Алгол (звезда)
Алгол или бета Персеја (лат. β Persei, β Per) је еклипсно променљива звезда у Персеју, прототип своје класе променљивих. Алгол је трочлани звездани систем. Име звезде потиче од арапског назива Ra’s Al Ghul, и значи „глава демона“, јер представља око Медузе чију главу држи Персеј.[12][13]
Историја посматрања
уреди
Древни египатски календар срећних и несрећних дана састављен пре неких 3200 година сматра се најстаријим историјским документом о открићу Алгола.[14][15][16]
Повезивање Алгола са створењем сличним демону (Горгон у грчкој традицији, гоул у арапској традицији) сугерише да је његова варијабилност била позната дуго пре 17. века,[17] али још увек нема неоспорних доказа за то.[18] Арапски астроном Абдурахман ал-Суфи није рекао ништа о варијабилности звезде у својој Књизи фиксних звезда објављеној око 964. године.[19]
Променљивост сјаја
уредиАлгол је још у старој Грчкој био познат као „демонска звезда“, тако да је највероватније била позната варијабилност његовог сјаја.[12] Ипак, у савременом смислу, Ђеминијано Монтанари је својим посматрањима 1669. године утврдио променљивост сјаја Алгола. Џон Гудрик је 1782. измерио и период између два минимума — 2,867 дана. Идеја да Алгол чине две зведе, од којих она слабијег сјаја повремено помрачује главну звезду је постепено прихваћена, а своју коначну потврду је добила 1889. године, када је Херман Фогел показао да је период којим варира радијална брзина Алгола једнак периоду смањења сјаја.[20] Читав процес, од почетка опадања сјаја до повратка на уобичајену вредност, траје свега неколико сати.[21]
Алгол има два минимума сјаја: примарни минимум се дешава када мање сјајна звезда заклони сјајнију, и видљив је голим оком (магнитуда пада са 2,1 на 3,4); док се секундарни минимум јавља када сјајнија звезда заклони мање сјајну, али се тада магнитуда смањује за свега 0,06. Непосредно пре и после секундарног минимума долази до благог повећања магнитуде, што се објашњава рефлексијом светлости сјајније компоненте о слабију.[20]
Примарна компонента
уредиПримарна компонента (Алгол А), видљива голим оком (магнитуде 2,12) је звезда главног низа, спектралне класе B8V, 100 пута луминознија од Сунца[20] (180 пута ако се посматра и зрачење у ултраљубичастом делу спектра[21]). Радијус Алгола А износи 2,89 радијуса Сунца, а маса 3,7 маса Сунца.[12]
Секундарна компонента
уредиСекундарна компонента (Алгол B) је субџин спектралне класе K0IV, магнитуде 12,7.[22] Алгол B је мање масе од Алгола А (0,81 маса Сунца) а даље је одмакла у еволуционом смислу, што је дуго представљало енигму, јер масивније звезде брже еволуирају. Међутим, детаљним анализама је утврђено да је А звезда у почетку имала масу 2,5 маса Сунца, а B компонента 2,8, те да је током еволуције секундарна компонента одбацила своје спољашње слојеве, које је делимично преузела А звезда, а материјал масе око 0,8 маса Сунца је изгубљен.[12][21]
Алгол A и B су чине близак двојни систем (удаљени су свега 0,05 АЈ[21] ), а раван у којој се крећу је нагнута на правац посматрања под углом од 82°, тако да се звезде само делимично заклањају, посматрано са Земље. Међутим, како је луминозност Алгола B само 3 пута већа од луминозности Сунца, то је довољно за наведену промену магнитуде.[20]
Терцијарна компонента
уреди
Трећа компонента, Алгол C, је откривена када је установљено да се период између два примарна минимума мења са временом. Установљено је да је период ове варијације око 680 дана. Руски астроном Аристарх Белополски је 1906. године потврдио постојање Алгола C када је установио да варијације у спектралним линијама Алгола које потичу од промене у радијалној брзини такође имају период од 1,862 године суперпониран на основни период од 2,867 дана.[20]
Алгол C је звезда магнитуде 12,5, спектралне класе A7m.[23] Масе 1,8 Сунчевих маса, Алгол C се налази на приближно 3 АЈ од Алгола А и B[21], што — посматрано са Земље — никад не износи више од 0”,1, због чега се не може разлучити визуелним методама.[20]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в г д Van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752
. doi:10.1051/0004-6361:20078357.
- ^ а б в Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D.
- ^ а б Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2009). „VizieR Online Data Catalog: General Catalogue of Variable Stars (Samus+ 2007–2013)”. VizieR On-line Data Catalog: B/GCVS. Originally Published in: 2009yCat....102025S. 1: 02025. Bibcode:2009yCat....102025S.
- ^ а б Lestrade, Jean-Francois; Phillips, Robert B.; Hodges, Mark W.; Preston, Robert A. (јун 1993). „VLBI astrometric identification of the radio emitting region in Algol and determination of the orientation of the close binary”. The Astrophysical Journal (на језику: енглески). 410: 808. Bibcode:1993ApJ...410..808L. ISSN 0004-637X. doi:10.1086/172798.
