Википедија

Арсеније I Сремац

Свети Арсеније I Сремац (?—1266) био је други архиепископ српски, од 1233. до 1263. године.[1]

Арсеније I Сремац
Икона, Рилски манастир
Лични подаци
Датум смрти28. октобар 1266
Место смртиЦрнча,
Архиепископ српски
Године(1233—1263)
ПретходникСава I
НаследникСава II

Биографија

уреди

Његово место рођења није тачно утврђено.[а] Архиепископ пећки Данило II у „Житију архиепископа Арсенија“ написаном између 1324. и 1327. наводи да је пореклом „од сремске земље“, у фусноти стоји српске. [5][6] Међутим, треба имати у виду да су у 13. и 14. веку простор данашње Мачве и слив Колубаре називани Сремом.[7] У српској редакцији Пролога митрополита Константина Мокисијског с краја 13. или почетка 14. века пише да је пореклом „од стране далматинске, која је у држави краљевства српског“. Архимандрит манастира Високи Дечани Хаџи Серафим Ристић износи две верзије Арсенијевог рођења. Према једној родио се у Срему у селу Дабар, близу реке Дунава и града Сланкамена, а према другој родио се у Далмацији, близу Јадранског мора.[8]

Замонашио се у младости и кад је чуо за делатност Светог Саве отишао је њему у Жичу. Свети Сава га је убрзо поставио за игумана Жиче.

Арсеније је за архиепископа изабран вољом свог претходника Светог Саве који се 1233.[1]повукао са трона пред други полазак за Јерусалим.

Саградио је Цркву Светих апостола у Руговској клисури код Пећи који је касније названа Црква Вазнесења Господњег. У време његове управе 1253. године је седиште архиепископије пребачено из манастира Жиче у манастир Пећка патријаршија.[9][1]

Његово житије и службу написао је архиепископ Данило II. Данило II је у својој задужбини, Богородичиној цркви у Пећи, дао да се наслика циклус слика из Арсенијевог живота.

Повукао се са трона 1263. услед тешке болести (парализе). Боловао је и умро у Црнчи код Бијелог Поља 28. октобра 1266. године и сахрањен у Храму Светих апостола у Пећи. Његове мошти ношене су и чуване по разним манастирима, а од 1920. године налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

На страници, порекло презимена, село Будимља (Беране) стоји овај податак: „На дну Будимље, до самог Лима, налази се црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Св. Арсенију, чије је тело ту пренесено из Пећи и ту је неко време почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулума."

Када су Црногорци кнеза Данила похарали Куче оскрнавили су и медунску цркву, одакле су узели мошти св. Арсенија. У Медун су га донијели монаси из Мораче (гдје је донесен из Пећке Патријаршије), али их је игуман Димитрије послао у Куче рекавши: „Ту је слободан од Турака, а овдје га не смијемо држати близу Колашинских и других Турака."[10] Никшићки лист „Невесиње“ у броју 18. од 2. септембра 1898. г. у чланку о манастиру Довоља, између осталога пише: „До скоро су овдје постајале мошти св. Арсеније, које се сада находе у Бањанима." Тај манастир је некада био важан духовни центар Потарја, у којем су се, захваљујући свом скривеном положају склањале драгоцјености из других вјерских центара који су били на удару Турака. Исти лист „Невесиње“ у 19. броју доноси: „Ждребаник, 25. августа 1898...да се помоли Богу и св. Арсенији и поклони храму св. Архистратига Михаила, у коме је почивало тијело српског Архиепископа св. Арсенија, који је пренесен у Косијерево год. 1885..." (Косијерево, манастир на крајњем југозападу Бањана). У овом манастиру су биле мошти Светог Арсенија Српског од 1884. године до 1914. године. Послије су пренете у манастир Ждребаоник. Никшићке новине „Оногошт“, бр.4. из 1899. г. у тексту о манастиру Ждребанику, пише да су ту биле мошти св. Арсенија до 1885. када су пренесене у Косијерево. Лазар Томановић 1885. године спомиње строги петак (пост) по наредби владичиној, на славу Св. Арсенија, као на дан кад му је тијело лане пренесено из Брда у Косијеревски манастир. [11] Данас се мошти налазе у манастиру Ждребаоник.

Српска православна црква га прославља као светитеља 28. октобра по црквеном тј. 10. новембра по грађанском календару. Српска црква у Зети,[12] књажевини[13] и краљевини Црној Гори, као и данас, га је заједно са Светим Савом одувек прослављала, а тзв. Црногорска православна црква, која се позива да је наследница црногорске цркве из периода пре 1920. године га је заједно са светим Савом избацила из календара,[14] иако се он у Орлићу (црногорски годишњаци из 19. вијека) он наводи као црногорски светац, јер су му мошти на тлу тадашње Црне Горе.[15]

Галерија

уреди

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Питањем места Арсенијевог рођења бавили су се Станоје Станојевић[2] и Небојша Озимић, а помињали су га Леонтије Павловић[3] и Ђоко Слијепчевић.[4]

Референце

уреди
  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 71. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Станојевић 1932, стр. 3.
  3. ^ Павловић 1965, стр. 71.
  4. ^ Слијепчевић 1962, стр. 150.
  5. ^ Данило Други 1988, стр. 154.
  6. ^ Животи краљева и архиепископа српских, стр. 236.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  7. ^ Станојевић 1932, стр. 3-4; Динић 1978, стр. 270.
  8. ^ Ристић 1864, стр. 36.
  9. ^ Наследник Светог Саве у Србији нема цркву („Политика”, 7. новембар 2016)
  10. ^ Подаци о моштима из књиге Црногорска похара Куча pp. 210.
  11. ^ Томановић 2007, стр. 124.
  12. ^ Crkveni kalendar Đurđa Crnojevića za 1494. godinu. Приступљено 11. 1. 2017. 
  13. ^ Орлић, црногорски годишњак стари и нови за просту 1865. годину, pp. 7. Цетиње. 1865. 
  14. ^ Mali crkveni kalendar za prostu 2015. Приступљено 11. 1. 2017. 
  15. ^ Орлић, црногорски годишњаци, стари и нови календари за просте 1865. - 1870. године. Цетиње. 1865—1870. 

Литература

уреди
  • Други, Данило (1988). Мак Данијел, Гордон; Петровић, Дамњан, ур. Животи краљева и архиепископа српских. Службе. Београд. 
  • Мошин, Владимир (1971). Ћирилски рукописи у Повијесном музеју Хрватске. Копитарева збирка словенских рукописа и Цојсов ћирилски одломак у Љубљани. Београд. 
  • Благојевић, Милош (1997). Манастир Хиландар и лоза Немањића. Нови Сад-Београд. 
  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић. 
  • Динић, Михаило (1978). Српске земље у средњем веку. Београд. 
  • Милеуснић, Слободан (2000). Свети Срби. Нови Сад. стр. 53—56. 
  • Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од 7. до 12. века. Београд. стр. 144—148. 
  • Јиречек, Константин; Радонић, Јован (1981). Историја Срба. I. Београд. 
  • Ристић, С. (1864). Дечански споменици. Београд. 
  • Павловић, Леонтије (1965). Култови лица код Срба и Македонаца. Смедерево. стр. 71—74. 
  • Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра. 
  • Станојевић, Станоје (1932). „Архиепископ Арсеније”. Гласник историског друштва у Новом Саду. 5: 1—13,331—341. 
  • Ћоровић, Владимир (1985). Хиландар и Света Гора до 16. века. Београд. 
  • Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови. 

Спољашње везе

уреди


архиепископ српски
1233 — 1263.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Арсеније_I_Сремац&oldid=28504874”