Први се пут спомињу у 6. веку, а представљају културно-политичке наследнике туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анатолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Арапима на југу и југозападу Персијанцима на југоистоку Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе. Мешање је било толико изражено да данашњи Турци немају антрополошке сличности са оригиналним Турцима који су припадали источноазијској људској заједници, већ се физички уопште не разликују од осталих Европљана и становника југозападне Азије.
Турака укупно има око 67.000.000, од тога у Турској око 61.500.000, у Немачкој 2.800.000, Бугарској 508.000, Холандији 308.000[1] и на Кипру 150.000. Турци су већинско становништво (96%) у Турској Републици Северни Кипар, фактички независној држави на северној трећини Републике Кипар, чију независност није признала ниједна држава осим Турске.[2]
Данашња Турска не признаје само Турке као своје држављане, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који су у ствари регионална мањина.
Откако су се доселили из Азије као номадско племе и ступили у службу иконијског султана, с правом да уживају територију у близини византијске границе на Мраморном мору, па до средине XIV века, Турци су се од непожељних пљачкаша претворили у опасну освајачку силу. Названи Османлије, по свом поглавици Осману, умешали су се у византијске сукобе, проширили територију и 1354. закорачили на Балканско полуострво. Слабост балканских господара омогућила им је да убрзо захвате шире подручје, престоницу пренесу у Једрене и у расељена насеља доведу свој турски живаљ. Из нових упоришта сада су могли да проваљују у бугарске, грчке и српске земље[5], па и даље чак до Беча и шире свој културни утицај.
Након слабљења Румског султаната 1299. године Осман I се коначно дочепао независних територија на рубу подручја у Анадолији које је било под влашћу разних независних турских поглавица који су ту нанети продором румског султаната у унутрашњост полуострва. Турци су ипак више подстицали Туркификацију у Малој Азији, али је ипак било и премештања становништва из већински турског и иранског источног дела у предоминантно грчки запад. Оно на шта су се Турци поготово ослањали било је премештање становништва након ког би уследио мешовити брак, из ког би дете било турске етничке припадности (јер нације нису постојале све до Француске револуције) и исламске вероисповести што је стара традиција Селџучког султаната. Турци су такође потискивали Ромеје (Грке) на приобални део полуострва или ван Мале Азије уопште, али је ту ипак остао велики део становништва све до размене живља које је уследило између Грчке и Турске након Првог светског рата. Бајазит II 1487. коначно осваја Караманидски бејлик чиме Анадолија по први пут пада у Османске руке у целости. Турци се и нису претерано фокусирали на колонизацију источног дела царства са курдском етничком већином, али су одувек гајили мржњу према Јерменима које су скоро истребили.
Већ по продору у Тракију и освајању Једрења 1362. године и постављања града за престоницу 1363. године под Мурадом I отпочело је пресељавање Турака из азијског дела царства у сам град и његову околину. Ово је у ствари био највећи покушај колонизације спроведен од стране централне османлијске власти. Након освајања Босне кренуло је обимније насељавање етничких Турака на Балкан. Баш ово је разлог великог броја Турака у Бугарској, Северној Македонији, Грчкој и Албанији, док су из Србије већина њих протерана (искључујући Косово и Метохију на којима се налазе у великом броју).
^Nyrop, Richard F.; Benderly, Beryl Lieff; Cover, Willian W.; Cutter, Melissa J.; Evin, Ahmet Ö.; Parker, Newton B.; Teleki, Suzanne (1973), „Area Handbook for the Republic of Turkey”, Pamphlet, United States Government Publishing Office, 550 (80), ISSN0892-8541, „Among the Turks may be distinguished a number of regional variants that do not function as ethnic groups but merely reflect differing historical and ecological circumstances. To some extent, differences of accent, customs, and outlook distinguish the regions and are popularly expressed in regional stereotypes. Three of the most important of these variants are Anatolian Turks, the peasantry of central core of Asiatic Turkey, whose culture is said to underlie Turkish nationalism; Rumelian Turks, primarily immigrants from Balkan territories of the empire of their descendants; and central Asian Turks, the assorted Turkic tibesmen from Asia who have come to Turkey. Others, such as the Black Sea Turks, whose speech largely lacks the vowel harmony valued elsewhere and whose natural predilections are thought to be toward extremely devout religion and the sea, are also distinguished.”
