Ада Кале

Ада Кале
	Острво Ада Кале крајем 19. века
	Ада Кале
Географија
Локација	Дунав
Координате	44° 42′ 58″ С; 22° 27′ 20″ И / 44.716111° С; 22.455556° И 44° 42′ 58″ С; 22° 27′ 20″ И / 44.716111° С; 22.455556° И
Површина	0,875 km2
Дужина	1,75 km
Ширина	0,5 km
Висина	59 m
Администрација
	Румунија
Мехединци	Оршава
Демографија
Становништво	600
Густина ст.	685,71 стан./km2
Додатне информације
Временска зона	UTC+2;

Ада Кале^[1], Адакале или Ада-Кале (тур. ada — „острво” + kale — „град”) је некадашње острво и насеље на Дунаву у Текијско-оршавској долини, између горње клисуре Казана и низводне Сипске клисуре, код ушћа реке Черне на граници Србије према Румунији. Било је дуго 1.750 m. а широко 500 m. Острво је било познато по виновој лози званој адакалка. Ада Кале је потопљена 1971. године изградњом хидроелектране Ђердап I.

Опис

Ада Кале била је преостала турска енклава до 1912. године. На острву дугом 1,75 km и широком 0,5 km налазили су се тврђава и мали град са џамијом, базаром, малом православном капелом, неколико кафетерија, гувернерском палатом и неколико завојитих уличица. Последњих 600 (према другим изворима 1.000) углавном турских становника живело је претежно од риболова и производње слаткиша и дуванских производа. Живи туризам развио се у 20. веку; Ада Кале је служила становницима околних региона као романтична дестинација, захваљујући ослобађању од пореза приликом куповине турских слаткиша, накита и дуванских производа.^[2]^[3] Ада Кале је такође била позната по узгоју ружа и производа добијених од њих (ружино уље и парфем).

Пре стварања Ђердапског језера главна историјска места на острву срушена су. Покушај да их поново изграде низводно на острву Шимијан у наредним годинама није завршен. Идеја о обнови острва Ада Кале још увек није напуштена, пројектом обнове главних споменика и грађевина на острву Шимијан.

Већина становника са острва Ада Кале одабрали су да се преселе у друге регионе Румуније, попут Доброге (Добруџе), или да емигрира у Турску.

Историја

Аду Кале су још Римљани утврдили, и на темељима тих утврђења грађена су друга тако да је оно увек служило у војне сврхе, јер је онај ко је био његов господар господарио је пловидбом кроз Ђердап.

Аустријанци последњи обнављају древна утврђења најпре 1689. када цар Леополд I гради утврђење које назива Нова Оршава, јер се налазио 3 km низводно од румунског града Оршаве, а затим и знатно ојачање 1718—1738. када је утврђење имало 5 кула, од којих 4 угаоне а једну са шанчевима на најистакнутијем делу, брегу Алион. Године 1718. ту је био царски стан одакле је цар Јосиф I посматрао борбу са Турцима. Турци су острво населили после аустријске окупације 1718—1739; до његовог потапања ту је било турско насеље.

Ада Кале је често мењала господаре. Била је српско, турско, аустроугарско и на крају румунско острво. Тек 1878. године по Берлинском уговору Турска напушта Аду Кале. После Балканских ратова од 1913. је у поседу је Аустроугарске, а после Првог светског рата припало је Румунији.

На овом острву је у ноћи 5/6. августа 1804. српска потера предвођена Миленком Стојковићем ухватила и погубила четворицу београдских дахија – Аганлију, Кучук-Алију, Мулу Јусуфа и Фочић Мехмед-агу.

Мировни уговор с Османским царством потписан је 10. августа 1920. године, али није ефективно спроведен због почетка Грчко-турског рата. Касније, 20. новембра 1922. започиње Лозанска међународна конференција о Босфорском и Дарданеловом теснацу, у којој учествује и Румунија, а 24. јула 1923. потписан је Мировни уговор с Турском, којим Анкара признаје права Румуније на острву Ада-Кале^[4].