Ђовани Ђентиле

Ђовани Ђентиле
Ђовани Ђентиле
	Ђовани Ђентиле
Пуно име	Ђовани Ђентиле
Датум рођења	30. мај 1875.
Место рођења	Кастелветрано, Италија
Датум смрти	15. април 1944. (68 год.)
Место смрти	Фиренца, Италија
Супружник	Ерминија Нуди
Деца	Ђовани Ђентиле, Федерико Ђентиле
Родитељи	Бенедето Ђентиле

Ђовани Ђентиле (итал. Giovanni Gentile; Кастелветрано, 30. мај 1875 — Фиренца, 15. април 1944) је био сицилијански филозоф и најутицајнији представник неохегелијанске филозофије актуализма. Сматра се једним од зачетника модерне фашистичке идеологије.

Идеологија

Ђентиле је подржавао Марксову критику либералног капитализма и индивидуализма који он доноси. Веровао је да је дужност сваког појединца је потчињавање свом колективу и оштро се противио идеологији либертаријанизма. За њега, држава је израз народа и треба да има апсолутну медијску и економску надмоћ над појединцем.

Слободно тржиште је, према томе, недопустиво јер подстиче појединце да се понашају у свом интересу што је Ђентиле сматрао себичним. Држава је по њему самим тим дужна да се меша у привреду и економски контролише важне индустријске гране кроз различите видове пореза, регулација и субвенција. Циљ економије је дакле богаћење државе. Неконтролисано богаћење и лични интерес капиталиста ван државног буџета је самим тим претња по колектив (народ, јавни сектор, пролетеријат) и треба да буде санкционисано.

Такво размишљање је доста утицало на рађање и обликовање модерне фашистичке доктрине, поготово са економског аспекта.

Биографија

Његова друштвена и литерарно-историјска делатност долази до изражаја у часопису La Critica, који је 1903. покренуо заједно са Бенедетом Крочеом. Приступа јуна 1923. фашистичкој партији. Себе је описао као филозофа фашизма, а био је и писац из сенке за Бенита Мусолинија и написао је књигу Доктрина фашизма. Био је предавач, историчар, поборник италијанске културе, издавач и министар образовања у Влади Мусолинија. Ђентиле је био последњи председник Краљевске академије Италије (1943-1944).^[1]

За разлику од многих италијанских интелектуалаца остао је веран до краја Мусолинију. Убијен је од стране комунистичких герилаца.^[2] Сахрањен је у цркви Санта Кроче.

Дела о Ђентилеу

Giovanni Gentile (Augusto del Noce, Bologna: Il Mulino, 1990)
Giovanni Gentile filosofo europeo (Salvatore Natoli, Turin: Bollati Boringhieri, 1989)
Giovanni Gentile (Antimo Negri, Florence: La Nuova Italia, 1975)
Faremo una grande università: Girolamo Palazzina-Giovanni Gentile; Un epistolario (1930-1938), a cura di Marzio Achille Romano (Milano: Edizioni Giuridiche Economiche Aziendali dell'Università Bocconi e Giuffré editori S.p.A., 1999)
Parlato, Giuseppe. "Giovanni Gentile: From the Risorgimento to Fascism." Trans. Stefano Maranzana. TELOS 133 (Winter 2005): pp. 75–94.
Antonio Cammarana, Proposizioni sulla filosofia di Giovanni Gentile, prefazione del Sen. Armando Plebe, Roma, Gruppo parlamentare MSI-DN, Senato della Repubblica, 1975, 157 Pagine, Biblioteca Nazionale Centrale di Firenze BN 758951.
Antonio Cammarana, Teorica della reazione dialettica : filosofia del postcomunismo, Roma, Gruppo parlamentare MSI-DN, Senato della Repubblica, 1976, 109 Pagine, Biblioteca Nazionale Centrale di Firenze BN 775492.

Референце

Литература

Parlato, Giuseppe. "Giovanni Gentile: From the Risorgimento to Fascism." Trans. Stefano Maranzana. TELOS 133 (Winter 2005): pp. 75–94
Gabriele Turi, Giovanni Gentile. Una biografia, Torino, UTET, 2006.

Спољашње везе

Castelvetrano

[1] Giovanni Gentile (Italian philosopher) - Encyclopedia Britannica

[2] Sommario di pedagogia come scienza filosofica).

[1]

[2]