FK Hajduk 1912

FK Hajduk 1912
FK Hajduk 1912
Puno ime	Fudbalski klub Hajduk 1912 Kula
Nadimak	Beli,; Ponos ravnice
Osnovan	1946.; pre 78 godina kao Bratstvo Prigrevica
Stadion	Stadion "Milan Sredanović", Kula
Kapacitet	5.973
Trener	Željko Račić
Liga	Vojvođanska liga Sever
2023/24.	Srpska liga Vojvodina, 14.
Domaća oprema	Gostujuća oprema

FK Hajduk 1912 je fudbalski klub iz Kule, osnovan 1946. godine u Prigrevici. Igra na Stadionu „Milan Sredanović“, kapaciteta 6.000 gledalaca. Boja kluba je bela, a kao sekundarne se koriste rojal-plava i nebo-plava.

Nekadašnji Hajduk iz Kule osnovan 1925. godine ugašen je 30. jula 2013. godine a klub koji danas igra u Kuli i zove se Hajduk 1912 je zapravo nekadašnje Bratstvo iz Prigrevice.

Prvo je do promene sedišta klubova PIK-a iz Prigrevice (nekadašnjeg Bratstva) i OFK Odžaka došlo na polusezoni 24. februara 2015. godine a menjanje imena ovih klubova dogodila se četiri meseca kasnije 30. juna 2015. godine. [[1]]

OFK Odžaci (nekadašnji PIK Prigrevica) promenilo je mesto sedišta kluba sa OFK Hajduk Juniorom iz Kule (klub osnovan 24. decembra 2014. godine) iz Odžaka u Kulu 6. februara 2018. godine. ^[2]^[3]^[4]

Godina osnivanja

Grb starog kluba FK Hajduk Kula koji je bio ugašen 2013. godine

Klub sa imenom Hajduk u Kuli pojavljuje se prvi put 1925. godine ^[5] , ali najstariji registrovani fudbalski klub u Kuli bio je KAFK – Kulski atletski fudbalski klub, osnovan davne 1912. godine, dok je svoj prvi nastup na fudbalskim terenima zabeležio 1913. godine. K. A. F. K. (K.A.F.C.) su osnovali kulski Nemci, koji su dugi niz godina činili relativnu većinu stanovništva u ovom delu Bačke. Inače Nemci su ovaj grad u svojim dokumentima nazivali Wolfsburg (Vučja tvrđava).

Godine 1924. u Kuli se formira još jedan fudbalski klub "Radničko Atletsko Društvo".^[6]

Nezadovoljni vođenjem KAFK-a određeni deo ljudi napušta klub i u oktobru 1925. godine osniva novi klub imena Hajduk, koji će nakon podnošenja statuta podneti zahtev za prijem u Savez^[7]. Dakle, nema govora da se radi o istom klubu, takvih primera, da jedan klub nastane iz drugoga, ima dosta širom Vojvodine^[8].

Na sednici održanoj 30. jula 2013. uprava FK Hajduk donela je konačnu odluku da zbog loše finansijske situacije istupi iz Superligi Srbije i raspusti svoju prvu ekipu. Celokupna uprava, uključujući i predsednika kluba Osmajića, kao i omladinci i kadeti prešli su u novoosnovani OFK Hajduk Junior.

Postoji grupa građana koja poriče povezanost kluba sa KAFK-om, i koja za godinu osnivanja uzima 1925. Na predlog te grupe građana u Kuli je 16.08.2013. godine, na osnivačkoj Skupštini, velikom većinom odlučeno da se osnuje novi FK Hajduk 1925, koji u svom osnivačkom statutu ima da je zapravo on naslednik tog starog Hajduka^[9].

Istorija

KAFK 1912—1925.

Prvu fudbalsku loptu u ovaj grad doneli su Andraš Futo i Veljko Jerkov Ljubiša, loptu su kupili u Budimpešti za dve tadašnje krune. Atraktivnost fudbalske igre prevashodno je bila na visokom nivou kod mlađe kulske populacije, da bi brzo sa oduševljenjem bila prihvaćena i kod starijih. Igralo se najčešće u sopstvenim cipelama, a često i bosonogi bez dresova u vlastitim košuljama.