^Mayer, Ann Elizabeth (2010), „Turks”, The Contemporary Middle East: A Westview Reader, Westview Press, стр. 27, ISBN9780813344652, „Generally, they speak Turkish as a primary language, are Muslims (90% are Sunni), claim a Turkish heritage... Four groups of Turks can be identified through cultural and geographic differences. First, the Anatolian Turks in Asia Minor...Second, the Rumelian Turks (from Rum, meaning "Roman", or European) are European Turks who remained in Europe after the Ottoman days... Third are descendants of Turks who stayed in various parts of the Middle East separated from the Ottoman Empire after World War I. Fourth are some 200,000 Turkish Cypriots...”
^Божић, Иван (1973). Историја Југославије. Београд: Просвета Београд. стр. 91.
Ágoston, Gábor (2010). „Introduction”. Ур.: Ágoston, Gábor; Masters, Bruce Alan. Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. ISBN978-1438110257..
Akar, Metin (1993). Fas Arapçasında Osmanlı Türkçesinden Alınmış Kelimeler. Türklük Araştırmaları Dergisi. 7. стр. 91—110.
Akgündüz, Ahmet (2008). Labour migration from Turkey to Western Europe, 1960–1974: A multidisciplinary analysis. Ashgate Publishing. ISBN978-0-7546-7390-3..
Babak, Vladimir; Vaisman, Demian; Wasserman, Aryeh (2004). Political Organization in Central Asia and Azerbaijan: Sources and Documents. Routledge. ISBN978-0-7146-4838-5..
Bokova, Irena (2010). „Recontructions of Identities: Regional vs. National or Dynamics of Cultrual Relations”. Ур.: Ruegg, François; Boscoboinik, Andrea. From Palermo to Penang: A Journey Into Political Anthropology. LIT Verlag Münster. ISBN978-3643800626.
Bosma, Ulbe; Lucassen, Jan; Oostindie, Gert (2012). „Introduction. Postcolonial Migrations and Identity Politics: Towards a Comparative Perspective”. Postcolonial Migrants and Identity Politics: Europe, Russia, Japan and the United States in Comparison. Berghahn Books. ISBN978-0857453273..
Brendemoen, Bernt (2002). The Turkish Dialects of Trabzon: Analysis. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN978-3447045704..
Brendemoen, Bernt (2006). „Ottoman or Iranian? An example of Turkic-Iranian language contact in East Anatolian dialects”. Ур.: Johanson, Lars; Bulut, Christiane. Turkic-Iranian Contact Areas: Historical and Linguistic Aspects. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN978-3447052764..
Brizic, Katharina; Yağmur, Kutlay (2008). „Mapping linguistic diversity in an emigration and immigration context: Case studies on Turkey and Austria”. Ур.: Barni, Monica; Extra, Guus. Mapping Linguistic Diversity in Multicultural Contexts. Walter de Gruyter. стр. 248. ISBN978-3110207347..
Brozba, Gabriela (2010). Between Reality and Myth: A Corpus-based Analysis of the Stereotypic Image of Some Romanian Ethnic Minorities. GRIN Verlag. ISBN978-3-640-70386-9..
Bruce, Anthony (2003). The Last Crusade. The Palestine Campaign in the First World War. John Murray. ISBN978-0719565052..
Çaǧaptay, Soner (2006). „Passage to Turkishness: immigration and religion in modern Turkey”. Ур.: Gülalp, Haldun. Citizenship And Ethnic Conflict: Challenging the Nation-state. Taylor & Francis. ISBN978-0415368971..
Çaǧaptay, Soner (2006a). Islam, Secularism, and Nationalism in Modern Turkey: Who is a Turk?. Taylor & Francis. ISBN978-0415384582..
Campbell, George L. (1998). Concise Compendium of the World's Languages. Psychology Press. ISBN978-0415160490..
Cassia, Paul Sant (2007). Bodies of Evidence: Burial, Memory, and the Recovery of Missing Persons in Cyprus. Berghahn Books. ISBN978-1845452285..
Cleland, Bilal (2001). „The History of Muslims in Australia”. Ур.: Saeed, Abdullah; Akbarzadeh, Shahram. Muslim Communities in Australia. University of New South Wales. ISBN978-0-86840-580-3..
Clogg, Richard (2002). Minorities in Greece. Hurst & Co. Publishers. ISBN978-1-85065-706-4..
