Једна Кина
Концепт Једне Кине има различита тумачења. Народна Република Кина (НРК) слиједи „Принцип Једне Кине”.[1] Република Кина (РК) подијељена је око концепта. Двије главне политике странке у земљи имају различито схватање концепта. Куоминтанг подржава концепт „Једна Кина, Република Кина”,[2] док Демократска прогресивна партија жели да се одрекне идеје „Једне Кине”.[3] У ствари постоји пет различитих тумачења концепта.[4]
„Принцип Једне Кине” је принцип који инсистира на томе да су Тајван и копнена Кина неотуђиви дијелови јединствене „Кине”.[1] Измијењени облик принципа „Једне Кине” који је познат као „Консензус 1992. године” тренутна је политика Владе НР Кине, а понекад и политика Владе Р. Кине, у зависности од тога која је политичка партија на власти. Под овим „консензусом”, обје владе се „слажу” да постоји само једна суверена држава која има суверенитет над копненом Кином и Тајваном, али се не слажу око тога које су од те двије владе легитимна влада ове државе. Слична ситуација је постојала са Сједињеним Државама и Совјетским Савезом 1949—1991, са Западном и Источном Њемачком 1949—1972, са Сјеверним и Јужним Вијетнамом 1955—1975, са Сјеверним и Јужним Јеменом 1967—1990. и постоји и данас са Израелом и Палестином, са Јужном и Сјеверном Корејом, али таква ситуација се никада није десила са Републиком Ирском и Сјеверном Ирском или са Суданом и Јужним Суданом.
Принципу „Једне Кине” противе се присталице покрета независности Тајвана, које се залажу за оснивање „Републике Тајван” и култивишу посебан идентитет одвојен од Кине познат као „тајванизација”. Утицај тајванизације на Владу Р. Кине проузроковао је нестабилност (што може бити предмет расправе, у зависности од легитимности Тајвана као ентитета одвојеног од НРК): након што је Комунистичка партија Кине протјерала Владу Р. Кине у Кинеском грађанском рату са већине кинеске територије 1949. и основала НР Кину, кинеска националистичка влада Р. Кине, која је још увијек држала Тајван, наставила је да тврди како има легитимитет као влада цијеле Кине. За вријеме предсједника Лија Денгхуеја, у Устав Републике Кине су 1991. године додати чланци који ће се ефикасно примјењивати само на подручје Тајвана до националног уједињења.[5] Међутим, предсједник Ма Јингђу поново је потврдио претендовања на копнену Кину 8. октобра 2008. године.[6]
Инсистирање КПК на принципу „Једне Кине” довела је до тога да све мањи број људи на другој страни мореуза себе сматра Кинезима.[7][8]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б „The Taiwan Relations Act: The Next Twenty-Five Years”. commdocs.house.gov.
- ^ „'One China' is Republic of China: MAC | Politics | FOCUS TAIWAN - CNA ENGLISH NEWS”. Приступљено 6. 12. 2017.
- ^ „DPP Party Convention”. www.taiwandc.org. Приступљено 6. 12. 2017.
- ^ „One China, Five Interpretations”. EAST ASIA PEACE & SECURITY INITIATIVE. Архивирано из оригинала 07. 12. 2017. г. Приступљено 6. 12. 2017.
- ^ „Interview with Deutsche Welle”. www.taiwandc.org.
- ^ „Ma refers to China as ROC territory in magazine interview”. Taipei Times. 8. 10. 2008.
- ^ He, Baogang (2015). Governing Taiwan and Tibet. Democratic approaches. Dùn Èideann: Oilthigh Dhùn Èideann. стр. 78. ISBN 9780748699711.
- ^ Zhong, Yang (2016). „Explaining national identity shift in Taiwan”. Journal of Contemporary China. 25: 344f.
