Јелова сеница
Јелова сеница (Periparus ater) је мала птица певачица из породице сеница (Paridae). Она је широкораспрострањен и чест становник умерене и суптропске Евроазије и северне Африке. Омиљено станиште су јој четинарске шуме.
| Јелова сеница | |
|---|---|
| |
| Одрасла британска јелова сеница (Parus ater britannicus) | |
| Песма јелове сенице | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | P. ater
|
| Биномно име | |
| Periparus ater | |
| |
| Ареал јелове сенице | |
| Синоними | |
Таксономија и ситематика
уредиВрсту је први описао Карл фон Лине (лат. Linnaeus) 1758. у свом делу Systema naturae, под латинским (научним) именом Parus ater. Претходно, је Лине јелову сеницу у свом старијем делу Fauna Svecica, описно назвао, Parus capite nigro: vertice albo, dorso cinereo, pectore albo („црноглава сеница, белог потиљка, пепељастосивих леђа, белих груди“). Научно име Parus ater чије је значење „мркоцрна сеница“ преузео је из старијих орнитолошких приручника, међу којима је најстарији Historiae animalium из 1555. Конрада Геснера (нем. Conrad Gessner). Данас важеће научно име је Periparus ater, име рода Periparus је кованица старогрчке речи peri и имена претходног рода у који је врста сврставана Parus, док је име врсте ater латинска реч са значењем „једнолично црн”.[2]
Подврсте
уреди
Постоје бројне подврсте јелове сенице. Разлике у боји су веома изражене између неких од њих, док је разлика у величини мање уочљива. Јелове сенице из Азије прате Бергманово правило, будући да су веће у хладнијим областима; док то није случај са западнијим популацијама, птице са висоравни око Медитерана су веће у односу на оне из северне Европе. Дужина репа у односу на дужину тела се повећава од југозапада ка североистоку ареала јелове сенице.[3]
Леђно перје британске подврсте P. a. britannicus је смеђесиво са маслинастим сјајем, разликујући је од континенталноевропске подврсте P. a. ater и P. a. abietum чија су леђа плавкастосива без трага зелене или смеђе. Ирска подврста P. a. hibernicus се разликује од подврсте P. a. britannicus по блиједим сумпорастожутим образима, грудима и стомаком. Такође има већи кљун од британске и континенталних подврста.[4]
Северноафричка подврста P. a. ledouci има жуте доње делове и образе, а кипарска P. a. cypriotes има мркожуте доње делове. Азијске подврсте су већим делом мркосмеђе осим црно-беле главе;[3] то су између осталих P. a. michalowskii са Кавказа, P. a. phaeonotus из Ирана и хималајска јелова сеница[5] (P. a. aemodius) из југоисточне Кине.
Опис
уреди
_on_line.jpeg)
Јелова сеница је дуга 10-11,5 cm, перје на глави је црне боје са изузетком велике беле тачке на потиљку. Теме, грло и врат код одраслих су плавкастоцрне боје, која прелази у белу на образима (сива или жута у зависности од подврсте) и на потиљку. На крилима се налазе две беле пруге. Доњи делови су прљавобели, што на боковима прелази у нијансе мркожуте и светло риђе. Кљун је црн, ноге сивкасте, а очи тамносмеђе.
Младе птице су једноличније од одраслих, недостаје им сјај на црној глави, а бели потиљак и образи имају примесе жуте боје.
Док траже храну, јата јелове сенице одржавају контакт понављањем кратког зова ди или си-си. Песма ове врсте - ако се може назвати песмом - је иф-хи, иф-хи, иф-хи, која се најчешће чује од јануара до јуна, али такође и у јесен. Песма подсећа на песму велике сенице, али је много бржа и са вишим тоновима.[6] Једна варијација песме се завршава са оштрим ичи. Северноафричке птице такође имају зов сличан оном ћубасте сенице (Lophophanes cristatus) која се не може наћи у Африци.
Станиште
уредиСтаниште ове врсте су влажне, четинарске шуме умерених предела. У Бутану насељава суптропска подручја на надморској висини од 3.000-3.800 m, где насељава шуме којима доминирају бутанска јела (Abies densa), хималајска тсуга (Tsuga dumosa) и рододендрони (Rhododendron).[7]
Понашање
уредиНа већем делу свог ареала је птица станарица, изузетак су сибирске популације које су селице. Зими формира мала јата са другим врстама сеница.
По понашању слична је другим сеницама због својих акробатских активности и немирног понашања. Храни се семењем врста четинара из родова јела (Abies) и ариш (Larix), али и семењем листопадних врста из родова јова (Alnus) и бреза (Betula).
Парење
уреди
Омиљена места за гнежђење су им рупе у трунућим пањевима дрвећа, често ниско, гнездо праве дубоко у рупи; такође користе и рупе у земљи, јазбине мишева и кунића, пукотине између камења у зидовима, стара гнезда сврака или других већих птица, као и вјеверичје јазбине.