Constantin, Daniela L.; Goschin, Zizi; Dragusin, Mariana (2008). Ethnic entrepreneurship as an integration factor in civil society and a gate to religious tolerance. A spotlight on Turkish entrepreneurs in Romania. Journal for the Study of Religions and Ideologies. 7. стр. 28—41.
Cornell, Svante E. (2001). Small Nations and Great Powers: A Study of Ethnopolitical Conflict in the Caucasus. Routledge. ISBN978-0-7007-1162-8..
Council of Europe (2006). Documents: working papers, 2005 ordinary session (second part), 25-29 April 2005, Vol. 3: Documents 10407, 10449-10533. Council of Europe. ISBN92-871-5754-5..
Delibaşı, Melek (1994). „The Era of Yunus Emre and Turkish Humanism”. Yunus Emre: Spiritual Experience and Culture. Università Gregoriana. ISBN978-8876526749..
Duiker, William J.; Spielvogel, Jackson J. (2012). World History. Cengage Learning. ISBN978-1111831653..
Elsie, Robert (2010). Historical Dictionary of Kosovo. Scarecrow Press. ISBN978-0-8108-7231-8..
Eminov, Ali (1997). Turkish and other Muslim minorities in Bulgaria. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN978-1-85065-319-6..
Friedman, Victor A. (2003). Turkish in Macedonia and Beyond: Studies in Contact, Typology and other Phenomena in the Balkans and the Caucasus. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN978-3447046404..
Friedman, Victor A. (2006). „Western Rumelian Turkish in Macedonia and adjacent areas”. Ур.: Boeschoten, Hendrik; Johanson, Lars. Turkic Languages in Contact. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN978-3447052122..
Göcek, Fatma Müge (2011). The Transformation of Turkey: Redefining State and Society from the Ottoman Empire to the Modern Era. I.B.Tauris. ISBN978-1848856110..
Hodoğlugil, Uğur; Mahley, Robert W. (2012). Turkish Population Structure and Genetic Ancestry Reveal Relatedness among Eurasian Populations. Annals of Human Genetics. 76. стр. 128—141. PMC4904778. PMID22332727. doi:10.1111/j.1469-1809.2011.00701.x.
İhsanoğlu, Ekmeleddin (2005). „Institutionalisation of Science in the Medreses of Pre-Ottoman and Ottoman Turkey”. Ур.: Irzik, Gürol; Güzeldere, Güven. Turkish Studies in the History And Philosophy of Science. Springer. ISBN978-1402033322..
Ilican, Murat Erdal (2011). „Cypriots, Turkish”. Ур.: Cole, Jeffrey. Ethnic Groups of Europe: An Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN978-1598843026..
Jawhar, Raber Tal’at (2010). „The Iraqi Turkmen Front”. Ур.: Catusse, Myriam; Karam, Karam. Returning to Political Parties?. Co-éditions. The Lebanese Center for Policy Studies. стр. 313—328. ISBN978-1-886604-75-9..
Karpat, Kemal H. (2000). „Historical Continuity and Identity Change or How to be Modern Muslim, Ottoman, and Turk”. Ур.: Karpat, Kemal H. Studies on Turkish Politics and Society: Selected Articles and Essays. BRILL. ISBN978-9004115620..
Karpat, Kemal H. (2004). Studies on Turkish Politics and Society: Selected Articles and Essays. BRILL. ISBN978-9004133228..
Kasaba, Reşat (2008). The Cambridge History of Turkey: Turkey in the Modern World. Cambridge University Press. ISBN978-0-521-62096-3..
Kasaba, Reşat (2009). A Moveable Empire: Ottoman Nomads, Migrants, and Refugees. University of Washington Press. ISBN978-0295989488..
Kermeli, Eugenia (2010). „Byzantine Empire”. Ур.: Ágoston, Gábor; Masters, Bruce Alan. Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. ISBN978-1438110257..
Kia, Mehrdad (2011). Daily Life in the Ottoman Empire. ABC-CLIO. ISBN978-0313064029..
Kirişci, Kemal (2006). „Migration and Turkey: the dynamics of state, society and politics”. Ур.: Kasaba, Reşat. The Cambridge History of Turkey: Turkey in the Modern World. Cambridge University Press. ISBN978-0521620963..
