Википедија

Алдебаран

Алдебаран или алфа Бика (лат. α Tauri, α Tau) је најсјајнија звезда сазвежђа Бик и четрнаеста најсјајнија звезда ноћног неба. Његово име потиче од арапског الدبران (al-dabarān) и значи „пратилац“, јер прати Плејаде.[15]

Алдебаран

Aldebaran in the Taurus constellation
Положај на небу
Епоха J2000.0      Равнодневница J2000.0
Сазвежђе Бик
Изговор /ælˈdɛbərən/[1][2]
Ректасцензија 04h 35m 55.23907s[3]
Деклинација +16° 30′ 33.4885″[3]
Привидна магнитуда (В) 0.75–0.95[4]
Карактеристике
Еволуциони ступањ Грана црвеног дива[5]
Спектрални тип K5+ III[6]
Привидна магнитуда (J) −2.095[7]
U−B индекс боја +1.92[8]
B−V индекс боја +1.44[8]
Варијабилни тип LB[4]
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)+54,26±0,03[9] km/s
Сопствено кретање (μ) РА: 63,45±0,84[3] мас/г
Дек.: −188,94±0,65[3] мас/г
Паралакса (π)49.97 ± 0.75[10] мас
Растојање65,3 ± 1,0 ly
(20,0 ± 0,3 пс)
Апсолутна магнитуда (MV)−0,641±0,034[10]
Детаљи
Маса1,16±0,07[11] M☉
Полупречник45,1±0,1[12] R☉
Луминозност439±17[13] L☉
Површинска гравитација (log g)1,45±0,3[14] цгс
Температура3,900±50[14] K
Металичност [Fe/H]−0,33±0,1[14] dex
Ротација520 days[12]
Ротациона брзина (v sin i)3,5±1,5[14] km/s
Старост6,4+1,4
−1,1[11] Gyr
Друге ознаке
Alpha Tau, α Tau, 87 Tauri, BD+16°629, GJ 171.1, 9159, HD 29139, HIP 21421, HR 1457, SAO 94027
Референтне базе података
SIMBADdata
ARICNSdata

Алдебаран се налази у отвореном звезданом јату Хијаде, али само привидно, јер је од Сунца удаљен 67 светлосних година док се Хијаде налазе на око 150 светлосних година од Сунца.[15][16]‍:301

Алдебаран је црвени џин спектралне класе К5, температуре површине приближно 4010 К (наспрам Сунчевих 5780 К). Приближно је 150 пута луминознији од Сунца у визуелном делу спектра,[17] а 450 пута луминознији ако се урачуна и инфрацрвени део спектра.[15] Апсолутна магнитуда му износи -0,6.[18] На основу луминозности се може израчунати радијус Алдебарана који износи 43 радијуса Сунца, док се из окултација Месецом добија вредност од 44 Сунчевих радијуса, што указује на одлично слагање теоријских предвиђања са стварним стањем. Маса Алдебарана износи око 1,7 маса Сунца, а карактерише га и снажан соларни ветар.[15]

Алдебаран је неправилна променљива звезда, његова магнитуда износи 0,87, али осцилује између 0,78 и 0,93, највероватније услед пулсирања површине.[16]‍:442[17]

Фузија водоника у језгру Алдебарана је завршена, и оно се тренутно сажима док се читава звезда шири. У току наредних милион година луминозност ће му порасти на око 800 луминозности Сунца, а у језгру ће почети фузија хелијума у угљеник и кисеоник.[15]

Алдебаран има изражено сопствено кретање. Едмонд Халеј је 1718. године показао да су се Сиријус, Арктурус, Бетелгез и Алдебаран значајно помакли од времена Птолемејевог Алмагеста.[16]‍:257 Пре приближно 300.000 година Алдебаран је био најближи Сунцу на свом путу, на свега 21,5 светлосних година, и имао је привидну магнитуду од -1,5, тако да је био најсјајнија звезда ноћног неба.[16]‍:260

Номенклатура

уреди
 
Алдебаран је најсјајнија звезда у сазвежђу Бика (центар).