Prvi svetski rat (1914. god.) prekinuo je rad Hajdukove preteče, a tako je bilo i u drugim mestima. Igrači i sportski radnici su uglavnom bili na frontu a na igralištima su ostala mahom deca. Ali već jeseni 1917. godine od doraslih mladića i ponekih starijih igrača koji su se, koristeći razne okolnosti, našli kod svojih kuća – bilo je moguće sastaviti fudbalski tim. Tako je posle duže vremena KAFK oživeo, klupske prostorije otvorene su u hotelu „Kasina“ u centru grada, a na čelo uprave stali su novi ljudi: Geza Knefeli, Šandor Vikhart, Erne Dobler i dr. Sve oči Kuljana uprte su ka „Vašarištu“!

Posle teških ratnih godina u novostvorenoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, za fudbalski sport u Kuli nastaje novo razdoblje razvoja i napretka. Kada je 1920. godine, u okviru Fudbalskog saveza SHS osnovan Subotički podsavez i u KAFK-u su počele ozbiljnije pripreme za predstojeće utakmice. Ograđuje se igralište, nabavlja se potrebna oprema, treninzima rukovodi Ferenc Platko, a disciplina je na zavidnoj visini. U periodu 1920—1921. boje kluba branili su: Ferenc Platko, Jožef Sep, Jene Halas, Martin Hausloner, Marton Marks, Križan Šmit, Andrija Futo, Jožef Šmutc (kapiten), Oto Knezi, Šandor Švrakin i Laslo Egeto.

Najupečatljivija ličnost svakako je bio trener i golman tima Ferenc Platko. Još pre dolaska u KAFK, Platko je nastupao kao golman za mađarsku fudbalsku reprezentaciju. Kada je 1923. godine napustio Kulu ponovo je bio u Mađarskoj, da bi potom prešao u Španiju gde je branio boje čuvenog katalonskog i planetarno popularnog kluba - slavne Barselone! Svoju fudbalsku karijeru Platko je okončao u Čileu, u kom je i preminuo 1977. godine.

U međuvremenu dolazi i do prve velike smene generacija u kulskom fudbalu pa dres KAFK-a preuzimaju: Ištvan Varga, Janoš Katatič, Andraš Hel, Pera Struklić, Andraš Futo, Lajoš Katatič, Zoltan Zonerfeld, Rihard Šaler, Ljubomir Rankov i Šandor Švarkin. Zahvaljujući uglavnom ovim fudbalerima, njihovom entuzijazmu i sposobnostima, KAFK je postigao vrlo zapažene rezultate u takmičarskoj sezoni 1923/24. kada su osvojili prvo mesto u 2. razredu Subotičke podsavezne lige, stekavši time pravo takmičenja u višem rangu- 1. razredu.

FK Hajduk 1925—1941.

Uprkos velikoj popularnosti fudbala među kulskim građanima, nisu svi mogli sebi da priušte i za ono vreme ipak skupu opremu, pa je fudbal sve više postajao privilegija pripadnika bogatijih staleža, cenjenih zanatlija, trgovaca, viših činovnika i oficira, pravnika, prosvetara, lekara i posebno sve dominantnijih privrednika i industrijalaca.

Deca zemljoradnika i fabričkih radnika uglavnom nisu sebi mogla da priušte igranje u KAFK-u, pa se dolazi na ideju o odvajanju i stvaranju novog fudbalskog kolektiva u Kuli. Nošeni čistom i iskrenom ljubavlju prema sportu entuzijasti kreću u ostvarivanje ovog projekta. Naturalnom razmenom zakupljen je teren i prostorija u kafani Petera Rujera a za potrebe novoformiranog kluba. Polet ovih ljudi zauvek će se pamtiti u bačkoj ravnici, jer upravo oni stvorili su njenu diku, koja će od Kule načiniti jedan od najbitnijih srpskih fudbalskih centara ali je uvrstiti i na evropsku mapu najpopularnije igre na svetu.

