Армија Републике Босне и Херцеговине
Армија Републике Босне и Херцеговине (скраћено АРБиХ) била је оружана снага тадашње крње владе Републике Босне и Херцеговине, састављене већином од Муслимана (Бошњака), за вријеме рата у Босни и Херцеговини. АРБиХ је основана 15. априла 1992. из састава неких јединица Територијалне одбране БиХ и паравојних добровољачких група, који се и данас у Федерацији Босне и Херцеговине прославља као Дан армије. АРБиХ је након Дејтонског споразума трансформисана заједно са Хрватским вијећем одбране у Војску Федерације Босне и Херцеговине.
| Армија Републике Босне и Херцеговине | |
|---|---|
 Амблем Армије Републике БиХ | |
| Основана | 15. април 1992. |
| Распуштена | 2005. (ушла у састав Оружаних снага БиХ) |
| Вођство | |
| Главнокомандујући | Алија Изетбеговић |
Од средине 1992. године, у саставу Армије РБиХ борили су се и муџахедини, дјелимично организовани у посебне јединице. Многи од њих су били припадници терористичке групе Ел Мухаџирун, са око 200 Енглеза пакистанског поријекла, војнички обучене у Пакистану од стране пакистанске терористичке групе Харкат ел Анзар.[1] Неки од припадника те групе (као нпр. Харун Рашид Асват или Шеик Ахмад Омар Сеид), између осталог, осумњичени су и за припрему бомбашких напада на лондонски метро 2005, као и везу са нападима на СТЦ у Њујорку 2001. године.[1][2]
Командна структура
уреди- Алија Изетбеговић (командант АРБиХ)
- Сефер Халиловић (први заповједник АРБиХ, на фукнцији као начелник Главног штаба АРБиХ)
- Јован Дивјак (замјеник начелника)
- Стјепан Шибер (замјеник начелника)
- Расим Делић (командант АРБиХ, након оснивања те функције)
- Мустафа Хајрулаховић Талијан (први командант 1. корпуса АРБиХ)
- Жељко Кнез (први командант 2. корпуса АРБиХ)
- Рамиз Дрековић (први командант 4. корпуса АРБиХ)
- Атиф Дудаковић (први командант 5. корпуса АРБиХ)
- Мехмед Алагић (први командант 7. корпуса АРБиХ)
Организација
уредиАрмија је била подијељена у корпусе, од којих је сваки био стациониран на одређеној територији. 1993, већина бригада је добила ознаку брдска јер је усљед недостатка тешког наоружања са организационе тачке гледишта било бесмислено звати их пјешадијским или моторизованим. Осим тога, босански терен је погодовао лакој пјешадији пре него оклопним или механизованим формацијама.
Судске пресуде за ратне злочине
уредиУ децембру 2014. године, потпредсједник Федерације Босне и Херцеговине Мирсад Кебо предао је Тужилаштву Босне и Херцеговине документацију која се односи на сумњу да су неки бошњачки званичници на високим положајима прећутали бруталне ликвидације одсјецањем глава српских војника које су починили муџахедини.[3]
Припадник одреда Зулфикар Џелвад Салчин осуђен је од стране апелационог већа суда БиХ због ратног злочина над српским заробљеником.[4]
Генерал Мехмед Алагић је према хашкој оптужници био терећен за убиство, насиље над животом особа, окрутно поступање, безобзирно разарање градова, насеља и села које није оправдано војном нужношћу, пљачку јавне или приватне имовине те уништавање или наношење штете институцијама посвећеним религији (кршење закона и обичаја ратовања), као и намјерно убијање, намјерно наношење велике патње или озбиљне повреде тијела или здравља, нечовјечно поступање, незаконито затварање цивила и екстензивно уништавање имовине која није оправдана војном нуждом.[5][6] Процес у Хагу је стопиран пошто је Алагић преминуо 2003.