Традиционално име Алдебаран потиче од арапског al Dabarān ("الدبران"), што значи „следбеник“, јер изгледа да следи Плејаде.[19][20] Године 2016, Радна група за имена звезда Међународне астрономске уније (WGSN) одобрила је право име Алдебаран за ову звезду.[21][22]

Алдебаран је најсјајнија звезда у сазвежђу Бик, па тако и Бајерова ознака α Бик, латинизована као Алфа Бик. Има Фламстидову ознаку 87 Бик као 87. звезда у сазвежђу од приближно 7. магнитуде или сјајније, поређано по правом успону. Такође има каталошки број светле звезде 1457, ХД број 29139 и Хипаркос каталошки број 21421, који се углавном среће у научним публикацијама.

То је променљива звезда наведена у Општем каталогу променљивих звезда, али је наведена користећи Бајерову ознаку и нема посебну ознаку променљиве звезде.[4]

Алдебаран и неколико оближњих звезда укључени су у каталоге двоструких звезда, као што је Вашингтонски каталог са двоструком звездом као WDS 04359+1631 и Ајткенов каталог двоструких звезда као ADS 3321. Укључен је са пратиоцем 11. магнитуде као двострука звезда као H IV 66 у Хершеловом каталогу двоструких звезда и Σ II 2 у Струвеовом каталогу двоструких звезда, и заједно са звездом 14. магнитуде као β 550 у Бурнамовом каталогу двоструких звезда.[23][24]

Галерија

уреди
  •  
    Поређење величине Алдебарана и Сунца
  •  
    Алдебаран и Хијаде