- ^ Frank, M. G.; Whelan, D. G.; Junginger, J. C. (2022). „Spectral Classification of Algol C”. Journal of the American Association of Variable Star Observers (Jaavso). 50 (1): 123. Bibcode:2022JAVSO..50..123F. arXiv:2205.06229 .
- ^ Renson, P.; Manfroid, J. (мај 2009). „Catalogue of Ap, HgMn and Am stars”. Astronomy and Astrophysics. 498 (3): 961—966. Bibcode:2009A&A...498..961R. doi:10.1051/0004-6361/200810788 .
- ^ Fletcher, Emery S. (1964). „Spectrophotometry of Algol”. The Astronomical Journal. 69: 357. Bibcode:1964AJ.....69..357F. doi:10.1086/109284.
- ^ а б в г д ђ е Soderhjelm, S. (1980). „Geometry and dynamics of the Algol system”. Astronomy and Astrophysics. 89 (1–2): 100. Bibcode:1980A&A....89..100S.
- ^ а б в г д ђ е ж Baron, F.; Monnier, J. D.; Pedretti, E.; Zhao, M.; Schaefer, G.; Parks, R.; Che, X.; Thureau, N.; Ten Brummelaar, T. A.; McAlister, H. A.; Ridgway, S. T.; Farrington, C.; Sturmann, J.; Sturmann, L.; Turner, N. (2012). „Imaging the Algol Triple System in the H Band with the CHARA Interferometer”. The Astrophysical Journal. 752 (1): 20. Bibcode:2012ApJ...752...20B. S2CID 11110989. arXiv:1205.0754 . doi:10.1088/0004-637X/752/1/20.
- ^ а б в г д ђ Zavala, R. T.; Hummel, C. A.; Boboltz, D. A.; Ojha, R.; Shaffer, D. B.; Tycner, C.; Richards, M. T.; Hutter, D. J. (2010). „The Algol Triple System Spatially Resolved at Optical Wavelengths”. The Astrophysical Journal Letters. 715 (1): L44—L48. Bibcode:2010ApJ...715L..44Z. S2CID 118573026. arXiv:1005.0626 . doi:10.1088/2041-8205/715/1/L44.
- ^ Tomkin, J.; Huisong, T. (1985). „The rotation of the primary of Algol”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 97: 51. Bibcode:1985PASP...97...51T. S2CID 119392903. doi:10.1086/131493 .
- ^ а б в г Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 5065. ISBN 978-0-7503-0440-5.
- ^ „Beta Persei (Algol)”. AAVSO. јануар 1999. Архивирано из оригинала 8. 7. 2006. г. Приступљено 31. 7. 2006.
- ^ Porceddu, S.; Jetsu, L.; Lyytinen, J.; Kajatkari, P.; Lehtinen, J.; Markkanen, T.; et al. (2008). „Evidence of Periodicity in Ancient Egyptian Calendars of Lucky and Unlucky Days”. Cambridge Archaeological Journal. 18 (3): 327—339. Bibcode:2008CArcJ..18..327P. S2CID 162969143. doi:10.1017/S0959774308000395.
- ^ Jetsu, L.; Porceddu, S.; Lyytinen, J.; Kajatkari, P.; Lehtinen, J.; Markkanen, T.; et al. (2013). „Did the Ancient Egyptians Record the Period of the Eclipsing Binary Algol - The Raging One?”. The Astrophysical Journal. 773 (1): A1 (14pp). Bibcode:2013ApJ...773....1J. S2CID 119191453. arXiv:1204.6206 . doi:10.1088/0004-637X/773/1/1.
- ^ Jetsu, L.; Porceddu, S. (2015). „Shifting Milestones of Natural Sciences: The Ancient Egyptian Discovery of Algol's Period Confirmed”. PLOS ONE. 10 (12): e.0144140 (23pp). Bibcode:2015PLoSO..1044140J. PMC 4683080 . PMID 26679699. arXiv:1601.06990 . doi:10.1371/journal.pone.0144140 .
- ^ Wilk, Stephen R. (1996). „Mythological Evidence for Ancient Observations of Variable Stars”. The Journal of the American Association of Variable Star Observers. 24 (2): 129—33. Bibcode:1996JAVSO..24..129W.
- ^ Davis, G.A. (1957). „Why did the Arabs Call Beta Persei "al-Ghul"?”. Sky and Telescope. 16: 177. Bibcode:1957S&T....16..177D.
- ^ „Ian Ridpath's Star Tales – Perseus”.
- ^ а б в г д ђ Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 427. ISBN 978-0-540-07863-9.
- ^ а б в г д Kaler, Jim. „Algol”. Приступљено 22. 1. 2013.
- ^ „ALGOL B -- Star in double system”. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 29. 1. 2013.
- ^ „ALGOL C -- Star in double system”. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 29. 1. 2013.
Литература
уреди- Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 5065. ISBN 978-0-7503-0440-5.
- Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 427. ISBN 978-0-540-07863-9.
Спољашње везе
уреди
- Скрипта за рачунање времена минимума сјаја Алгола на сајт Sky & Telescope
- Алгол у SIMBAD бази података
- Алгол, демонска звезда (Earthsky Communications Inc.), укључује и анимацију која показује настанак примарног и секундарног минимума.