Анте Роје (Сплит, 7. фебруар 1914Загреб, 24. октобар 1982) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Хрватске и народни херој Југославије.

анте роје
Анте Роје
Лични подаци
Датум рођења(1914-02-07)7. фебруар 1914.
Место рођењаСплит, Аустроугарска
Датум смрти24. октобар 1982.(1982-10-24) (68 год.)
Место смртиЗагреб, СР Хрватска, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник у резерви
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
Орден за храброст Орден партизанске звезде Орден братства и јединства са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 1914. године у Сплиту, у сиромашној породици. Завршио је занат електричара и запослио се у сплитском бродоградилишту. Био је активан у радничким друштвима и организацијама. Године 1933. постао је члан УРС-ових синдиката. Чланови синдиката убрзо су га изабрали за повереника подружнице металаца УРС-ових синдиката. Почетком 1937. године, јавио се за добровољца у Интернационалним бригадама, али је цела група од 180 добровољаца била ухапшена. Полиција га је тукла и присиљавала да ода организаторе, али им ништа није признао, па је после месец дана пуштен. Године 1939. био је примљен за члана Комунистичке партије Југославије.

Био је активан у спровођењу одлука новог Централног комитета КПЈ, на челу с Јосипом Брозом, у раду на организационом и идејном сређивању и јачању партијске организације у Сплиту. Био је један од истакнутијих чланова новог Покрајинског комитета КПХ за Далмацију у борби против фракционаштва и опортунизма и организатора демонстрација поводом годишњице напада нацистичке Немачке на Пољску и генералног штрајка радника, тежака и омладине, због убиства радника Вицка Буљановића и затварања Радничког дома у првој половини септембра 1940. године. Због тога је био ухапшен и затворен у Лепоглаву, где је наставио партијски рад и похађао марксистичку школу. После повратка с робије, Месни комитет КПХ за Сплит му је поверио дужност партијског секретара рејона Мануш.

Народноослободилачка борба

уреди

После капитулације Југославије 1941, Анте се, по директиви ПК КПХ за Далмацију, повукао у илегалност. Маја 1941. године постао је члан борбеног одреда за извођење акција, а крајем јула 1941. руководио је ударним групама. Одлуком ПК КПХ за Далмацију од 9. августа 1941, био је постављен и за командира Каштеланско-трогирског партизанског одреда. Прва успела акција овог одреда било је рушење воза на прузи Сплит-Перковић, код Каштела.

Пошто план ПК КПХ за Далмацију о пребацивању проморских партизанских одреда на Динару није могао да се оствари, ПК КПХ је дао Роји задатак да организује ударне групе и изводи оружане акције у окупираном Сплиту, што је с успехом остварио. Међу осталим, са секретаром ЦК КПХ Радом Кончаром, Роје је сачинио план и непосредно руководио успешим оружаним нападом на италијанику музичку групу и почасни одред дивизије „Качатори деле Алпи“ увече 9. новембра 1941. године.

После низа борбених акција, када са више није могао одржати у граду, ПК КПХ га је упутио у Мосорски партизански одред за командира чете, а средином марта 1942. био је постављен за командира Трогирско-рогозничке чете. Крајем јуна 1942. био је постављен за политичког комесара Средњодалматинског партизанског одреда. Истакао се у организовању одбране слободне територије на Динари и разбијању офанзиве италијанских снага, усташа и четника у јулу 1942. године.

Средином новембра 1942. био је постављен за заменика политичког комесара Треће далматинске ударне бригаде, и с њом учествовао у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви. Тада је био и један од организатора задатка преноса великог броја рањеника. После битке на Горњим Барама, био је постављен за политичког комесара Друге далматинске бригаде. После успешног пробоја са Сутјеске у источну Босну, Роје је у борбама на Озрену био тешко рањен.

После изласка из болнице, по одлуци Врховног штаба НОВ и ПОЈ, отишао је на рад у Далмацију. ПК КПХ му је поверио, средином новембра 1943, дужност секретара ОК КПХ за централну Далмацију. Када су јаке немачке снаге, 4. марта 1944, изненада окружиле Осму далматинску бригаду, окружне комитете КПХ и СКОЈ-а и више војнопозадинских установа у рејону села Близна, Роје је организовао пробој, одлучним нападом разбио обруч и омогућио извлачење. Неколико дана касније, са заштитним водом који се налазио при ОК КПХ, напао је немачку колону и онемогућио је да овлада Мосећем и изненади руководство и установе НОП-а на његовим јужним падинама. Почетком октобра 1944. био је изабран за члана ОК КПХ за Далмацију.

Послератна каријера

уреди

После краја рата, Роје је био организациони и политички секретар ОК КПХ за Далмацију (19451947) и начелник организационо-инструкторске управе Централног комитета КПХ. Завршио је Вишу партијску школу ЦК КПЈ „Ђуро Ђаковић“. Био је биран за председника Обласног НОО за Далмацију и за потпредседника Републичког већа Савеза синдиката Хрватске. На Петом конгресу КПЈ био је биран за кандидата за члана ЦК КПЈ, а на Шестом и Седмом конгресу за члана Контролне комисије ЦК СКЈ; члан ЦК КПХ/СКХ био је од Другог конгреса КПХ до 1968. године. Био је биран и за заступника Сабора Хрватске (19501954, и 19631967), био председник Одбора за унутрашњу политику Сабора и председник Административне комисије, а од 1967. до 1973. на функцији у Сабору Хрватске. За посланика у Савезну скупштину биран је од 1950. до 1967. године. После тога је живео у Загребу, био члан Савета Републике и активан друштвено-политички радник.

Умро је 24. октобра 1982. у Загребу, а сахрањен је на гробљу Ловринац у Сплиту

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена ратне заставе, Ордена заслуга за народ са златним и сребрним венцем, и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је и пољски Партизански крст.[1] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце

уреди
  1. ^ Ko je ko 1957, стр. 611.

Литература

уреди