Bili su to: Stevan Pejčić, Rade Pejčić, Uroš Ćirić, Gojko Obradov, Nebojša Šovljanski, Pera Šovljanski i Vojin Palanački.

Sportski klub Hajduk zvanično je pod tim imenom počeo da radi 1925. godine. Osnivačkoj skupštini u gostioni „Ratar“ prisustvovali su brojni građani i njegovi prvi fudbaleri. Na predlog Stevana Pejčića klub je poneo ime „Hajduk“ a za prvog predsednika izabran je Panta Leđenski, vlasnik gore pomenute gostionice. Drugi istaknuti članovi kluba u vreme osnivanja bili su: Sava Prekajac, Radoslav Šovljanski, Vlada Prekajac, Stanimir Šovljanski – Baća, Sima Šuvakov, Vladislav Bogojevac, Stevan Ćirić – Čiča i drugi.

Svoju prvu utakmicu novoosnovani SK Hajduk odigrao je u Ruskom Krsturu protiv SK „Rusin“ i slavio sa 5:2. Prvenstvene utakmice Hajduci su igrali u okviru 3. Razreda Subotičkog fudbalskog podsaveza.

Ovaj susret bio je ujedno i zvaničan uslov za registraciju kluba. Do 1929. godine Hajduk se takmičio u 3. razredu Subotičkog podsaveza. Naravno, ambiciozni Kuljani se nisu ovim zadovoljili već su izborili plasman u viši rang takmičenja u kom su obitavali u periodu 1929—1933. godine, da bi se upravo 1933. godine plasirali u najviši rang Subotičkog podsaveza, koji je u suštini predstavljao najkvalitetniju ligu Vojvodine.

Još tada naslućivala se Hajdukova kob, neprestane borbe sa nedaćama i nesrećama koje nikada nisu išle same, ali i hrabra predana borba sportskih radnika ovog dela ravnice koja je, ne samo spasila, već i osnažila kolektiv, tada već prepoznatljiv u sportskim krugovima Kraljevine Jugoslavije. Hajduci su se suočavali sa velikim materijalnim problemima, nestašicom i oskudicom, koju su uspevali da savladaju samo zahvaljujući neumornom radu i odricanju. Novac za opremu igrači su davali sami, a u kasu kluba uvek se slivalo, a iz nje nikad uzimalo. Na utakmice se išlo često peške i uvek u sopstvenoj režiji. Autobus je tada bio samo san Hajdukovih navijača, a igralište se selilo od Železničke stanice do Vašarišta i Štreke, klupske prostorije od Rujera do Ratara i Papule, pa tako u krug.

Pa ipak i u ovim uslovima među Hajducima rađa se snažan osećaj zajedništva, uprkos socijalnim, profesionalnim, nacionalnim, verskim i političkim razlikama, Hajduk je postao ideal, postao je pojam koji se ne ogleda kroz ljude ili materijalnost već kroz snove i emotivnost. Ko tu istinu ume da shvati i za nju se žrtvuje može se nazvati navijačem, a takve je Hajduk bez obzira na lokalne i generalne društvene okolnosti uvek imao.

Drugi svetski rat

U periodu Drugog svetskog rata (1941—1945), fašistički okupator zvanično dekretom prekida rad kluba, ali Hajdukovi simpatizeri nastavili su sa održavanjem u životu fudbalske igre, nije prošlo dugo a na Jarošu je lopta budila nadu u slobodu i neku srećniju budućnost. Okupatorske vlasti dozvolile su obnavljanje rada kluba ali je izričito bilo zabranjeno da se fudbalska delatnost odvija pod starim imenom. U veoma skromnim i otežanim uslovima ipak dolazi do obnove kluba ali pod nazivom „Ifjusag“ – („Omladina“). Promenjeno ime, nije promenilo i duh. U vreme okupacije, čitava delatnost kluba svodila se samo na igranje prijateljskih utakmica, sa slabašnim klubovima iz okoline, koji su održavali imitaciju života u sličnim uslovima.