Референце

уреди
  1. ^ „Aldebaran”. Oxford Dictionary. Архивирано из оригинала 09. 06. 2015. г. Приступљено 2019-01-09. 
  2. ^ „Aldebaran”. Merriam-Webster. Приступљено 2019-01-09. 
  3. ^ а б в г Van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752  . doi:10.1051/0004-6361:20078357. 
  4. ^ а б в „Query= alf Tau”. General Catalogue of Variable Stars. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2009-12-16. 
  5. ^ Stock, Stephan; Reffert, Sabine; Quirrenbach, Andreas; Hauschildt, P. (2018). „Precise radial velocities of giant stars. X. Bayesian stellar parameters and evolutionary stages for 372 giant stars from the Lick planet search”. Astronomy and Astrophysics. 616: A33. Bibcode:2018A&A...616A..33S. S2CID 119361866. arXiv:1805.04094  . doi:10.1051/0004-6361/201833111. 
  6. ^ Keenan, Philip C.; McNeil, Raymond C. (1989). „The Perkins Catalog of Revised MK Types for the Cooler Stars”. The Astrophysical Journal Supplement Series. 71: 245. Bibcode:1989ApJS...71..245K. doi:10.1086/191373. 
  7. ^ Cutri, Roc M.; Skrutskie, Michael F.; Van Dyk, Schuyler D.; Beichman, Charles A.; Carpenter, John M.; Chester, Thomas; Cambresy, Laurent; Evans, Tracey E.; Fowler, John W.; Gizis, John E.; Howard, Elizabeth V.; Huchra, John P.; Jarrett, Thomas H.; Kopan, Eugene L.; Kirkpatrick, J. Davy; Light, Robert M.; Marsh, Kenneth A.; McCallon, Howard L.; Schneider, Stephen E.; Stiening, Rae; Sykes, Matthew J.; Weinberg, Martin D.; Wheaton, William A.; Wheelock, Sherry L.; Zacarias, N. (2003). „VizieR Online Data Catalog: 2MASS All-Sky Catalog of Point Sources (Cutri+ 2003)”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2246: II/246. Bibcode:2003yCat.2246....0C. S2CID 115529446. 
  8. ^ а б Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  9. ^ Famaey, B.; Jorissen, A.; Luri, X.; Mayor, M.; Udry, S.; Dejonghe, H.; Turon, C. (2005). „Local kinematics of K and M giants from CORAVEL/Hipparcos/Tycho-2 data. Revisiting the concept of superclusters”. Astronomy and Astrophysics. 430: 165—186. Bibcode:2005A&A...430..165F. S2CID 17804304. arXiv:astro-ph/0409579  . doi:10.1051/0004-6361:20041272. 
  10. ^ а б Gatewood, George (јул 2008). „Astrometric Studies of Aldebaran, Arcturus, Vega, the Hyades, and Other Regions”. The Astronomical Journal. 136 (1): 452—460. Bibcode:2008AJ....136..452G. doi:10.1088/0004-6256/136/1/452  . 
  11. ^ а б Farr, Will M.; Pope, Benjamin J. S.; Davies, Guy R.; North, Thomas S. H.; White, Timothy R.; Barrett, Jim W.; Miglio, Andrea; Lund, Mikkel N.; Antoci, Victoria; Fredslund Andersen, Mads; Grundahl, Frank; Huber, Daniel (2018). „Aldebaran b's Temperate Past Uncovered in Planet Search Data” (PDF). The Astrophysical Journal. 865 (2): L20. Bibcode:2018ApJ...865L..20F. S2CID 56049041. arXiv:1802.09812  . doi:10.3847/2041-8213/aadfde. Архивирано из оригинала (PDF) 2020-03-03. г. Приступљено 2019-12-16. 
  12. ^ а б Hatzes, A. P.; Cochran, W. D.; et al. (2015). „Long-lived, long-period radial velocity variations in Aldebaran: A planetary companion and stellar activity”. Astronomy & Astrophysics. 580: A31. Bibcode:2015A&A...580A..31H. S2CID 53324086. arXiv:1505.03454  . doi:10.1051/0004-6361/201425519. 
  13. ^ Heiter, U.; Jofré, P.; Gustafsson, B.; Korn, A. J.; Soubiran, C.; Thévenin, F. (2015). „GaiaFGK benchmark stars: Effective temperatures and surface gravities”. Astronomy & Astrophysics. 582: A49. Bibcode:2015A&A...582A..49H. S2CID 53391939. arXiv:1506.06095  . doi:10.1051/0004-6361/201526319. 
  14. ^ а б в г Strassmeier, K. G.; Ilyin, I.; Weber, M. (2018). „PEPSI deep spectra. II. Gaia benchmark stars and other M-K standards”. Astronomy and Astrophysics. 612: A45. Bibcode:2018A&A...612A..45S. S2CID 119244142. arXiv:1712.06967  . doi:10.1051/0004-6361/201731633. 
  15. ^ а б в г д Kaler, Jim. „Aldebaran”. Jim Kaler's Stars. Приступљено 04. 02. 2013. 
  16. ^ а б в г Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-0-7503-0620-1. Приступљено 16. 11. 2021. 
  17. ^ а б Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: енглески). London: Philip's. стр. 7. ISBN 978-0-540-07863-9. Приступљено 16. 11. 2021. 
  18. ^ Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 80. ISBN 978-0-7503-0440-5. Приступљено 16. 11. 2021. 
  19. ^ Falkner, David E. (2011). „The Winter Constellations”. The Mythology of the Night Sky . Patrick Moore's Practical Astronomy Series. стр. 19–56. ISBN 978-1-4614-0136-0. doi:10.1007/978-1-4614-0137-7_3. 
  20. ^ Richard H. Allen (28. 2. 2013). Star Names: Their Lore and Meaning. Courier Corporation. стр. 284. ISBN 978-0-486-13766-7. 
  21. ^ „IAU Catalog of Star Names”. Приступљено 28. 7. 2016. 
  22. ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. Приступљено 22. 5. 2016. 
  23. ^ Burnham, S.W. (1900). „A General Catalogue of the Double Stars discovered by S. W. Burnham from 1871 to 1899, arranged in order of Right Ascension.”. Publications of the Yerkes Observatory. 1: 59—60. Bibcode:1900PYerO...1....1B. 
  24. ^ Mason, B. D.; et al. (2014). „The Washington Visual Double Star Catalog”. The Astronomical Journal. 122 (6): 3466—3471. Bibcode:2001AJ....122.3466M. doi:10.1086/323920  . 

Спољашње везе

уреди
 
Алдебаран на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Алдебаран&oldid=27960257”