Википедија

Аранђел Станојевић-Трнски

Аранђел Станојевић-Трнски (Клисура, Османско царство, 15. септембар 1830 — Пирот, Краљевина Србија, 25. новембар 1886) је био народни старешина и војвода трнски и знепољски.

Аранђел Станојевић-Трнски
Датум рођења(1830-09-15)15. септембар 1830.
Место рођењаКлисура,  Османско царство
Датум смрти25. новембар 1886.(1886-11-25) (56 год.)
Место смртиПирот,  Краљевина Србија

Биографија

уреди

Рођен је на једном пропланку, 15. септембра 1830. године у селу Клисура, недалеко од града Трна, на простору између Знепоља и Власине, од оца Станоја Апостоловића и мајке Станике. Место се налази над самом клисуром, између реке Јерме. Дом у коме је живела породица је био и дом њихових предака: Николе, Стевана, Гиге, Хајдук Апостола Стевановића, учесника Првог српског устанка и побратима Хајдук Вељка Петровића и оца Станоја.[1] Породица се бавила марвеном трговином, а неки чланови су били и народни представници знепољског краја.[2]

Имао је три брата, Николу, Златка и Милана као и две сестре, Велику и Драгуну.[1]

Школовао се у Цариграду и владао је перфектно турским, грчким и француским језиком.[1]

Уживао је велики углед и код турских власти, као коџобаша, трговац и један од најбогатијих људи на простору од Ниша до Софије и од Пирота до Ћустендила.[3]

Касније је са својом браћом, Николом и Миланом, отишао у Трн да би били што ближе центру где су се водили народни послови. Тамо се са својом браћом и другим родољубима посветио борби за ослобођење од Турака и припајање Трна са Знепољем Србији. Постао је народни вођа, љубимац, војвода, херој и народни старешина Трна са Знепољем.[1]

Мада уважен и од турских власти, Турци су стално сумњали у његову лојалност, а посебно Бели Мемед, полицијски инспектор, Нишког санџака, за нишку, лесковачку, пиротску и трнску казу, велики противник Србије и национално-политичких тежњи Срба у Турској. Према сведочанству, турске власти су га више пута затварале, 1862. године био је у групи од 12 виђенијих људи из краја, које је Бели Мемед ухапсио и одвео у Ниш под оптужбом за велеиздају, због сарадње са српском владом у настојањима да свој крај споје са Србијом. Успео је да се спасе, отишао је у Цариград и уз помоћ патријарха Јоакима ослободио и остале ухапшене. За време устанка у Херцеговини, софијски валија Махазар-паша и нишки мутесариф Риза-паша су га поново затворили, настојећи да утврде његову сарадњу са српском владом.[4]

Од 1874. године Аранђел се прикључио Комитету српске заграничне национално-ослободилачке тајне организације, чије је седиште налазило у Нишу. Вршио је припреме народа свог краја за дизање великог устанка пред улазак Србије у рат са Турском. Српско-турски рат га је затекао у 47. години живота. По његовој директиви, више стотина Знепољаца је пред почетак Другог српско-турског рата прешло у Србију, који су окупљени у чети Симе Соколова, прешли у српску војску, и са њом су учестовали у ослобађању Пирота, а затим под Аранђеловим вођством у истеривању Турака из знепољских села, деловали су у позадини турске војске и држали тариторију на Власини и према Ћустендилу, до уласка српске војске. [4] Аранђел је тада тражио од српске војске да достави наоружање за добровољце-устанике из трнске, брезничке и делимично ћустендилске, радомирске и дупничке казе.[5]

Активно је учествовао у изградњи српске цивилне управе у ослобођеном Знепољу, где је најпре постављен за председника суда, а затим и за начелника трнске среске управе. Након што је донесен Закон о привремено управном подељењу ослобођених предела 14. маја 1878. године, Трн је постао седиште Трнског среза, у новооформљеном Пиротском округу. За начелника округа је постављен Панта Срећковић, а Аранђел за начелника Трнског среза.[3] Ову дужност је обављао до маја 1879. године.[6]