Nekoliko igrača koje je okupator zatekao u domovima, zadesila je strašna sudbina – na mučki način su lišeni života, bili su to Borislav – Braca Pejčić, Rada Počuča, Milenko Madžarev i Laza Putnik. Među ubijenima tih prvih dana okupacije bio je i jedan deo klupskih funkcionera, a veliki broj navijača je lišen slobode, odveden u zarobljeništvo, maltretiran ili ubijan. U toku rata stradalo je još Hajdukovih igrača, tako je Novak Pejčić obešen, a Milanko Jovanović – Gaga interniran i nestao na Istočnom frontu.

Hajduk u Socijalističkoj Jugoslaviji

Period reorganizacije fudbala u posleratnim godinama trajao je sve do jeseni 1946. godine, kada je otpočelo sa redovnim državnim prvenstvima. U prvim posleratnim godinama Hajduk se u prvenstvu takmičio u glavnom sa klubovima iz okolnih mesta, a kako su godine prolazile i sa klubovima širom Vojvodine, Slavonije, Baranje i Mačve. Karakteristika tog vremena jeste rad kluba po čisto amaterskim principima, sa osloncem na sopstvene snage tj. na fudbalere koji su potekli u klubu.

U ovom razdoblju promenivši nekoliko imena (Udarnik, Bratstvo-Jedinstvo, Jedinstvo) i nekoliko stepena takmičenja, Hajduk je od 1949. godine ponovo zaigrao pod svojim starim i renomiranim imenom, imao je i relativno dobre rezultate. Takmičio se u Subotičkom, Somborskom i Novosadskom podsavezu. Prvi značajniji uspeh u tom periodu, pod stručnim rukovodstvom Slobodana – Bate Anđelkovića, postignut je 1949. godine osvajanjem prvog mesta u Somborskom podsavezu, čime je FK Hajduk stekao pravo igranja kvalifikacija za ulazak u Vojvođansku ligu. Hajduk je tada krenuo ka samom vrhu vojvođanskog fudbala.

Takmičenje u Trećoj zonskoj fudbalskoj ligi predstavljalo je najveći uspeh Hajduka. Pošto je u sezoni 1955/56. godine ubedljivo osvojio prvo mesto u Subotičko-somborskoj ligi, sa 10 bodova više od najbližeg pratioca, kulski tim postigao je najveći uspeh od svog osnivanja – kvalifikovao se u treću zonu. Takmičeći se u sistemu zonskih liga, Hajduk se našao među 75 najkvalitetnijih fudbalskih klubova u SFR Jugoslaviji.

Premijera Hajduka u trećoj zoni, koja je obuhvatala teritoriju Vojvodine, Slavonije, Baranje, Beograda, Posavine i Podunavlja bila je više nego zadovoljavajuća. Na kraju prvenstva Hajduk je zauzeo peto mesto. Na koncu jesenjeg dela prvenstva 1957/58. godine Hajduk je zauzeo drugu poziciju što je bio i najviši plasman ovog kluba.

Posle tri uzastopna pokušaja Hajduk se konačno plasirao u Drugu saveznu fudbalsku ligu (severne grupe) 1970. godine. Kuljani su deklasirali tim Valpovke iz Valpova, prvaka slavonske lige sa 7:1 u Kuli i 4:3 u Slavoniji.

Kuljani su u Drugoj saveznoj ligi bili tri sezone, da bi je napustili 1973. godine i ispali u vojvođansku ligu. Hajduk je narednih petnaestak godina stagnirao i takmičio se u ovom rangu. Sa izuzetkom perioda 1983—85. godine kada je Hajduk bio u Bačkoj zoni.

Srećom dolaze i bolji dani. Beli su u sezoni 1988/89. do poslednjeg kola bili kandidat za ulazak u treću ligu, no što nisu uspeli tada, učinili su naredne sezone – Hajduk je tada ubedljivo osvojio prvo mesto i ispunio cilj. Već premijerne sezone Kuljani beleže sjajan uspeh i zauzimanjem trećeg mesta obezbeđuju plasman u Drugu saveznu ligu, tačnije posle 18 godina, povratak u istu. Bilo je to u sezoni 1990/91. godine. I tada, munjevit napredak beli Zulu borci, kako su ih navijači od milošte nazivali upotpunjuju ostvarivanjem snova svih Hajdukovih igrača. Naime, u sezoni 1991/92. godine Hajduk se plasirao u elitu, u Prvu saveznu ligu novoformirane SR Jugoslavije.

