Рихард Кун
Рихард Јохан Кун (нем. Richard Kuhn; Беч, 3. децембар 1900 — Хајделберг, 1. август 1967) био је немачки биохемичар аустријског порекла, који је 1938. године добио Нобелову награду за хемију „за свој рад на каротеноидима и витаминима“.
| Рихард Кун | |
|---|---|
 Ричард Кун | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. децембар 1900. |
| Место рођења | Беч,,  Аустроугарска |
| Датум смрти | 1. август 1967. (66 год.) |
| Место смрти | Хајделберг,  Западна Немачка |
| Образовање | Универзитет у Бечу, Универзитет у Минхену |
| Научни рад | |
| Поље | хемија |
| Институција | Универзитет у Хајделбергу, ЕТХ Цирих |
| Познат по | каротеноиди, витамини |
| Награде | Нобелова награда за хемију (1938) Гетеова награда (1942) Медаља Вилхелм Екнер (1952) |
Биографија
уредиМладост
уредиКун је рођен у Бечу у Аустрији, где је похађао гимназију. Његово интересовање за хемију рано се појавило; међутим имао је много интереса и касно се одлучио за студије хемије. Између 1910. и 1918. био је школски друг Волфганга Паулија, који је добио Нобелову награду за физику за 1945. годину. Почев од 1918. године, Кун је похађао предавања из хемије на Бечком универзитету. Завршио је студије хемије на Универзитету у Минхену и докторирао 1922. године код Рихарда Вилштетера за научни рад о ензимима.
Након дипломирања, Кун је наставио научну каријеру, прво у Минхену, затим на ЕТХ у Цириху, а од 1929. надаље на Универзитету у Хајделбергу, где је био шеф хемијског одсека почев од 1937. године. 1928. оженио се са Дејзи Хартман, а пар је потом имао два сина и четири кћерке.
Истраживање
уреди
Области истраживања Куна обухватале су: истраживања теоријских проблема органске хемије (стереохемија алифатичних и ароматичних једињења; синтезе полиена и кумулена; састав и боја, киселост угљоводоника), као и опсежне поља у биохемији (каротеноиди, флавини; витамини и ензими). Конкретно, спровео је важна истраживања о витамину Б2 и витамину Б6.
1929. године постао је директор Института за хемију на новооснованом Институту за медицинска истраживања Кајзер Вилхелм (који је од 1950. године преименован у Макс Планк Институт за медицинска истраживања у Хајделбергу). До 1937. године такође је преузео управу над овим Институтом.
Поред ових дужности радио је и као професор биохемије на Универзитету у Хајделбергу, а годину дана био је на Универзитету у Пенсилванији у Филаделфији, као гостујући истраживачки професор за физиолошку хемију.
Потом му је 1938. додељена Нобелова награда за хемију за „рад на каротеноидима и витаминима“, али је одбио награду јер је Хитлер забранио немачким грађанима да је прихвате. У руком писаном писму, чак је описао доделу награде Немцу као позив за кршење Фирерове уредбе.[1] [2] Награду је примио након Другог светског рата.[3] Кун је такође заслужан за откриће смртоносног нервног агенса Соман 1944. године.[4]
Кун је био уредник часописа Liebigs Annalen од 1948. године.
Кун је умро 1967. године у Хајделбергу, Немачка, у 66. години.
Нацистичка ера
уредиКун је сарађивао са високим нацистичким званичницима[5] и пријавио тројицу својих јеврејских сарадника 1936.
2005. године Друштво немачких хемичара (Gesellschaft Deutscher Chemiker, GDCh) се изјаснило о својој намери да више не додељује медаљу Ричарда Куна: „Одбор GDCh намерава да прекине са доделом медаље назване по органском хемичару, добитнику Нобелове награде године 1938. и председнику GDCh 1964–65, Ричарду Куну. Одбор на тај начин повлачи последице истраживања о понашању Ричарда Куна током национал-социјализма. Иако питање да ли је Кун био убеђени националсоцијалиста или само следбеник оријентисан на каријеру није у потпуности разрешено, он је неспорно подржавао нацистички режим помоћу административних и организационих начина, посебно својим научним радом. Упркос својим научним достигнућима, Кун није погодан да служи као узор и епоним за важну награду, углавном због својих нерефлектираних истраживања отровних гасова, али и због понашања према јеврејским колегама“ (Nachrichten aus der Chemie 54, Мај 2006, стр. 514).
Почасти и награде
уреди- 1938: Нобелова награда за хемију
- 1952: Медаља Вилхелм Екнер
- 1960: Почасни докторат Универзитета у Бечу
- 1961: Аустријски орден за науку и уметност
Референце
уреди- ^ U. Deichmann, "Dem Duce, dem Tenno und unserem Führer ein dreifaches Heil", published in D. Hoffmann and Mark Walker (eds.), "Physiker zwischen Autonomie und Anpassung" (Weinheim: Wiley-VCH Verlag, 2006).
- ^ Sarah Everts, Chemistry In Nazi Germany, Chemical & Engineering News, Volume 91, Issue 37, pp. 30-33, September 16, 2013, American Chemical Society.
- ^ „Nobel Laureates Facts”. The Nobel Foundation. 2008. Приступљено 2008-07-29.
- ^ Lukey, Brian J.; Salem, Harry (2007). Chemical Warfare Agents: Chemistry, Pharmacology, Toxicology, and Therapeutics. CRC Press. стр. 12. ISBN 9781420046618.
- ^ "Science in the Third Reich", Margit Szöllösi-Janze.
- Shampo, M. A.; Kyle R A (октобар 2000). „Richard Kuhn – Nobel Prize for work on carotenoids and vitamins”. Mayo Clin. Proc. 75 (10): 990. ISSN 0025-6196. PMID 11040844. doi:10.4065/75.10.990
. - Baer, H. H. (1969). Richard Kuhn; 1900–1967. Advances in Carbohydrate Chemistry and Biochemistry. 24. стр. 1—12. ISBN 978-0-12-007224-8. ISSN 0065-2318. PMID 4909158. doi:10.1016/S0065-2318(08)60347-9.[this reference does not seem to say what it is claimed to]
Спољашње везе
уреди- 1938 Nobel Prize in Chemistry
- Richard Kuhn on Nobelprize.org