Алавити
Алавити (арап. العلويون [al-'Alawiyūn]), такође познати као нусајрити (по имену оснивача; арап. نصيريون [Nuṣayriyūn], тур. Nusayriler), су религијска група, склона мистицизму[1], која следи доктрине шиитске школе дванаестинаца.[2][3][4] Припадници ове религијске групе живе у Сирији, Либану и јужној Турској.
Алавизам је заједничко име за групу исламских религиозних праваца или секти које се, по стручњацима, налазе негде између екстремног шиитизма и засебне религије. Исламски теолог Ибн Тејмија је у својој фатви изнео мишљење да су се алавити отцепили од шиитизма и да су се по својим верским гледиштима и начину вероисповеања удаљили од ислама и постали посебна религија - мешавина ислама, хришћанства и преисламских веровања (џахилија).
Име алавита потиче од имама Алија, рођака и зета пророка Мухамеда,[5] који се сматра првим шиитским имамом и четвртим и последњим праведним калифом сунитског ислама.
Термин нусајрити потиче од имена Абу Шуајба Мухамеда ибн Нусајра (умро 863) који је био близак са последња три имама из линије пророка Мухамеда. Алавити данас сматрају да је за њих битнија веза са имамом Алијем, него са Ибн Нусајром, и стога себе чешће називају алавити.
Сматра се да се алавитска религијска секта зачела међу ученицима једанаестог имама Хасана ал Аскарија, међу којима је био Ибн Нусајр. Ова религијска доктрина се у 11. веку проширила у региону сиријског приобаља и Киликије.
Матерњи језик алавита је арапски.
Распрострањеност
уреди
Алавити традиционално насељавају област Алавитских планина уз медитеранску обалу Сирије. Главни градови у овој регији су Латакија и Тартус. Доста алавита живи у равницама око градова Хама и Хомс, и генерално у свим већим градовима земље. Сматра се да чине око 11% становништва Сирије[6][7][8]— што представља око 2,1 милиона људи.
Процењује се да у Либану живи 100.000 до 120.000 алавита[9]
Број алавита у Турској је забележен у попису из 1970. и износио је 185.000[10]. Судећи по томе, данас би их требало бити око 400.000.
Референце
уреди- ^ Rolland 2003, стр. 75
- ^ Kramer, Martin. „Syria's '‘Alawis and Shi‘ism”. „In their mountainous corner of Syria, the ‘Alawī claim to represent the furthest extension of Twelver Shi'ism.”
- ^ Fisk, Robert. „This election will change the world. But not in the way the Americans imagined.”. The Independent UK. Архивирано из оригинала 06. 5. 2006. г. Приступљено 21. 10. 2006. „But outside Iraq, Arab leaders are talking of a Shia "Crescent" that will run from Iran through Iraq to Lebanon via Syria, whose Alawi leadership forms a branch of Shia Islam.”
- ^ Procházka-Eisl, Gisela; Procházka, Stephan (2010). The Plain of Saints and Prophets: The Nusayri-Alawi Community of Cilicia (Southern Turkey) and Its Sacred Places. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 81—. ISBN 978-3-447-06178-0.
- ^ Kaplan, Robert (фебруар 1993). „Syria: Identity Crisis”. The Atlantic. „The term "Alawi" means "follower of Ali", the martyred son-in-law of prophet Mohammed who is venerated by millions of Shi'ites in Iran and elsewhere.”
- ^ "Turbulent history colors Syria's ruling Alawite Muslims' fight to keep power", Приступљено 4. 5. 2013.
- ^ "Syria's Alawites, a secretive and persecuted sect" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2012), Приступљено 4. 5. 2013.
- ^ McDonald-Gibson, Charlotte (18. 2. 2012). „Syrians flee their homes amid fears of ethnic cleansing”. The Independent.
- ^ Constantine, Zoi. „Pressures in Syria affect Alawites in Lebanon - The National”. Thenational.ae. Приступљено 06. 7. 2012.
- ^ State and rural society in medieval Islam: sultans, muqtaʻs, and fallahun. Leiden: E.J. Brill. 1997. стр. 162. ISBN 90-04-10649-9.
Литература
уреди- Procházka-Eisl, Gisela; Procházka, Stephan (2010). The Plain of Saints and Prophets: The Nusayri-Alawi Community of Cilicia (Southern Turkey) and Its Sacred Places. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 81. ISBN 978-3-447-06178-0.
- Rolland, John C. (2003). Lebanon: Current Issues and Background. Nova Publishers. стр. 75—. ISBN 978-1-59033-871-1.