Материјали за гнездо су маховина, трава, перје или зечије крзно. Женка полаже седам до једанаест јаја (јаја су бела са црвеним пегама), обично у мају; ова врста се уобичајено пари једном годишње.
Референце
уреди- ^ Birdlife Internacional (2017). „Periparus ater (amended version of 2016 assessment)”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. : e.T22735965A118835425. Преузето 10. 2. 2020.
- ^ Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 58, 298. ISBN 978-1-4081-2501-4.
- ^ а б Snow 1954
- ^ BI [2009]
- ^ Bangs 1932
- ^ A Field Guide to the Birds of Korea. 2005. ISBN 978-89-951415-3-3.
- ^ Inskipp et al. (2000)
Литература
уреди- Bautista, L. M.; Martín, B.; Martinez, L.; Mayo, C. (2001). „Risk-sensitive foraging in coal tits” (PDF). Behaviour. 138: 69—83. doi:10.1163/156853901750077790. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2016. г. Приступљено 14. 1. 2019.
- Bautista, L. M.; Lane, S.J. (2000). „Coal tits increase evening body mass in response to tawny owl calls” (PDF). Acta Ethologica. 2: 105—110. doi:10.1007/s102119900014. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2016. г. Приступљено 14. 1. 2019.
- BirdsIreland.com (BI) [2009]: Irish subspecies – Coal Tit. Retrieved 2009-MAY-17.
- BirdLife International (2016). „Periparus ater”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T22735965A87425717. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22735965A87425717.en. Приступљено 13. 1. 2017.
- Frisch, Johann Leonhard (1763): Der II.ten Hauptart I.te Abtheilung von den Maisen – I.te Platte ["First division of the second primary species, the titmice – Plate 1"]. In: Vorstellung der Vögel in Teutschland, und beyläuffig auch einiger fremden, mit ihren natürlichen Farben, etc. (vol. 2): plate 13 [German with Latin and French captions]. F.H.Frisch, Berlin ("Berolinum"). Digitized version
- Gessner, Conrad (1555): Historiae animalium (vol. 3) [Latin book]. Christoph Froschauer, Zürich ("Tigurium"). Digitized version
- Gill, Frank B.; Slikas, Beth & Sheldon, Frederick H. „Phylogeny of titmice (Paridae): II. Species relationships based on sequences of the mitochondrial cytochrome-b gene.”. Auk. 122: 121—143. 2005. doi:10.1642/0004-8038(2005)122[0121:POTPIS]2.0.CO;2.. HTML abstract
- Inskipp, Carol; Inskipp, Tim & Sherub. „The ornithological importance of Thrumshingla National Park, Bhutan.” (PDF). Forktail. 14: 147—162. 2000. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 10. 2008. г. Приступљено 14. 01. 2019.
- Linnaeus, Carl (1746): 241. Parus capite nigro: vertice albo, dorso cinereo, pectore albo. In: Fauna Svecica Sistens Animalia Sveciæ Regni, etc. (1st ed.): 89 [Latin book]. Conrad & Georg Jacob Wishoff, Leiden ("Lugdunum Batavorum").
- Linnaeus, Carl (1758): 100.5. Parus ater. In: Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis (10th ed., vol. 1): 190 [Latin book]. Lars Salvius, Stockholm ("Holmius"). Digitized version Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јун 2017)
- Polo, V.; Bautista, L. M. (2002). „Daily body mass regulation in dominance-structured Coal tit (Parus ater) flocks in response to variable food access” (PDF). Behavioral Ecology. 13: 696—704. doi:10.1093/beheco/13.5.696. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2016. г. Приступљено 14. 1. 2019.
- Polo, V.; Bautista, L. M. (2006). „Daily routines of body mass gain in birds: II. An experiment with reduced food availability” (PDF). Animal Behaviour. 72: 517—522. doi:10.1016/j.anbehav.2005.09.025. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2016. г. Приступљено 14. 1. 2019.
- Snow, D.W. (1954). „Trends in geographical variation in Palearctic members of the genus Parus”. Evolution. 8 (1): 19—28. JSTOR 2405662.
- Turner, William (1544a): De paris ["Of the titmice"]. In: Avium praecipuarum, quarum apud Plinium et Aristotelem mentio est, brevis et succincta historia, etc.: 94–95 [Latin book]. Johann Gymnich, Cologne ("Colonia"). Digitized version
- Turner, William (1544b): [List of German bird names]. In: van Langerack, Gijsbert: Dialogus de avibus, et earum nominibus Graecis, Latinis, et Germanicis, etc.: 95-97 [Latin book]. Johann Gymnich, Cologne ("Colonia"). Digitized version
Спољашње везе
уреди
- BBC Radio: Coal tit song. Retrieved 21. 11. 2006.
- RSPB: Coal tit. Includes song and video. Retrieved 13. 3. 2008.
- Ageing and sexing (PDF; 2.8 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
- Feathers of coal tit (Parus ater) Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2018)
- Avibase[мртва веза]