Vodonik-peroksid

Хемијско једињење
(preusmereno sa Vodonik peroksid)

Vodonik-peroksid (H2O2) je plavičasto, u razblaženoj formi bezbojno, tečno jedinjenje vodonika i kiseonika. U vodenim otopinama vodonik-peroksid je slaba kiselina, koja disocira u dva stupnja. Metalni peroksidi se smatraju njegovim solima.[6][7]

Vodonik-peroksid
Strukturna formula
Strukturna formula
Model molekula
Model molekula
Nazivi
IUPAC naziv
Vodonik-peroksid
Drugi nazivi
Dioksidan
Identifikacija
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.028.878
EC broj 231-765-0
MeSH Hydrogen+peroxide
RTECS MX0900000 (>90%)
MX0887000 (>30%)
UN broj 2015 (>60%)
2014 (20–60%)
2984 (8–20%)
Svojstva
H2O2
Molarna masa 34,0147 g/mol
Agregatno stanje Veoma svetla plava boja; bezbojan u rastvoru
Gustina 1,463 g/cm3
Tačka topljenja −043 °C (−45 °F; 230 K)
Tačka ključanja 1.502 °C (2.736 °F; 1.775 K)
meša se
Rastvorljivost rastvoran u etru
Kiselost (pKa) 11.62[3]
Indeks refrakcije (nD) 1.34
Viskoznost 1.245 cP (20 °C)
Dipolni moment 2.26 D
Termohemija
Specifični toplotni kapacitet, C 1.267 J/g K (gas)
2.619 J/g K (tečnost)
-4.007 kJ/g
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja ICSC 0164 (>60% soln.)
Oksidans (O)
Korozivan (C)
Štetan (Xn)
R-oznake R5, R8, R20/22, R35
S-oznake (S1/2), S17, S26, S28, S36/37/39, S45
NFPA 704
Tačka paljenja nezapaljiv
Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LD50 (LD50)
1518 mg/kg
2000 mg/kg (oralno, miš)[5]
LC50 (LC50)
1418 ppm (rat, 4 hr)[5]
LCLo (LCLo)
227 ppm (miš)[5]
SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH):
PEL (dozvoljivo)
TWA 1 ppm (1.4 mg/m³)[4]
REL (preporučeno)
TWA 1 ppm (1.4 mg/m³)[4]
IDLH (neposredna opasnost)
75 ppm[4]
Srodna jedinjenja
Srodna jedinjenja
voda
ozon
hidrazin
vodonik disulfid
dioksidifluorid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Istorija

uredi

Vodonik-peroksid je prvi put dobio Lui Žak Teral 1918. godine reakcijom barijum-peroksida i azotne kiseline. Dodavanje hlorovodonične kiseline, a potom i kasnije isprobana reakcija sa sumpornom kiselinom, pokazala se kao posebno dobro rešenje jer se prilikom takve reakcije izdvaja barijum-sulfat.

Dobijanje

uredi

Pre se vodonik-peroksid dobijao uglavnom elektrolizom sumporne kiseline:

 
 

U laboratorijskim uslovima se dobija reakcijom peroksida sa kiselinama. Istorijski važan reagens je barijum-peroksid, koji reaguje u rastvoru sumporne kiseline gradeći vodonik-peroksid i barijum-sulfat:

 
  • ΔfH0gas: −136,11 kJ/mol
  • ΔfH0liq: −188 kJ/mol
  • ΔfH0sol: −200 kJ/mol

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  uredi
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Pradyot Patnaik (2002). Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-049439-8. }-
  4. ^ a b v NIOSH Džepni vodič hemijskih hazarda 0335
  5. ^ a b v „Hydrogen peroxide”. Immediately Dangerous to Life and Health. National Institute for Occupational Safety and Health (NIOSH). 
  6. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  7. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Spoljašnje veze

uredi