Raspad SFRJ i plasman u Prvu ligu SR Jugoslavije

Hajduk u ovom periodu mnogo, pored igračkog kadra i organizacije unutar kluba, ulaže i u infrastrukturu. Tako, 1992. godine završavaju se radovi na izgradnji prelepog sportskog objekta, i tada, jednog od najmodernijih, najfunkcionalnijih ali i najlepših stadiona u zemlji. Početak rata omeo je njegovo potpuno dovršavanje i natkrivanje.

Stadion je napravljen zahvaljujući uspešnim marketinškim potezima, bez dinara sopstvenog kapitala i uz skromnu pomoć grada. Montažni elementi nabavljeni su u Sloveniji a projektant bio je arhitekta Miodrag Rakočević. Hajduk od ulaska u elitu istu nije napuštao, što ga svrstava u red pet najuspešnijih srpskih fudbalskih klubova u poslednje dve decenije.

Svakako velike zasluge za ovaj uspon Hajduka, koji traje i danas nose i čelnici kluba, u prvom redu Radoman Vasović (predsednik kluba), Radomir Čurović (kasnije direktor), Aleksandar Vlaškalić (generalni sekretar, pa direktor), Zoran Simunović(direktor) i dr.

U ovom periodu klub počinje da sponzoriše kulska kompanija Rodić MB (od 1992. godine). Hajduk tada svom starom nazivu pridodaje i ime kompanije, pa tako nastaje FK Hajduk Rodić MB – Kula.

Da je Hajduk klub u kom se ne misli samo na rezultate i lične uspehe već i na ljudskost i rodoljublje dokazale su mnoge generacije ovog kolektiva. Pomažući klubove iz sopstvene opštine, ali i cele Bačke, neretko ih spašavajući i gašenja.

Međutim da su često, pored materijalnih sredstava Otadžbini znali pokloniti i život dokazao je Siniša Peulić prvotimac koji je klub pojačao iz banjalučkog Borca. Na ratištu, u odbrani Republike Srpske, Peulić je 1995. izgubio život.

Još nekoliko desetina navijača, zaposlenih u klubu, bivših i aktivnih fudbalera učestvovalo je, često i dobrovoljno, u odbrani srpskog naroda zapadno od Drine i Dunava, u krvavom građanskom ratu na prostoru tada već bivše SFR Jugoslavije.

FK Hajduk je pored humanitarne pomoći koju je neretko slao, načinio 13. 10. 1994. godine gest vredan divljenja. Celokupna uprava, stručni štab, igrači, otišli su u Banju Luku, danas prestonicu Republike Srpske i sa domaćim Borcem na prepunom gradskom stadionu, odigrali prijateljski, zapravo bratski meč. Pored dobre volje, gradu pod opsadom Hajduci su poklonili i osnovne potrepštine koje su im nedostajale.

Takođe, u toku NATO agresije 1999. godine Hajduci su se potrudili da olakšaju te teške dane, sedam puta bombardovanoj Kuli. Tako su organizovane prijateljske utakmice sa novosadskom Vojvodinom i drugim klubovima, uprkos stalnoj vazdušnoj opasnosti.

Plasman u Intertoto kup 1997. godine

Kulska ambicioznost ponovo je došla do izražaja 1997. godine. Iako su mediji klubu predviđali borbu za opstanak, na petogodišnjicu elite igrači su ostvarili najviši plasman u istoriji. Predvođeni Miroslavom Vukašinovićem, Kuljani su zauzeli četvrto mesto i obezbedili izlazak u Evropu, u Intertoto kup.

Hajduk se u Intertoto kupu našao u grupi sa Halmštadom iz Švedske, Lomelom iz Belgije, TPS Turkuom iz Finske i Kongsvingerom iz Norveške. Zbog samo jedne prečke, a ne pogotka, Kuljani se nisu plasirali u samu završnicu ovog takmičenja.

