Љубитино
Љубитино (рус. Любытино) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у северном делу Новгородске области и административно припада Љубитинском рејону чији је уједно и административни центар.
| Љубитино Любытино | |
|---|---|
_05.jpg) Успењска црква | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Новгородска област |
| Рејон | Љубитински рејон |
| Основан | први помен 1581. |
| Варошица од | 1965. |
| Стара имена | Прокопјевски Белоје до 1931. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2014. | 2.619 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 58° 48′ 40″ С; 33° 23′ 30″ И / 58.811111° С; 33.391667° И |
| Временска зона | UTC+3 |
.svg)  Љубитино Љубитино на карти Русије | |
 Љубитино Љубитино на карти Новгородске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 174760 |
| Позивни број | +7 81668 |
| Регистарска ознака | 53 |
| ОКАТО код | 49 216 551 |
| ОКТМО код | 49 616 428 051 |
| Веб-сајт | |
| lubitinoadm.ru/ | |
.png)
Према проценама националне статистичке службе за 2014. у вароши је живело 2.619 становника.
Географија
уредиВарошица Љубитино смештена је у северном делу Новгородске области, у западним деловима Валдајског побрђа. Налази се на десној обали реке Мсте, а кроз насеље протичи у две мање притоке Мсте Белаја и Забитица.
Љубитино је значајан као железничка станица на линији Неболчи—Окуловка.
Историја
уредиПрема легенди насеље је 947. године основала кнегиња Олга, супруга књаза Игора Рјуриковича. Легенда каже да је кнегиња путујући уз Мсту ка Новгороду делила земљу на „погости“ (имања), а једно од њих је било и доцније насеље Љубитино.
У писаним се пак изворима насеље се први пут помиње у летописима из 1581. као погост Прокопјевски (рус. Прокопьевский) на десној обали Мсте. На левој обали насупрот насеља се налазио засеок Бељски који се помиње још раније, у летопису из 1495. године.
На прелазу из XIX у XX век у насељу је живело 150 људи у 30 кућа, а у исто то време село је било познато као трговиште за стоку, дрво и брашно. Године 1927. успостављен је Бељски рејон, а самим тим село Белоје постаје његовим административним центром. У марту 1931. и село и рејон добијају садашње име.
Статус урбаног насеља типа варошице добија 1965. године.
Демографија
уредиПрема подацима са пописа становништва 2010. у вароши је живело 3.031 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2014. варошица имала 2.619 становника.[1]
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2014. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 718 | 1,551 | 2,334 | 2,636 | 3,474[2] | 3,300[3] | 3,031[4] | 2,619 |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2014 года Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јануар 2022)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
