Демократско назадовање

Постепено отступање од демократије у друштву

Демократско назадовање, такође демократска ерозија или ерозија демократије, у политичким наукама описује умањивање демократије у једном друштву.[2] Ово умањивање је узроковано ослабљивањем или укидањем од стране власти политичких институција које одржавају демократски систем, као што су слободни избори, мирна транзиција власти, слобода говора и медија, владавина права. Ове суштинске компоненте демократије могу бити угрожене на разне начине; према томе, у друштву може доћи до демократског назадовања различитим путевима.[3]

Земље се значајно аутократизирају (црвено) или демократизују (плаво) (2010–2020). Земље у сивој боји су суштински непромењене.[1]

Манифестације

уреди

Демократско назадовање настаје када суштинске компоненте демократије бивају угрожене. Оне могу бити угрожене на разне начине, те до демократског назадовања у друштву може доћи на различите начине. Јавни облици демократског назадовања, попут отвореног државног удара или преваре на дан избора, су постали мање чести од краја Хладног рата, док су суптилнији облици постали чешћи. Ови суптилнији облици демократског назадовања се састоје у постепеном ослабљивању и корупцији демократских институција изнутра. Овакво назадовање је посебно опасно по демократију када га легитимишу исте институције које треба да омогућавају демократију у друштву.[4]

Примери

уреди

Примери демократског одступања укључују:[5][6]

  • Ограничавање и поништавање слободних и поштених избора ;[5]
  • Ограничавање и поништавање либералних права на слободу говора , штампе[7] и удруживања;
  • Нарушавње опозиционе делатности или укидање политичке опозиције ; ограничавање или укидање могућности политичке опозиције да изазове владу, позове је на одговорност и да постоји као алтернатива тренутном режиму;
  • Ослабљивање владавине права (тј. правног и судског ограничења власти); угрожавање независности судства или независних радних позиција у државној управи;[8]
  • Стварање или пренаглашавање осећаја претње националној безбедности, што даје право на нападање и ограничавање делатности критичара и браниоца демократских институција у патриотске сврхе, као и на укидање права грађана који се сматрају делом ове претње (нпр. грађанима етничких или културних мањина).

Последњи од горе наведених примера је у посебној мери повезан са политичким популизмом.[9] Популизам је у последње време запажен као једна од водећих сила демократског назадовања, поготову у европском контексту.[9][10]

Распрострањеност и трендови

уреди

Србија и Црна Гора

уреди

У годишњем извештају „Државе у транзицији“ америчке невладине организације Фридом хаус од маја 2020. године саопштено је да због демократског назадовања, земље Србија и Црна Гора више нису демократије (како су биле категорисане од 2003. године), већ да су од 2019. „хибридни режими“ (чија се државна структура налази између демократије и чистих аутократије).[11][12] Као потврда овоме, у извештају се наводе тредови који трају већ неколико година: све веће заробљавање државе, злоупотреба моћи и „тактике моћника“ које примењују председник Србије Александар Вучић и председник Црне Горе Мило Ђукановић.[12]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Nazifa Alizada, Rowan Cole, Lisa Gastaldi, Sandra Grahn, Sebastian Hellmeier, Palina Kolvani, Jean Lachapelle, Anna Lührmann, Seraphine F. Maerz, Shreeya Pillai, and Staffan I. Lindberg. 2021. Autocratization Turns Viral. Democracy Report 2021. University of Gothenburg: V-Dem Institute. https://www.v-dem.net/media/filer_public/74/8c/748c68ad-f224-4cd7-87f9-8794add5c60f/dr_2021_updated.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (14. септембар 2021)
  2. ^ Walder, D.; Lust, E. (2018). „Unwelcome Change: Coming to Terms with Democratic Backsliding”. Annual Review of Political Science. 21 (1): 93—113. doi:10.1146/annurev-polisci-050517-114628. 
  3. ^ Bermeo, Nancy (2016-01-27). „On Democratic Backsliding”. Journal of Democracy (на језику: енглески). 27 (1): 5—19. ISSN 1086-3214. doi:10.1353/jod.2016.0012. 
  4. ^ Bermeo, Nancy (јануар 2016). „On Democratic Backsliding” (PDF). Journal of Democracy. 27 (1): 5—19. ISSN 1086-3214. doi:10.1353/jod.2016.0012. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 03. 2021. г. Приступљено 10. 11. 2020. 
  5. ^ а б „How democratic backsliding happens”. Democracy Digest. 21. 2. 2017. 
  6. ^ Waldner, David; Lust, Ellen (11. 5. 2018). „Unwelcome Change: Coming to Terms with Democratic Backsliding”. Annual Review of Political Science (на језику: енглески). 21 (1): 93—113. ISSN 1094-2939. doi:10.1146/annurev-polisci-050517-114628. 
  7. ^ Diamond, Larry (2020-09-15). „Democratic regression in comparative perspective: scope, methods, and causes”. Democratization. 0 (0): 1—21. ISSN 1351-0347. doi:10.1080/13510347.2020.1807517. 
  8. ^ Aziz Huq & Tom Ginsburg, How to lose a constitutional democracy, Vox (21 February 2017).
  9. ^ а б Mudde, Cas and Kaltwasser, Cristóbal Rovira (2017) Populism: a Very Short Introduction. New York: Oxford University Press. pp.95-96. ISBN 978-0-19-023487-4
  10. ^ Norris, Pippa (април 2017). „Is Western Democracy Backsliding? Diagnosing the Risks” (PDF). Journal of Democracy (Scholarly response to column published online). Online Exchange on “Democratic Deconsolidation” (на језику: енглески). Johns Hopkins University Press. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 4. 2018. г. Приступљено 28. 8. 2018. 
  11. ^ „Hungary, Serbia, Montenegro 'no longer democracies': Report”. Al Jazeera. 6. 5. 2020. 
  12. ^ а б „Dropping the Democratic Facade”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-10.