Hetum II

Hetum II (jerm. Հեթում Բ; 1266 — Anazarb, 17. novembar 1307) je bio kralj jermenske Kilikije u tri navrata (1289—1293), (1295—1297) i (1299—1301) iz dinastije Hetumida.

Hetum II
Hetum II u franjevačkoj odori, slika nepoznatog autora iz knjige Kraljevina Jermenija i Kilikija (fr. Le Royaume d'Armenie et de Cilicie) iz XIV veka, koja se danas nalazi u biblioteci Marčijana u Veneciji.
Lični podaci
Puno ime	Hetum II od Lamprona
Datum rođenja	(1266-00-00)1266.
Datum smrti	17. novembar 1307.(1307-11-17) (40/41 god.)
Mesto smrti	Anazarb, Jermensko kraljevstvo Kilikija
Religija	Jermenska apostolska crkva, katolicizam
Porodica
Roditelji	Lav II Jermenski Keran
Dinastija	Hetumidi
kralj Kilikije (I put)
Period	1289—1293
Prethodnik	Lav II
Naslednik	Toros III
kralj Kilikije (II put)
Period	1295—1297
Prethodnik	Toros III
Naslednik	Smbat
kralj Kilikije (III put)
Period	1299—1301
Prethodnik	Konstantin III
Naslednik	Lav III

Bio je najstariji sin Lava II, koga je i nasledio na prestolu 1289. godine, i njegove supruge Keran. U to vreme, jermensko kraljevstvo u Kilikiji bilo je vazal Ilkanata, mongolskog kanata s centrom u Persiji, stalno ugroženo od strane muslimana s juga u vidu Mamelučkog sultanata. Hetumova prva vladavina obeležena je diplomatskim naporima na zapadu, u Evropi, u cilju pokretanja novog krstaškog rata. U to vreme poslednja krstaška uporišta na obali Levanta padala su jedna za drugim u ruke muslimana, prvo grofovija Tripoli, zatim i Akra, ostali gradovi na obali predali su se bez borbe. Sultan El Ašraf Halil potom upada u Kilikiju opljačkavši Romglu i Hetum biva primoran da mu preda gradove: Maraš, Besni i Til Hamdun.

Pošto je obezbedio kraljevini kakav takav mir, 1293. godine Hetum se povukao u franjevački manastir u Mopsuestiji, predavši vlast svom bratu Torosu, ali nastavivši da se aktivno bavi politikom, u glavnom pregovarajući sa Mamelucima. Međutim, Toros je već 1295. god. pozvao Hetuma da se vrati na vlast da bi pregovarao s novim ilkanom Gazanom i utvrdio status kraljevine u odnosu na Ilkanat. Po povratku sa misije u Tabrizu, kralj je, zajedno sa Torosom, otputovao u Konstantinopolj, ne bi li dobio saveznika u Vizantiji, gde je njegova sestra Rita odnedavno bila udata za cara-savladara Mihaila IX Paleologa. Od oslabljenog Vizantijskog carstva nije moglo biti stvarne pomoći, jedino su se mogle dobiti reči srdačnosti.

U međuvremenu, u Kilikiji je kao Hetumov regent vladao treći brat, Smbat. Godine 1297. kad su se braća vraćala iz Vizantije, on ih je zarobio u Cezareji, a potom zatvorio u tvrđavu Parcerpert. Tu je Toros 1298. godine bio pogubljen, a Hetum delimično oslepljen. Međutim, ubrzo je nastupila borba za vlast između Smbata i četvrtog brata Konstantina. Smbat je 1299. godine svrgnut i zatočen, a Konstantin je oslobodio Hetuma, kome je, pošto se oporavio od slepila, ubrzo i vratio vlast. Konstantin je ubrzo potom, zajedno sa Smbatom, organizovao zaveru, ali je ona otkrivena i obojica su bili zatvoreni do kraja života.

Ubrzo potom je usledio novi veliki pohod Mongola na Levant. Trupe mongolske Persije, većinom sastavljene od konjice, u jesen 1299. godine su pod komandom Kutlušaha upale u Siriju i osvojile Alep. Prateći Kutlušahovu vojsku i lično predvodivši jedan njen deo, Hetum je u oktobru sa 10.000 Mongola upao u Jerusalim. U gradu je vladao veliki strah, nekoliko hrišćana sakrilo se u pećinama, izbezumljeno od straha. Ilkan Gazan, nezainteresovan naročito za grad, prepustio ga je Hetumu, koji je spasao hrišćane, održao svetkovine u Svetom grobu i naredio da se poprave jermenski saborni hram Svetog Jakova i grob Device Marije. Međutim, kralj se nije dugo zadržao, posle samo dve nedelje otišao je da se pridruži svom mongolskom sizerenu kod Damaska.

Mongolski upadi na Levant od 1299. do 1303. godine.

