Википедија

Јанићије Ђурић

српски политичар

Јанићије Димитријевић Ђурић (Страгари код Крагујевца, 1779 — Страгари код Крагујевца, 14/26. април 1850) био је секретар Карађорђа Петровића, члан Државног савета и председник Апелационог суда.

Јанићије Ђурић
Лични подаци
Пуно имеЈанићије Димитријевић Ђурић
Датум рођења1779.
Место рођењаСтрагари код Крагујевца, Османско царство
Датум смрти26. април 1850.(1850-04-26) (70/71 год.)
Место смртиСтрагари код Крагујевца, Кнежевина Србија

Карађорђев секретар

уреди

Јанићије Ђурић рођен је 1779. у Страгарима у Крагујевачкој нахији.[1][2] Био је пријатељ Танаска Рајића, за кога се удала његова сестра Перуника.[2] Школовао се у манастиру Благовештењу у Руднику.[1] Придружио се устаницима на самом почетку Првог српског устанка 1804. године.[1] Танаско Рајић је био у контакту са Карађорђем и када је чуо за збор у Орашцу, тада је заједно са Јанићијем у Страгарима убио страгарског ханџију и његове сејмене.[3] Јанићије Ђурић је учествовао на збору у Орашцу 14. фебруара 1804.[1] Карађорђе је био изабран за вожда, а Јанићије је изабран за његовог секретара,[1][4] што је остао све до пропасти Првог српског устанка.[4] Одмах је у Орашцу написао девет писама, у којима је Карађорђе позивао значајније људе да се придруже устанку.[4] Са Карађорђем је имао породичан однос[5] и имао је велики утицај на њега.[1] Карађорђе га је ословљавао са „Јања”.[5]

Крајем 1808. био је заједно са Павлом Поповићем и Иваном Југовићем у делегацији, коју је Карађорђе послао у Русију, иако се Константин Родофиникин противио слању те делегације.[6] Делегација је отишла у Јаши у руски главни штаб, где је преговарала са кнезом Александром Прозоровским. У то време Руси су због споразума са Французима намеравали да обезбеде само аутономију Србије унутар Турске, а Срби су тражили пуну независност, коју су им Руси раније обећали. Кад се сазнало да ће Руси поново заратити са Турцима преговори у Јашију су постали беспредметни, па се српска делегација вратила у Београд почетком априла 1809. Карађорђе га је слао у Влашку у мају 1809. да се са Прозоровским договара о заједничком ратовању против Турака.[1]

Године 1812. је одликован руским орденом Свете Ане II степена.[5]

Два пута замењује Карађорђа

уреди

Карађорђе га је 1813. слао по помоћ у Русију, али на путу је био ометен од стране Аустрије. Српска устаничка војска је након пада Делиграда била у великој кризи, а Карађорђе је 14. септембра 1809. на Јанићија Ђурића пренео сва своја овлаштења.[7] Карађорђе је поново у тешким тренуцима 22. јула 1813. врховну власт привремено пренео на Јанићија Ђурића.[8]

Карађорђе га је послао да буде главни командант уместо њега на Дрини.[1] Међутим Ђурић се показао као веома лош војни командант.[1] Након пораза устаничке војске на Засавици, Ђурић је побегао у Београд, а онда је заједно са Карађорђем 3. октобра 1813. прешао у Земун.[1] Са собом је повео мајку, жену, своје троје деце и пет слуга.[5]

У избеглиштву

уреди

У Земуну су га аустријске власти раздвојиле од Карађорђа.[4] Аустријске власти су Карађорђа послали у манастир Фенек, а Ђурића су држали под стражом у Земуну.[4] Успео је да нађе начин да се Карађорђу доставе руске поруке, да би остали доследни у својим жељама да се преселе у Русију.[4] Када је аустријски генерал Црвенка сазнао за Ђурићеву вешту испоруку писама називао га је руским духом.[9] Ђурић је био послат у Петаву, а онда је заједно са Карађорђем отишао у Русију.[1]

Карађорђе је оптуживао Недобу, митрополита београдског Леонтија и Јанићија Ђурића да су одговорни за пад Србије.[10] Због тога су се светили Карађорђу, када је новембра 1814. стигао у Хотин у Бесарабији у Русији.[10] Од средине новембра 1814.[5] је био стално настањен у Хотину,[1] а почетком 1817. се преселио у Кишињев. Од руске владе је до 1830. добијао помоћ у износу од 2.500 рубаља.

