324.
- Smith, William; Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, London (1873). "Atlas"