U prvoj utakmici, 21. juna 1997. godine sastali su se sa Halmštadom. Hajduci se nisu snašli protiv tadašnjeg lidera švedskog prvenstva koji je nastupio u punoj takmičarskoj formi, a predvodio ga je Frederik Junberg. Treba napomenuti da je neposredno pre jedinog pogotka, čuvar kulskog gola Radulović, odbranio i jedanaesterac Andersonu.

U drugom kolu gostovali su u Finskoj. Uprkos ranom vođstvu domaće ekipe već u drugom minutu, Hajduci su izvanrednom realizacijom i požrtvovanošću uspeli da preokrenu rezultat u finišu meča, te golovima Karanovića i Osmanovića stignu do prve pobede na međunarodnoj sceni.

Odličnom igrom pred više od 5000 gledalaca koliko ih je bilo protiv švedskog tima 12. jula, Norvežani su nadigrani i poraženi sa 2:0. Egzekutori su bili Puhalak i Markoski.

U poslednjem kolu, Hajduk je gostovao Lomelu. Borbenost Kuljana nije nagrađena u Belgiji. Kuljani su došli u vođstvo golom Puhalaka. Belgijanci su preokrenuli, ali su Kuljani pogotkom Kulića izjednačili. U finišu meča Belgijanci su postigli pogodak za konačnih 2:3. Time je Hajduk završio učešće u svom prvom nastupu u Evropi.

Konačna tabela je glasila: Halmštad 10 bodova, Lomel 6 bodova, Hajduk Rodić MB 6 bodova, Turku 4 boda, Kongsvinger 1 bod.

Najveći uspesi kluba - plasman u Kup UEFA i Interoto kup

Narednih godina Hajduk se uglavnom zadovoljavao mestom u sredini tabele. U nimalo lagodnoj konkurenciji, Kuljani su uvek sa više ili manje napora uspevali u nameri da očuvaju elitni status.

Uporedo sa održavanjem ugleda na fudbalskom terenu, ulagalo se i u infrastrukturu. Pored glavnog objekta SPC Hajduka ulagalo se i u pomoćne terene na Vašarištu, koji su zakupljeni na 99 godina. Kuljani su u ovom periodu dobili i svoju zvaničnu filijalu, Lipar MB, klub iz istoimenog mesta u kulskoj opštini. U tom trenutku samo je još Partizan u Prvoj saveznoj ligi imao svoj „klub u klubu“.

Stigli su beli tih godina da izuzetno namuče i najprotežiranije klubove ove zemlje. Ne samo da su više puta remizirali protiv Partizana i Crvene zvezde, kako na svom tako i njihovom bunjištu već su znali i da načine podvig.

Kula, tih godina dobija i svog prvog olimpijca. Golman našeg kluba, reprezentativac Nikola Milojević, heroj mlade reprezentacije koja je 2004. godine osvojila srebrnu medalju na evropskom prvenstvu, predstavljao je našu domovinu na Olimpijskim igrama u Atini.

Godine 2005. dolazi do promena u kulskom ponosu. Menja se rukovodstvo a klupski generalni sponzor kompanija Rodić MB, postaje samo donator. Suočeni sa situacijom u kojoj je i opstanak kluba u surovim vodama visio o koncu Kuljani prave radikalne rezove. U iščekivanju privatizacije steže se kaiš, podmiruju se samo osnovne infrastrukturalne potrebe, a sav novac ulaže u igrački kadar. Filijala kluba POFK Hajduk će se ipak, zbog velikih izdataka, fuzionisati sa Radničkim iz Sombora, koji je Hajduk na taj način spasio ispadanja u drugu vojvođansku ligu.