Ђурић је нешто касније априла 1815. путовао са Карађорђем и неколико војвода у Петроград.[11] Заједно са Јаковом Ненадовићем, Луком Лазаревићем, Петром Добрњцем и Миленком Стојковићем био је опозиција Карађорђу и подржавао је кнеза Милоша Обреновића.[12] Заједно са Луком Лазаревићем одао је крајем јуна 1817. информацију о Карађорђевом бегу из Хотина, када је Карађорђе тајно прешао у Србију и онда убијен.[13]

Повратак у Србију

уреди

Вратио се 1830. у Србију.[1] Пошто је био поприлично богат саградио је велику кућу на месту где је касније изграђен краљевски двор.[1] Ту је кућу касније продао држави.[1] Имао је и другу кућу на Теразијама, коју је такође продао за живота.[5] Марта 1834. постао је члан законодавне комисије.[14] Постављен је 15. фебруара 1835. за члана Државног савета, а на том месту потврђен је на Петровској скупштини исте године.[15] Постављен је марта 1839. за члана, а 21. јуна 1840. за председника Апелационог суда.[1] Поново је постао члан Државног савета 3. септембра 1840,[1] све до Вучићеве буне.[5] Смењен је септембра 1842. са положаја саветника. Тада се жалио Томи Вучићу да неправедно за њега сумњају да је наклоњен Обреновићима.[16] Након смене је пензионисан[5] и живео је једно време у Београду, а једно време у Страгарима.[1]

Имао је четворо деце, два сина: Владислава и Александра и две ћерке: Полу и Милицу.[5]

Умро је 14/26. априла 1850. у Страгарима.[1] Сахрањен је у манастиру Вољавчи, где је 1838. подигао звоник. У његовој кући у Страгарима се налазила драгоцена архива из Првог српског устанка, али је крајем 19. века изгорела. За време боравка у Русији, почео је да записује догађаје из Првог српског устанка и Карађорђеву биографију. Његови списи се налазе у Архиву САНУ у Београду и више пута су објављивани.[5]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п Милићевић 1888.
  2. ^ а б Ненадовић 1884, стр. 231.
  3. ^ Фељтон, Вечерње новости,2. јун 2006.
  4. ^ а б в г д ђ Ненадовић 1884, стр. 232.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Поповић 2007, стр. 661.
  6. ^ Љушић 2000а, стр. 247.
  7. ^ Љушић 2000б, стр. 23.
  8. ^ Љушић 2000б, стр. 157.
  9. ^ Ненадовић 1884, стр. 233.
  10. ^ а б Љушић 2000б, стр. 190.
  11. ^ Љушић 2000б, стр. 199.
  12. ^ Љушић 2000б, стр. 210.
  13. ^ Љушић 2000б, стр. 213.
  14. ^ Љушић 1986, стр. 234.
  15. ^ Љушић 1986, стр. 214-215.
  16. ^ Поповић 2003, стр. 141.

Литература

уреди
  • Милићевић, Милан Ђ. (1888). Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба. Српска краљевска штампарија. 
  • Поповић, Радомир Ј. (2003). Тома Вучић Перишић. Београд: Историјски институт Београд. 
  • Љушић, Радош (1986). Кнежевина Србија (1830—1839). Београд: САНУ. 
  • Ненадовић, Константин (1884). Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака 2. део. Беч. 
  • Љушић, Радош (2000а). Вожд Карађорђе — књига 1. Београд: Удружење за српску повесницу. 
  • Љушић, Радош (2000б). Вожд Карађорђе — књига 2. Београд: Удружење за српску повесницу. 
  • Поповић, Радомир Ј. (2007). Српски биографски речник; 3, Д-З. Нови Сад: Матица српска. стр. 661. ISBN 978-86-7946-001-1. 
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Јанићије_Ђурић&oldid=28503266”