Kötter, I; Vonthein, R; Günaydin, I; Müller, C; Kanz, L; Zierhut, M; Stübiger, N (2003). „Behçet's Disease in Patients of German and Turkish Origin- A Comparative Study”. Ур.: Zouboulis, Christos. Advances in Experimental Medicine and Biology, Volume 528. Springer. ISBN978-0-306-47757-7..
Kushner, David (1997). Self-Perception and Identity in Contemporary Turkey. Journal of Contemporary History. 32. стр. 219—233. S2CID159374632. doi:10.1177/002200949703200206.
Laczko, Frank; Stacher, Irene; von Koppenfels, Amanda Klekowski (2002). New challenges for Migration Policy in Central and Eastern Europe. Cambridge University Press. стр. 187. ISBN978-9067041539..
Leiser, Gary (2005). „Turks”. Ур.: Meri, Josef W. Medieval Islamic Civilization. Routledge. стр. 837. ISBN978-0415966900..
Leveau, Remy; Hunter, Shireen T. (2002). „Islam in France”. Ур.: Hunter, Shireen. Islam, Europe's Second Religion: The New Social, Cultural, and Political Landscape. Greenwood Publishing Group. ISBN978-0275976095..
Li, Tao; et al. (јун 2020). Millet agriculture dispersed from Northeast China to the Russian Far East: Integrating archaeology, genetics, and linguistics. Archaeological Research in Asia. 22. Elsevier. стр. 100177. doi:10.1016/j.ara.2020.100177.CS1 одржавање: Формат датума (веза).
Meeker, M. E. (1971). The Black Sea Turks: Some Aspects of Their Ethnic and Cultural Background. International Journal of Middle East Studies. 2. стр. 318—345. doi:10.1017/s002074380000129x..
Nelson, Sarah; et al. (14. 2. 2020). Tracing population movements in ancient East Asia through the linguistics and archaeology of textile production. Evolutionary Human Sciences. 2. Cambridge University Press. doi:10.1017/ehs.2020.4.CS1 одржавање: Формат датума (веза).
Oçak, Ahmet Yaçar (2012). „Islam in Asia Minor”. Ур.: El Hareir, Idris; M'Baye, Ravane. Different Aspects of Islamic Culture: Vol.3: The Spread of Islam Throughout the World. UNESCO. ISBN978-9231041532..
Phinnemore, David (2006). The EU and Romania: Accession and Beyond. The Federal Trust for Education & Research. ISBN978-1-903403-78-5..
Polian, Pavel (2004). Against Their will: The History and Geography of Forced Migrations in the USSR. Central European University Press. ISBN978-963-9241-68-8..
Seher, Cesur-Kılıçaslan; Terzioğlu, Günsel (2012). „Families Immigrating from Bulgaria to Turkey Since 1878”. Ур.: Roth, Klaus; Hayden, Robert. Migration In, From, and to Southeastern Europe: Historical and Cultural Aspects, Volume 1. LIT Verlag Münster. ISBN978-3643108951..
Stavrianos, Leften Stavros (2000). The Balkans Since 1453. C. Hurst & Co. Publishers. ISBN978-1850655510..
Stokes, Jamie; Gorman, Anthony (2010a). „Turkic Peoples”. Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East. Infobase Publishing. ISBN978-1438126760..
Stokes, Jamie; Gorman, Anthony (2010b). „Turks: nationality”. Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East. Infobase Publishing. ISBN978-1438126760..
Taylor, Scott (2004). Among the Others: Encounters with the Forgotten Turkmen of Iraq. Esprit de Corps Books. ISBN978-1-895896-26-8..
Tomlinson, Kathryn (2005). „Living Yesterday in Today and Tomorrow: Meskhetian Turks in Southern Russia”. Ур.: Crossley, James G.; Karner, Christian. Writing History, Constructing Religion. Ashgate Publishing. ISBN978-0-7546-5183-3..
Yardumian, Aram; Schurr, Theodore G. (2011). Who Are the Anatolian Turks? A Reappraisal of the Anthropological Genetic Evidence. Anthropology & Archeology of Eurasia. 50. стр. 6—42. S2CID142580885. doi:10.2753/AAE1061-1959500101.
Yiangou, Anastasia (2010). Cyprus in World War II: Politics and Conflict in the Eastern Mediterranean. I.B.Tauris. ISBN978-1848854369..
„Community Profile: Kosovo Turks”. Kosovo Communities Profile 2010. Organization for Security and Co-operation in Europe. 8. 2. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза).