Александар Николић
Александар Николић (Сарајево, 28. октобар 1924 — Београд, 12. март 2000) био је југословенски и српски кошаркаш и тренер. Због заслуга за развој кошарке у бившој Југославији, Николић се често назива „Отац југословенске кошарке“.[1] Њему у част хала на Богословији у Београду носи његово име.
| Александар Николић | |||
|---|---|---|---|
 Александар Николић | |||
| Лични подаци | |||
| Пуно име | Александар Николић | ||
| Надимак | Аца, Професор | ||
| Датум рођења | 28. октобар 1924. | ||
| Место рођења | Сарајево, Краљевина СХС | ||
| Датум смрти | 12. март 2000. (75 год.) | ||
| Место смрти | Београд, СР Југославија | ||
| Висина | 1,73 | ||
| Информације о каријери | |||
| Проф. каријера | 1945—1951 | ||
| Позиција | крило | ||
| Јуниорска каријера | |||
| 1942—1943 | КК Обилић | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | ||
| 1945 1945 1945—1946 1946—1949 1949—1950 1950—1951 |
Црвена звезда Југословенска армија Партизан Црвена звезда Железничар БСК Београд | ||
| Репрезентативна каријера | |||
 ФНР Југославија 10 (37) | |||
| Тренерска каријера | |||
| 1951—1965 1959—1961 1961—1963 1964—1967 1969—1973 1973—1974 1974—1976 1976—1978 1978—1980 1980—1982 1982—1983 1983—1984 1984—1985 |
Југославија Партизан ОКК Београд Петрарка Падова Игнис Варезе Црвена звезда Алко Фортитудо Југославија Борац Чачак Виртус Синодин Карера Венеција Скаволини Пезаро Удине | ||
| Награде | |||
| |||
Биографија
уредиАлександар Николић је рођен 28. октобра 1924. године. Потиче из богате породице Ђорђа Николића, који је у време Александровог рођења имао 62 године. Николић је стицајем околности рођен у Сарајеву, али се преселио у Београд док је још био дете. Гимназију „Краљ Александар Карађорђевић“ је завршио 1943, а затим је студирао право и медицину на Београдском универзитету. Дипломирао је 1946. године.[2] Од 1944. до 1945. је служио у НОВЈ. Био је професор на Факултету за физичко васпитање Универзитета у Београду, због чега је остао упамћен по надимку „Професор“.
Играчка каријера
уредиИако је током рата играо кошарку у Београду, по ослобођењу је био део новоформираног клуба Црвена звезда, заједно са Небојшом Поповићем, Рашом Шапером и Бором Станковићем.[3] Након тога, с обзиром да је био војни обвезник, наступао је за селекцију Југословенске армије (ЈА), са којом је освојио Првенство Југославије 1945. године. После тога, играчку каријеру Николић наставља у Партизану (1945—1946), али се после само годину дана враћа у Црвену звезду (1947—1949). Са Црвеном звездом је три пута освајао Првенство Југославије (1947, 1948. и 1949). Касније је играо и у Железничару из Чачка (1949—1950) и БСК Београду (1950—1951). Одиграо је 10 утакмица за репрезентацију Југославије.
Тренерска каријера
уредиНакон завршетка играчке каријере, Николић је 1951. постао селектор репрезентације Југославије и на том месту је остао до 1965. године. Под Николићевим вођством, Југославија је освојила злато на Медитеранским играма 1959. године, сребрне медаље на Европским првенствима 1961. и 1965, као и бронзу 1963. На Светском првенству 1963. освојено је сребро. Такође је био први тренер клубова ОКК Београд, Партизана и италијанске Петрарке из Падове. 1966. је изабран за најбољег европског тренера, што му је поново пошло за руком 1979. године.
Године 1969. Николић је постао тренер Игниса из Варезеа. У периоду од 4 године (1969—1973), Игнис је освојио три национална првенства, три европске титуле, три италијанска купа и два Интерконтинентална купа (светска првенства за клубове). Тим Варезеа из 1970. и 1973. је победио у сва четири такмичења у којима је играо, што пре ником није успело. Тим Игниса из сезоне 1972/73. је често проглашаван најбољим тимом у историји италијанске и европске кошарке. Након тога враћа се у домаћу кошарку као први тренер Црвене звезде. Са Звездом успева да освоји ФИБА Куп победника купова, што је до данас највећи успех у историји клуба.
Након 11 година одсуства из репрезентације Југославије, Николић се вратио 1976. и предводио репрезентацију на Европском првенству 1977. и Светском првенству 1978. На оба првенства је освојено злато.
У лето 1991. године, на позив Драгана Кићановића, вратио се у Партизан и преузео улогу саветника новог тренера клуба из Хумске, Жељка Обрадовића, који је тада тек почињао своју тренерску каријеру. Као плод те сарадње у сезони 1991/92. Партизан је освојио триплу круну, првенство и куп Југославије, али и најважнији трофеј који је неки клуб из Србије освојио — Евролигу, историјским тријумфом на финалном турниру у Истанбулу.
Као тренер, Николић је имао однос победа и пораза 357:200 на клупском нивоу и 101:39 на репрезентативном нивоу. У Кошаркашку Кућу славних Николић је уврштен 1998. године.[1] Николић је такође био тренер двојици будућих чланова Куће славних: Бориславу Станковићу и Крешимиру Ћосићу.
Приватни живот и смрт
уредиАлександар Николић је умро 12. марта 2000. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен и имао две ћерке. Године 2007. Божидар Маљковић је покренуо иницијативу да се хали Пионир промени име у Дворана Александра Николића.
Признања
уредиФИБА му је 1995. доделила Орден части. У Алкобендасу предграђу Мадрида, Шпанија, 1. марта 2007. године, отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке федерације. У првој групи чланова куће, заједно са још 5 кошаркашких тренера који су задужили светски кошаркашки спорт, налази се и име Александра Николића.
У Дворани која је именована по Николићу, октобра 2024. отркивена је његова биста.[4]
Референце
уреди- ^ а б Александар „Аца“ Николић Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2012), www.hoophall.com
- ^ „Ekskluzivno: Nepoznati detalji o profesoru Aci Nikoliću”. kosmagazin.com. Приступљено 01. 09. 2019.
- ^ (језик: енглески)„Kalemegdan, cradle of Serbian basketball”. Евролига. 18. 1. 2018. Приступљено 23. 8. 2020.
- ^ „РТС :: Кошарка :: У "Пиониру" постављена биста професору Александру Николићу”. rts.rs. Приступљено 2024-10-28.
Спољашње везе
уреди
