Анђа Бунушевац

Анђа Бунушевац
Анђа Бунушевац
	Анђа Бунушевац (1930)
Лични подаци
Пуно име	Анђелија Бунушевац-Бингулац
Датум рођења	28. новембар 1900.
Место рођења	Ниш, Краљевина Србија
Датум смрти	6. новембар 1980. (79 год.)
Место смрти	Сланкамен, СФРЈ
Новинарски рад
Новине	Политика

Анђелија Бунушевац Бингулац (Ниш, 28. новембар 1900 – Сланкамен, 6. новембар 1980) била је српска новинарка и правница. Једна од првих жена новинарки у Краљевини Југославији, прва жена новинарка у Политици након Првог светског рата, а друга у петочланом низу стално запослених професионалних новинарки Политике у периоду до Априлског рата.^[1]

Биографија

Анђелија Бунушевац рођена је 28. новембра 1900. године у Нишу. Отац Риста био је имућан трговац и власник неколико рудника у Македонији. Детињство је провела у великој породичној кући надомак Славије, у породици коју су чинили мајка Тина, сестре Радмила и Цука и брат Душко.

Студирала је Правни факултет у Београду, а за време студија почела је да се интересује за друштвени положај жена, о чему је писала у Радничким новинама. Као студенткиња писала је и за часопис Женски покрет (1922), који је афирмисао родну равноправност и женска права у свим сегментима живота. Право је дипломирала 1924. године, а потом 1926. долази у редакцију Политике. Њен први напис у Политици био је о помену италијанским војницима страдалим у Србији.

Анђа Бунушевац у редакцији Политике 1930. године

После Марије Магазиновић, која је у Политици радила пре Првог светског рата, Анђелија је друга у петочланом хронолошком низу стално запослених професионалних новинарки листа у међуратном периоду, до 1941. године. Заједно са њом у Политици су радиле њена сестра, Радмила Бунушевац, Селена Дукић и Надежда Дорошки. Писала је репортаже о деци, њиховом васпитању и образовању, а истакла се и као уредница „Женске стране” Политике. Осим тога, пратила је делатности женских удружења попут Југословенског женског савета и писала о заборављеним женским уметницама као што је Полексија Тодоровић, кћерка Матије Бана и супруга Стевана Тодоровића, за коју је рекла да је „живела свој дуги век уметнице у зачараној сенци уметности свога мужа".^[1] Анђа Бунушевац често је својим примером преносила идеју о женској еманципацији . Била је друга жена у Србији, после краљице Марије Карађорђевић, која је положила возачки испит, те је као репортер на задатку често управљала мотоциклом с приколицом.^[2] По речима Предрага Милојевића, важила је за „једину госпођу у редакцијском саставу [Политике] која је постигла потпуну равноправност с мушкарцима”.^[1] Својим новинарским ангажманом, иницирајући од почетка продор „женских тема" у тадашњу јавну сферу, посредно је допринела формирању светоназора „модерне жене” тога доба, заснованог на подједнакој бризи о лепоти тела колико и духа, телесном здрављу колико и духовном одгоју.^[1] Водила је, са Аницом Савић Ребац, Управни одбор Удружења универзитетски образованих жена, основаног 1927. године.^[3] Удружење је било од нарочите важности у то време, када је број мушких студената био чак 4,5 пута већи од женских, а писменост жена у неким областима Краљевине Југославије попут Моравске, Вардарске и Врбаске, није прелазила ни 16 одсто.^[1]

Анђа је била удата за архитекту Николу Котура (1899 – 1937), предратног секретара СКОЈ-а. Са њим је 1931. отишла у иностранство и привремено напустила новинарство. Никола је ликвидиран у Москви током Стаљинове чистке 1937. године, а Анђа је више пута привођена на полицијска саслушања. Током Другог светског рата била је активна у СКОЈ-у, а након тога поново се враћа у Политику.

Крајем четрдесетих година поново се удала, за композитора и професора Петра Бингулца. Са њим је добила сина Николу и Станоја. Од 1950. године радила је као новинарка Жене данас, а потом је уређивала културну рубрику више година. Добитница је Сребрне плакете 1970. године.

Преминула је 6. новембра 1980. године у Сланкамену.

Део њене заоставштине налази се у Удружењу „Адлигат”, заједно са легатом њеног супруга Петра Бингулца.^{[тражи се извор]}

Галерија

Накит Анђе Бунушевац Бингулац
Петар Бингулац и Анђелија „Анђа“ Бунушевац Бингулац
Анђелија „Анђа“ Бунушевац Бингулац

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д Bogunović, Slobodan-Giša; Богуновић, Слободан-Гиша,. Ljudi Politike : leksikon saradnika (1904-1941). Beograd. стр. 60—61. ISBN 978-86-7607-148-7. OCLC 1159703986.
^ „Beogradske priče: Žensko srce za volanom”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-06.
^ Ђорић, Ана. Лексикон академских термина. „Удружење универзитетски образованих жена”. doiserbia.nb.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-08-06.

Спољашње везе

Биографија Радмиле Бунушевац на веб-сајту 011инфо.

[:0-1] а ^б ^в ^г ^д Bogunović, Slobodan-Giša; Богуновић, Слободан-Гиша,. Ljudi Politike : leksikon saradnika (1904-1941). Beograd. стр. 60—61. ISBN 978-86-7607-148-7. OCLC 1159703986.

[2] „Beogradske priče: Žensko srce za volanom”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-06.

[3] Ђорић, Ана. Лексикон академских термина. „Удружење универзитетски образованих жена”. doiserbia.nb.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-08-06.

[1]

[2]

[3]