Андре Бретон
Андре Бретон (фр. André Breton; Орн, 19. фебруар 1896 — Париз, 28. фебруар 1966) је био француски песник и критичар.[1] Главни је теоретичар надреализма, који је истрајао на првобитној линији, раскрстивши с већином својих некадашњих пријатеља.
| Андре Бретон | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. фебруар 1896. |
| Место рођења | Орн, Француска |
| Датум смрти | 28. фебруар 1966. (70 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Нађа Тајна XVII |
| Lycée Chaptal | |
Биографија
уредиРођен је 1896. године у месту Таншбрај, Орн у Нормандији. Студирао је медицину и психијатрију.[2] За време Првог светског рата, од 1916. радио је у војном неуропсихијатријском центру у Сен Дизјеу, где се сусреће са психичким поремећајима и упознаје са психијатријском праксом, а посебно, преко књига доктора Режиса и доктора Бабинског, и са Фројдовом психоанализом и методом “слободних асоцијација” коју покушава да примени на оболелим војницима. У војној болници у Нанту упознаје Жака Вашеа, младића поремећеног ума, чији анти-друштвени ставови и презир према етаблираној уметничкој традицији снажно утичу на Бретона. Бретон изјављује у првом манифесту надреализма “Ваше је надреалиста у мени”. Са Зигмундом Фројдом се упознаје у Бечу 1921.[3]
Прву збирку песама „Брдо смерности“ објавио је 1919. године. Исте године заједно са Лујом Арагоном и Филипом Супоом оснива часопис Литература[1] (фр. Litterature). Када се дадаистички покрет премешта у Париз са Тристаном Царом и Франсисом Пикабиом, Бретон му се придружује и часопис Литература постаје његово гласило. Међутим, врло брзо се одваја од дадаизма и око себе окупља неколико истомишљеника: Пола Елијара, Бенжамена Переа, Луја Арагона, Филипа Супоа, Робера Десноса. Са њима организује сеансе аутоматског говора и будних снова које посматра као неку врсту медијума за истраживање подсвесног. У сарадњи са Супоом пише први аутоматски текст Магнетска поља (Champs magnétiques) 1920, и објављује га у часопису Литература.
Жени се са Симон Кан 1921. године. Следеће године они се селе у улицу Фонтен, број 42 у Паризу, у стан који ће удомити Бретонову колекцију од 5300 предмета: слика, цртежа, скулптура, фотографија, књига, каталога, часописа, манускрипта и радова популарне уметности и уметности из прекоокеаније.
Године 1924. објављује Надреалистички манифест којим формално отпочиње надреалистички покрет. Пише низ аутоматских текстова и песама као пример методе аутоматског писања. Крајем године оснива часопис Надреалистичка револуција (La revolution surrealiste). Бретону се придружују: Филип Супо, Луј Арагон, Пол Елијар, Рене Кревел, Мишел Лерис, Бенжамен Пере, Антонин Арто, и Робер Деснос. Излази Бретонов најпознатији роман „Нађа“, 1928. године. Овај роман је најпознатији и најбољи пример надреалистичког романа. Богато је илустрован надреалистичким цртежима и фотографијама.
Придружује се Фрацуској комунистичкој партији 1927. године у жељи да повеже психоанализу и марксизам. Ту тежњу изражава у Другом манифесту надреализма 1929. године. Текст „Спојени судови“ (1932) покушај је спајања истраживања несвесног са друштвеним ангажманом. Међутим, Бретон није могао да прихвати подређивање поетског стварања идеолошким циљевина, и напушта партију 1935. Године и жестоко критикује социјалистички реализам. Својим идејама остаје веран и када се надреалистички покрет цепа и када се део надреалиста на челу са Арагоном приклања партијским захтевима.
Године 1938. прихвата задужење од Француске владе и путује у Мексико. На тамошњем универзитету Бретон учествује на конференцији о надреализму. У Мексику упознаје Троцког са којим пише Манифест за независну револуционарну уметност (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], који потписују Бретон и Диего Ривера.
На почетку Другог светског рата Бретон је поново у медицинској служби. Након оцене Вишијеве владе да су његови списи „веома лоши за националну револуцију“ Бретон бежи у САД.[1] На Универзитету Јејл 1942. године организује изложбу надреалиста. Са Марселом Дишаном наставља интензивну надреалистичку делатност. Плод те делатности је и херметички поетски роман „Тајна XVII“ (1947), нека врста суме његовог животног и стваралачког искуства.
По завршетку рата враћа се у Париз, где покушава да обнови надреалистички покрет.
Дела
уреди- Брдо смерности
- Нађа
- Луда љубав
- Магична уметност
- Изгубљени кораци
- Тајна XVII
Референце
уреди- ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 177. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „André Breton”. Poetry Foundation. Приступљено 27. 1. 2019.
- ^ „Ecrivain français, animateur du mouvement surréaliste 1896 - 1966”. Toupie org. Приступљено 18. 1. 2023.
Спољашње везе
уреди
