Ђече
Ђече је насељено мјесто у општини Билећа, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 79 становника. На попису становништва 2013. године, према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине пописано је 31 становника.[1]
Ђече | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Босна и Херцеговина |
Ентитет | Република Српска |
Општина | Билећа |
Становништво | |
— 2013. | 31 |
Географске карактеристике | |
Координате | 43° 00′ С; 18° 22′ И / 43.00° С; 18.37° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
Остали подаци | |
Позивни број | 59 |
Географија
уредиНалази се на 577-616 метара надморске висине, површине 10,54 квадратних километара, удаљено око 17 километара од општинског центра. Припада мјесној заједници Плана. Разбијеног је типа, а засеоци су Брежина и Носовина. Смјештено је на крашком терену, окруженом узвишењима Велики и Мали рог, Качањ и Кукун. Атар, који обухвата неколико ливада и долина, богат је љековитим биљем, ниским растињем и високом шумом. На подручју села постоји неколико неистражених градина и гомила.[2]
Историја
уредиОвај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Становништво
уредиПрема дефтеру из 1475/1477. власи катунара Поблаха Радованића имали су зимовалиште у мјесту званом Ђече. Село је 1879. имало 28 домаћинстава и 162 становника (139 муслимана и 23 православца); 1910. - 219 становника; 1948. - 83; 1971. - 90; 1991. - 79; 2013. - 12 домаћинстава и 28 становника (од којих 17 Срба). Према подацима са терена, 2020. у селу је било шест домаћинстава и 11 становника. Породица Вукоје слави Никољдан; Самарџић - Ђурђевдан. До 1992. у селу су живјеле муслиманске (бошњачке) породице: Авдић, Овчина и Ћатовић, док се породица Црнковић одселила послије Другог свјетског рата. Према предању, Ђатовићи су се доселили у другој половини 17. вијека, а породице Вукоје, Самарџић и Црнковић крајем истог вијека. Послије Другог свјетског рата дошли су Авдићи и Овчине. Током Другог свјетског рата страдало је 66 цивила и један борац Народноослободилачке војске Југославије. Становништво се углавном бави пољопривредом. У атару постоје два муслиманска гробља, а најближа православна гробља су у сусједним селима Лађевићи и Пађени. Најближа џамија и црква су у селу Плана. Ђече је електрифицирано 1972. године. Мјештани се водом снабдијевају са извора Качањ и из чатрња. Кроз атар пролази регионални пут Берковићи-Кривача.[2]
Националност[3] | 1991. | 1981. | 1971. | 1961. |
Муслимани | 73 | 78 | 73 | |
Срби | 6 | 10 | 17 | 16 |
Југословени | 66 | |||
остали и непознато | ||||
Укупно | 79 | 88 | 90 | 82 |
Демографија[3] | ||
---|---|---|
Година | Становника | |
1869. | 162 | |
1910. | 219 | |
1948. | 83 | |
1953. | 80 | |
1961. | 82 | |
1971. | 90 | |
1981. | 88 | |
1991. | 79 |
Напомене
уредиВиди још
уредиРеференце
уреди- ^ „Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013, Агенција за статистику БиХ, Сарајево, 5. 11. 2013.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2018. г. Приступљено 04. 05. 2019.
- ^ а б Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 536. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.