Јестива гљива
Јестиве гљиве су оне печурке, али и друге гљиве које се користе у људској исхрани.
Јестиве гљиве Временски распон: рани Силур — данас
| |
---|---|
Вргањ (Boletus reticulatus) | |
Научна класификација | |
Домен: | Fungi
|
Историјат
уредиЉуди су употребљавали гљиве у исхрани још у доба Вавилонаца, старих Египћана, али и Индијанаца. Такође су их користили и у Кини и Јапану пре неколико хиљада година, не само у кулинарству, већ и због лековитости појединих врста. Стари филозофи су јела спремљена од гљива називали „царском храном“, па чак и „храном богова“.[1]
Хранљивост
уредиГљиве се користе готово у свим светским кухињама због пријатног укуса, али и богатства потребних супстанци. Попут других живих бића, гљиве се највећим делом састоје из воде (75-93%) и протеина (2,5-7%), али су значајни и њихови други састојци: угљени хидрати, неки минерали (посебно је значајно присуство фосфора), као и витамини A, C, B1, B2, а код неких врста и D и K. Такође, ароматични састојци чине да гљиве могу бити зачин јелима и значајно подићи њихов квалитет. Оно што се може замерити гљивама је то што су тешко сварљиве, па је препоручљиво сецкати их или чак самлети пре употребе.[1]
Припрема
уредиГљиве се брзо кваре, посебно у топлим месецима, па њихова припрема почиње још на терену. Препорука је да се сакупљају у корпама од плетеног прућа баш зато да би се спречило кварење. Такође, лети их треба јести истог дана када су и убране.[1]
Галерија јестивих гљива
уреди-
Rozites caperata (Циганин)
-
Agaricus arvensis (Липка)
-
Agaricus augustus (Велика печурка)
-
Amanita caesarea (Благва)
-
Boletus aereus (Црни вргањ)
-
Boletus edulis (Летњи вргањ)
-
Calocybe gambosa (Ђурђевка)
-
Leccinum scabrum (Брезов дјед)
-
Вргањи
-
Вргањ
-
Вргањ из Шумадије