Dana 22. decembra, Mongoli su se u bici kod Vadi el Kasandera sudarili sa vojskom egipatskog sultana, a potom je gonili do Gaze. Početkom januara 1300. godine osvojili su Damask, ali su se u februaru povukli, verovatno zbog nedostatka hrane za konje. Hetum je uzeo važnog učešća u ovim sukobima, vrativši sve teritorije koje je ranije bio primoran da preda Mamelucima. Posle ovih događaja, poslednja preostala krstaška tvorevina, kraljevina Kipar, pokušala je da koordiniše zajednički napad na Levant s Mongolima. Glavna spona između Kipra i Ilkanata bila je upravo Kilikija.

Verujući da je osigurao kraljevinu, Hetum je 1301. godine ponovo abdicirao i otišao u manastir, predavši vlast Torosovom sinu Lavu. Ali, pošto je još uvek bio maloletan, Hetum je nastavio da vlada kao njegov regent. Već na početku regentstva, Kilikija se suočila sa problemima. Naime, 1302. godine, palo je i poslednje krstaško utvrđenje na levantskoj obali, Ruad, a Mameluci su upali u kraljevinu i opustošili je. U proleće 1303. godine, počela je nova ofanziva Ilkanata na Levant. Predvođena Kutlušahom, vojska sačinjena od mongolske konjice i pešadije i jermenskih strelaca predvođenih Hetumom, ponovo je upala u Siriju i prodrla do Damaska, osvajajući Alep i Homs. Dana 20. aprila u ravnici Mardž el Safar, 40km južno od Damaska, došlo je do krvave bitke između mongolskih i mamelučkih snaga. Bitka je trajala tri dana i završila se potpunim uništenjem mongolske vojske, koju su Memeluci potom gonili do Karijatana kod Homsa.

Mameluci su potom 1304. godine upadali u Kilikiju, ne bi li je kaznili za pomoć Mongolima u prethodnom ratu. Sa svoje strane Hetum je nastojao da održi dobre odnose sa Ilkanatom, koji je bio jedina nada za opstanak ovog kraljevstva, iako je i sam postao muslimanski za vlade Gazana. Takođe, nije se ni odustalo od očajničkih traženja pomoći od pape i zapadnoevropskih zemalja, makar i po cenu crkvene unije, iako je sama pomisao na to budila veliki revolt kod plemstva i lokalnog stanovništva, koje je pripadalo jermenskoj apostolskoj crkvi.

Zapovednik mongolskog garnizona u Kilikiji, Bilargu, pobožni musliman, poželeo je da napravi džamiju u Sisu. Na ovakvu vest, Hetum je poslao žalbu novom ilkanu Oldžeituu. Čuvši za ovo, Bilargu je pozvao na sastanak kralja i regenta. Na sastanak, koji se desio 17. novembra 1307. godine u Anazarbu, došlo je i oko 40 jermenskih plemića, i svi su bili ubijeni po Bilarguovom nalogu. Bilargu je nedugo zatim pogubljen po Oldžeituovom naređenju. Novi kralj Kilikije je postao Hetumov najmlađi brat Ošin.

Galerija

• 
  Kralj Lav II, kraljica Keran i njihovih petoro dece. Jermenski rukopis iz 1272. god. koji je Keran naručila za svog supruga, tada budućeg kralja. Hetum je jedan od prikazanih sinova, verovatno drugi s leva.
• 
  Bitka kod Vadi el Kasandera, Cvet istorija zemalja Istoka (fr. La Flor des estoires de la terre d'Orient) Hetuma iz Korikosa sa početka XIV veka, koja prikazuje mongolske i jermenske strelce koji jure za mamelučkom konjicom.
• 
  Ilkan Gazan poziva Hetuma da pođe sa Kutlušahom u napad na Damask 1303. godine. Slika iz Putovanja Marka Pola (fr. Le Livre des Merveilles), oko 1411. god.
• 
  Hetum II (levo) se rastaje od Gazana i njegovih Mongola, 1303. god. Ilustracija iz knjige Cvet istorija zemalja Istoka, dela Hetuma iz Korikosa sa početka XIV veka.
• 
  Novčići kovani za vreme Hetuma II. Na aversu se nalazi lik kralja, a na reversu krst.

Porodično stablo

16. Vasag od Barbarona

8. Konstantin od Barbarona

4. Hetum I, kralj jermenske Kilikije

9. Alisa Pahlavuni

2. Lav II, kralj jermenske Kilikije

20. Stefan, gospodar jermenske Kilikije

10. Lav I, kralj jermenske Kilikije

21. Rita

5. Izabela, kraljica jermenske Kilikije

22. Amalrik II, kralj Jerusalima

11. Sibila Lizinjan

23. Izabela I, kraljica Jerusalima

1. Hetum II

6. Hetum od Lamprona

3. Keran

Literatura

• Sajmon Sibag Montefjore, Jerusalim:Biografija, 2017. Beograd