Ђорђе Нешић (народни херој)

За друге употребе, погледајте Ђорђе Нешић (вишезначна одредница).

Ђорђе Ђоле Нешић (Београд, 12. мај 1924 — Београд, 30. новембар 1992), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и народни херој Југославије.

ђорђе нешић
Ђорђе Ђоле Нешић
Лични подаци
Датум рођења	(1924-05-12)12. мај 1924.
Место рођења	Београд, Краљевина СХС
Датум смрти	30. новембар 1992.(1992-11-30) (68 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СР Југославија
Професија	друштвено-политички радник
Породица
Супружник	Душица Нешић
Деловање
Члан КПЈ од	12. маја 1943.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1941 — 1945.
Херој
Народни херој од	7. јула 1953.
Одликовања

Биографија

Рођен је 12. маја 1924. године у Београду, где је завршио основну школу и механичарски занат. Као 14-годишњи шегрт, определио се за раднички покрет, и већ тада извршавао задатке које су му поверавали старији другови, синдикални и партијски руководиоци. Његов отац Драгутин био је солунски борац, носилац Карађорђеве звезде са мачевима и Обилића медаље.

Окупација Југославије 1941. године, затекла га је у Београду, где је, одмах после Априлског рата, постао руководилац омладинског актива на Сењаку, у Београду. Био је обавештен о припремама устанка и о стварању партизанских одреда ван Београда и борбених група у самом Београду. Дана 28. августа, посредством партијске везе, напустио је Београд и ступио у Први шумадијски партизански одред.

После Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине српских одреда у Санџак, остао је да се и даље бори на територији Шумадије. Током најтежег времена за Народноослободилачки покрет (НОП) у централној Србији (од краја 1941. до 1944), истакао се храброшћу и сналажљивошћу. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је на свој деветнаести рођендан, 12. маја 1943. године.

Нешић је у Првом шумадијском одреду био најпре борац, а са стицањем борбеног искуства је постао десетар, па затим командир чете, потом обавештајни официр батаљона Прве шумадијске бригаде и, на крају, обавештајни официр Друге пролетерске дивизије.

Послератни период

Извесно време после рата, Нешић је био официр Одељења за заштиту народа (ОЗН), потом Управе државне безбедности (УДБ), па је учествовао у свим значајнијим акцијама хватања и уништавања заосталих и убачених непријатељских група. Био је и у групи која је учествовала у хватању Драже Михаиловића, 1946. године. По окончању акције, прекршио је правило службе и супрузи Душици испричао о учешћу у акцији хапшења, због чега је кажњен партијским укором од стране министра унутрашњих послова ФНРЈ Александра Ранковића, док је по наређењу начелника Озне за Србију Слободана Пенезића Крцуна провео 30 дана у затвору, од чега део на ноћном дежурству у ћелији самог Михаиловића.

После демобилизације, био је на разним дужностима. Поред осталог, био је директор спољнотрговинског предузећа „Прогрес” у Београду, затим од 1963. до 1967. економски саветник југословенске амбасаде у Канади, а од 1967. до 1972. економски саветник у Софији. И након одласка у пензију, остао је активан друштвено-политички радник.

Умро је 30. новембра 1992. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ са златном звездом и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 7. јула 1953. године.

Литература

• Народни хероји Југославије. Љубљана — Београд — Титоград: Партизанска књига — Народна књига — Побједа. 1982. 
• Кривокапић, Боро (2006). Бес/коначни Тито и Крлежине масне лажи. Београд: Новости.  COBISS.SR 129087244