Ћу Ћубај
Ћу Ћубај (кин: 瞿秋白; пин: Qū Qiūbái; Чангџоу, 29. јануар 1899 — Чангтинг, 18. јун 1935) био је вођа Комунистичке партије Кине у касним 1920-им годинама и важан сарадник у развоју идеологије Мао Цедунга.
| Ћу Ћубај | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 29. јануар 1899. | ||||||||||||
| Место рођења | Чангџоу, Ђангсу, Династија Ћинг | ||||||||||||
| Датум смрти | 18. јун 1935. (36 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Чангтинг, Фуђен, Кина | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Комунистичка партија Кине | ||||||||||||
| |||||||||||||
Детињство и младост
уредиПореклом из истакнуте, иако сиромашне породице, Ћу је претрпео трагедију у својим раним годинама. Његов отац, који није могао створити иметак радећи на земљи, или постићи добар бирократски положај, био је присиљен да прихвати слабо плаћен посао наставника у удаљеном месту. Од посла није зарађивао много новца за породицу. Његова мајка се 1915. убила исцрпљена животним тешкоћама и дуговима.[1] Ћу је 1916. године дошао у Пекинг, пошто је провео неко време код рођака у Вухану. Није имао новца да плаћа редовну универзитетску наставу, па се уписао у новоформирани Институт за проучавање руског језика. Ту је студирање било бесплатно, постојале су студентске стипендије, а обећано је и запослење после стицања дипломе.
Невољано је умешан у револуцију, а радикализовао се када се прикључио Покрету 4. маја.[2]
Учешће у Комунистичкој партији
уредиЋу је водио усамљенички живот под захтјевима управе Института за језик, студирајући француски и руски, а у своје време будистичку и класичну кинеску филозофију. Рани контакт са револуционарским круговима остварио је учешћем у расправама Ли Даџаоа, главног књижара Пекиншког универзитета, о марксистичкој анализи. Мао Цедунг је такође био присутан на тим састанцима. Ћу је касније прихватио посао новинара пекиншких новина, и био је стациониран у Москви. Ћу је био један од првих Кинеза који је извештавао из Москве о животу у Русији након Октобарске револуције.
Он је постао вршилац дужности предсједник Политбироа 1927, након пада Чен Дусјуа, постајући стварни вођа странке. Он је организовао револуције и побуне, као што је Гуангџоушки устанак 11. децембра 1927. [3] Због немогућности да се придружи друговима у Дугом маршу услед туберкулозе, Ћу је остао у предстражи. Ту су га на крају ухапсили и стрељали припадници Куоминтанга 1935. Пре смрти је написао посљедње опроштајно писмо, које је постало део књижевне традиције комунистичког покрета.
Наслеђе
уредиЋу је био веома критикован као издајник у доба културне револуције. Међутим, Централни комитет га је аболирао 1980. и данас се сматра за једног од великана КП Кине. Музеј Ћу Ћубаја постоји у родном граду Чангџоу. Ћу и руски колега, В. С. Колоколов, били су одговорни за рани развој система мандаринске романизације.[4] Од руског превода Ћу је створио службени кинески превод Интернационале, која се користи као химна Комунистичке партије Кине.
Референце
уреди- ^ Spence 1982, стр. 169.
- ^ Spence 1982, стр. 171.
- ^ Kampen 2000, стр. 34.
- ^ (језик: енглески) Синвенз Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јун 2009)
Литература
уреди- Kampen, Thomas (2000). Mao Zedong, Zhou Enlai and the Evolution of the Chinese Communist Leadership. Nordic Institute of Asian Studies Press. ISBN 978-87-87062-76-3.
- Spence, Jonathan D. (1982). The Gate of Heavenly Peace: The Chinese and Their Revolution, 1895-1980. Penguin Books. стр. 171. ISBN 978-0-14-006279-3.
