Александар Војиновић (народни херој)
Александар Војиновић (Мирница, код Куршумлије, 7. март 1922 — Београд, 6. фебруар 1999) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, књижевник, амбасадор СФРЈ и народни херој Југославије.
| александар војиновић | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Александар Војиновић | ||||||||||
| Лични подаци | ||||||||||
| Датум рођења | 7. март 1922. | |||||||||
| Место рођења | Мирница, код Куршумлије, Краљевина СХС | |||||||||
| Датум смрти | 6. фебруар 1999. (76 год.) | |||||||||
| Место смрти | Београд, Србија, СР Југославија | |||||||||
| Професија | војно лице, дипломата, књижевник | |||||||||
| Породица | ||||||||||
| Супружник | Хилда Војиновић | |||||||||
| Деловање | ||||||||||
| Члан КПЈ од | августа 1941. | |||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1979. | |||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | |||||||||
| Амбасадор СФРЈ у Етиопији | ||||||||||
| Период | 1974 — 1979. | |||||||||
| Претходник | Јоже Инголич | |||||||||
| Наследник | Душан Маринковић | |||||||||
| Херој | ||||||||||
| Народни херој од | 9. октобра 1953. | |||||||||
| Одликовања |
| |||||||||
Биографија
уредиРођен је 7. марта 1922. године у Мирници, код Куршумлије. Потиче из земљорадничке породице. Након основне школе, завршио је Нижу пољопривредну школу у Прокупљу. Кратко време био је радник у Дунавској станици у Крушевцу, а 1939. године се уписао у Средњу пољопривредну школу у Ваљеву.
За време школовања у Ваљеву, повезао се са револуционарним омладинским покретом. Фебруара 1941. године, је учествовао у организовању и руковођењу штрајка ученика Средње пољопривредне школе, а марта исте године у мартовским демонстрацијама против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. После Априлског рата и окупације земље, прекинуо је школовање и вратио се у родни крај.
Народноослободилачка борба
уредиТоком лета 1941. године извео је неколико акција од великог значаја. Најпре је пренео оружје из Ваљева у Куршумлију, путујући возом, а затим је, 2. августа 1941, извршио напад на хотел „Парк“ у Нишу, бацивши две бомбе на немачке официре и подофицире. По немачким извештајима, тада је погинуо 1 и рањено 5 припадника Вермахта. Овај његов подвиг снажно је одјекнуо у народу с подручја југоисточне Србије (о овој акцији, касније је написао романсирану књигу сећања под називом „Хотел Парк“[1]). Затим је учествовао у хватању командира жандармеријске станице у Куршумлији, познатог антикомунисте.
Непосредно после ступања у Топлички партизански одред, августа 1941, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Најпре је постављен за десетара, затим за политичког делегата вода, па за заменика командира чете и командира чете. Учествовао је у бројним акцијама Одреда, за ослобођење Прокупља, Лебана, на Пасјачи с четницима Косте Пећанца и др.
Марта 1942. године, био је издан и заробљен од четника у Јабланици, а потом је предат Немцима. Депортован је у логор Алтенбах, западно од Беча. У логору је организовао бекство петорице логораша, 6. јула 1942. године. Међутим, одбегла група заробљених партизана ухваћена је недалеко од Граца, и враћена у логор. Ни други покушај бекства није успео. Трећи пут су успели, и Александар је с групом успео да дође до Словеније и ступи у партизански одред на Похорју. У словеначким партизанским јединицама вршио је разне дужности: био је комесар чете, затим помоћник политичког комесара Похорског батаљона, политички комесар батаљона у Похорском партизанском одреду, помоћник политичког комесара Похорског одреда и помоћник политичког комесара Једанаесте словеначке бригаде „Милош Зиданшек“, командант Трећег батаљона Десете словеначке (љубљанске) бригаде, начелник Штаба 18. словеначке дивизије и заменик команданта 15. словеначке дивизије. Из рата је изашао са чином мајора.[2]
Послератни период
уредиПосле ослобођења Југославије, завршио је Војну школу „Вистрел“ у Совјетском Савезу и Командно-генералштабни колеџ Америчке армије (енгл. US Army Command and General Staff College). У Официрској школи у Сарајеву био је начелник Катедре тактике, професор тактике и начелник Класе слушалаца Више војне академије ЈНА у Београду. Имао је чин генерал-потпуковника ЈНА, с којим је пензионисан 1979. године.
Од 1974. до 1979. године био амбасадор СФРЈ у Етиопији, а после и подсекретар у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП).
Преминуо је 6. фебруара 1999. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст, два Ордена партизанске звезде са пушкама и Орден заслуга за народ са сребрном звездом. Орденом народног хероја одликован је 9. октобра 1953. године.
Дела
уреди
Писао је дела с тематиком из Народноослободилачке борбе и о страдањима интернираних партизана у концентрационим логорима Аустрије. Позната су му дела:
- „Поново слободни „Хотел Парк““, 1958;
- „Крв није све“, 1961;
- „Једно друго море“, 1963;
- „Бели брегови Похорја“, 1963;
- „Поноћна свитања“, 1965;
- „Прогнаник“, 1967.
Објавио је и значајна војно-стручна дела:
Референце
уреди- ^ Александар Војиновић: ХОТЕЛ ПАРК http://www.znaci.org/00001/8.htm
- ^ Војин Војиновић — Народни херој https://tokursumlija.rs/o-nama/pocasni-gradjani/vojin-vojinovic/
Литература
уреди- Југословенски савременици: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година, 770. стр.
- Војна енциклопедија (књига десета), Београд 1975. година
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