За заслуге стечене у рату кнез Милан Обреновић га је примио у Нишу, а затим је одликован Таковским крстом, док је његов први помоћник у народном ослобођењу (касније и кум) Сима Соколовић добио Златну медаљу за храброст и почасни чин поручника српске војске.[5]

Одлучно се борио против бугарске пропаганде комитета из Софије и неуморно је радио на дефинитивном прикључењу Кнежевини Србији[7], док је комитет инсистирао на успостављању граница Бугарске према Санстефанском уговору.[8]

 
Аранђел Станојевић-Трнски окружен породицом, слева надесно: снаја Калиопа с ћерком Марицом, жена Солунка седи поред њега и у руци држи слику одсутног сина Станоја, у позадини ћерка Јевгенија, напред син Фотије, иза њега син Глигорије, а лево поред с руком на раману син Јован (1882)

Због Станојевићевог ауторитета у локалном становништву, Бугарима је било јасно да се присједињавање Трнске казе и Знепоља неће моћи успешно извршити без придобијања Станојевића за своју националну ствар. У више наврата су покушали да се нагоде с њим. Нудили су му положај посланика у скупштини која је требало да се оформи, као прва бугарска власт, након одласка Руса, али му је и прећено суђењем на „народном суду”, који би га осудио на смртну казну, уколико не пређе на бугарску страну, на шта он није пристао.[8] Остао је веран свом завичају и српском националном осећању.[9]

Априла 1878. као представник Трнског среза се налазио у делегацији која је путовала у Петроград, с намером да руском цару преда захтев да се становништву пиротске, трнске[10], врањанске и околних области призна статус Старо Срба и та територија припоји Србији.[8]

После Берлинског конгреса 1878. године, одлуке Великих сила да Трн са Знепољем припадне Бугарској,[1] те проласка међународне комисије за утврђивање границе, која је на лицу места могла да се увери о народном расположењу Трнчана и Брезничана, који су одлучно, али безуспешно тражили од комисије да помери границе према истоку и територију припоји Србији[11] и суспендовања српске управе, коју су Руси заменили бугарском администрацијом, напустио је своје велико породично имање, и са породицом, бројним сродницима и сарадницима, још из времена турске владавине (а према неким казивањима и са још око 300 породица из Знепоља[12]) емигрирао је у Србију. Преселио се у Пирот, где је радио као судија окружног суда.[1]

У Србију је долазио још у време кнеза Михаила од кога је на поклон добио почасну сабљу.[13] Био је веома поштован у народу, такође је имао веома добре односе са ондашњим српским државницима, нарочито са Јованом Ристићем. [1] Био је и близак пријатељ Ђуре Хорватовића и команданта пиротског гарнизона мајора Паје Путника, а краљ Милан Обреновић га је посебно ценио. Чест гост у његовој кући је био и Стеван Сремац, тада професор историје и српског језика у Пиротској гимназији.[13] Био је изабран 1885. године у управу пиротског одбора Српског пољопривредног друштва.[14] Аранђел је био и посланик Народне скупштине Кнежевине Србије.[15]

Успео је да избегне атентат, који је организован по наредби Драгана Цанкова, у близини његовог имања у Пироту.[12]

Због изненадне болести 25. новембра 1886. године, у 56. години, умро је у кругу своје породице.[1]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж Ђорђевић 2003.
  2. ^ Стојанчевић 1979, стр. 195.
  3. ^ а б Свирчевић 2011, стр. 279.
  4. ^ а б Стојанчевић 1979, стр. 196.
  5. ^ а б Стојанчевић 1979, стр. 197.
  6. ^ Стојанчевић 1979, стр. 213.
  7. ^ "Правда", Београд 9. октобар 1932. године
  8. ^ а б в Свирчевић 2011, стр. 280.
  9. ^ Свирчевић 2011, стр. 281.
  10. ^ "Време", Београд 1927. године
  11. ^ Стојанчевић 1979, стр. 211.
  12. ^ а б Стојанчевић 1979, стр. 214.
  13. ^ а б Станојевић 1996, стр. 3.
  14. ^ "Тежак", Београд 1885. године
  15. ^ "Правда", Београд 1932. године

Референце

уреди

Литература

уреди

Види још

уреди


Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Аранђел_Станојевић-Трнски&oldid=28543590”