Управник војног затвора у Храсници код Сарајева Хусеин Мујановић је 2020. осуђен на 10 година због ратног злочина против цивилног становништва.[7]
Током 2019. је почело суђење команданту 5. корпуса Атифу Дудаковићу и 16 његових сарадника.[8]
Официр армије БиХ Енвер Бузу осуђен је на 8 година затвора због ратног злочина током масакра у Уздолу, када је убијено 27 људи.[9][10]
Припадници територијалне одбране Стела[11] Сенад Џанановић звани Главогуз и Един Гаџа звани Кимун заједно са надређенима Јусуфом Јуком Празином и Самиром Кахвеџићем, осуђени су због учешћа у удруженом злочиначком подухвату који је за циљ имао незаконито лишавање слободе цивила из српског народа са подручју града Сарајева. Цивили су подвргнути убиствима, силовањима, мучењу, нечовечном поступању, приморани на принудни рад и били су жртве различитих видова психофизичког злостављања.[12]
Крајем априла 2022. командант Трећег корпуса Армије РБиХ Сакиб Махмуљин,[13][14][15] под чијом командом је током рата у БиХ деловао и одред „Ел Муџахедин”, правоснажно је осуђен на осам година затвора за ратне злочине почињене над Србима на подручју Возуће и Завидовића 1995. године.[16]
Референце
уреди- ^ а б „Хистори комонс: Потпуна хронологија напада једанаестог септембра”. Архивирано из оригинала 05. 07. 2010. г. Приступљено 25. 03. 2010.
- ^ „Тајмс онлајн: Кључни осумњичени за бомбашки напад у Лондону ухапшен у Замбији”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2011. г. Приступљено 25. 03. 2010.
- ^ „Шта садржи документација коју је Кебо доставио Тужилаштву?”. Радио-телевизија Републике Српске.
- ^ „Novinska agencija Beta”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). Архивирано из оригинала 01. 05. 2022. г. Приступљено 2021-01-22.
- ^ „The Prosecutor v. Enver Hadžihasanović and Amir Kubura. IT-01-47 - Case Information Sheet” (PDF). United Nation's ICTY. Приступљено 23. 1. 2019.
- ^ „Prošlo je 16 godina: General Mehmed Alagić nije umro od srca nego od nepravde”. Cazin.NET (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Nekadašnji pripadnik Armije BiH u Beogradu osuđen na deset godina”. balkans.aljazeera.net (на језику: бошњачки). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Počelo suđenje za ratne zločine Atifu Dudakoviću i saradnicima”. N1 (на језику: српски). 2019-04-15. Архивирано из оригинала 28. 01. 2021. г. Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Bivši oficir Armije BiH osuđen za ratni zločin nad Hrvatima”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Zapovjednik Armije BiH osuđen na osam godina zatvora za ubojstvo 27 hrvatskih civila”. www.index.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2021-06-05.
- ^ „Џанановићу и Гаџи 16 година затвора за злочине над српским цивилима”. BHRT (на језику: српски). 2021-06-11. Приступљено 2021-06-12.
- ^ „СИЛОВАЛИ И МУЧИЛИ СРБЕ: Сенаду Џанановићу и Едину Гаџи 16 година затвора”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-06-12.
- ^ „Prvostepenom presudom Mahmuljin osuđen na deset godina zatvora”. balkans.aljazeera.net (на језику: бошњачки). Приступљено 2021-01-22.
- ^ „Sakib Mahmuljin osuđen na 10 godina za ratni zločin na području Vozuće i Zavidovića”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2021-01-22.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Сакиб Махмуљин за злочине над Србима добио 10 година затвора”. www.rts.rs. Приступљено 2021-01-22.
- ^ Станишић, Душанка. „Осам година затвора за злочине муџахедина над Србима”. Politika Online. Приступљено 2022-04-28.
Литература
уреди- Kohlmann, Evan (2004). Al-Qaida's Jihad in Europe: The Afghan-Bosnian Network. Berg. ISBN 978-1-85973-807-8.