Velikim radom, te mudro iskorišćenim novčanim sredstvima Hajduk u sezoni 2005/06. godine ostvaruje najveći uspeh u svojoj istoriji, plasman u Kup UEFA. Hajduk se te godine plasirao na četvrto mesto poslednje sezone zajedničkog prvenstva Srbije i Crne Gore, sa samo bodom zaostatka iza trećeplasiranog Voždovca, koji je odustao od Evrope. Žreb je u drugom kolu pretkvalifikacija Hajduku dodelio renomirani, sofijski CSKA, koji je samo sezonu ranije imao dosta uspeha na evropskim terenima. Pravila UEFA–e, nisu dozvolila Hajduku da utakmicu odigra na Gradskom stadionu. Hajduk je ispao nakon dva remija, u Sofiji 0:0 i na neutralnom terenu u Beogradu 1:1, zbog pravila o važenju gola u gostima i to nakon produžetaka primivši gol u 120. minutu (pogodak Tunčeva). Strelac za oficijelnog domaćina na tom meču, bio je Stančić u 104. minutu utakmice.

Ovo nije pokolebalo Hajduk koji je i sledeće sezone uspeo da izbori peto mesto i plasman na evro scenu. Hajduk je prethodno preuzeo Žarko Soldo. U toj sezoni 2006/07. godine Hajduk je stigao i da nanese potpunu rezultatsku katastrofu Partizanu rezultatom 3:0. Strelci su bili dva puta Milan Perić i jednom Ljubomir Fejsa, za kog će upravo Partizan 2008. godine izdvojiti najveću sumu novca za jednog domaćeg igrača u istoriji dotičnog kluba.

Kuljani su se tako deset godina kasnije ponovo našli u Intertoto kupu. Takmičenju koje je izmenilo pravila i polako išlo ka gašenju. No, osvajači Intertoto kupa (ukupno devet) imali su pravo učešća u kupu UEFA, što je svakako bio veliki motiv.

Hajduk je u prvom kolu bio slobodan, da bi se u narednoj rundi susreo sa slovenačkim Mariborom. Iako je prvu utakmicu neočekivano izgubio 2:0, Hajduk se pobedom u revanšu osvetio (5:0) i tako prošao dalje. U finalu je igrao sa Leiriom. Nakon pobede na neutralnom terenu u Beogradu od 1:0, Hajduk odlazi u Portugaliju, gde biva poražen 4:1 nakon produžetaka, iako je do 94. minuta imao rezultat koji ga je vodio do trofeja i takmičenja u kupu UEFA.

Finansijski problemi i napuštanje Superlige Srbije

Potom slede tri teške godine, u kojima se Hajduk grčevito bori za opstanak, zahvaljujući namnoženim dugovima odlazi i u stečaj, dok je infrastruktura kompletno devastirana.

Ipak, kao po pravilu, klub se podigao iz pepela, 2011. godine dolazi do nove promene u upravljačkoj strukturi, na mesto predsednika dolazi Zoran Osmajić čime je privremeno sprečeno gašenje ovog sportskog kolektiva i stvoren osnov za ponovno građenje uspešnog kluba. Ipak, oporavak nije uspeo, na naplatu su dolazili stari veliki dugovi iz vremena gradnje stadiona, što je rezultovalo da se na sednici održanoj 30. jula 2013. donese konačna odluka da zbog loše finansijske situacije istupi iz Superligi Srbije, raspusti prvi tim i proglasi bankrot.

Na sednici održanoj 30. jula 2013. uprava kluba je donela konačnu odluku da zbog loše finansijske situacije istupi iz Superligi Srbije i raspusti svoju prvu ekipu.

Stadion

Stadion Milan Sredanović

Stadion Milan Sredanović se nalazi u okviru Sportsko-poslovnog centra „Hajduk“, na ekskluzivnoj lokaciji u strogom centru Kule. Objekat je izgrađen 1992. godine, zahvaljujući pregalaštvu tadašnje Hajdukove uprave i nalazi se u vlasništvu kluba. Napravljen je zahvaljujući uspešnim marketinškim potezima, bez dinara sopstvenog kapitala i uz skromnu pomoć grada. Montažni elementi nabavljeni su u Sloveniji, a projektant bio je arhitekta Miodrag Rakočević.

Stadion je u potpunosti prekriven stolicama, kapaciteta 5.973 gledalaca (pre postavljanja stolica, kapacitet je glasio 11.000). Smešten je u ulici Svetozara Markovića br. 8, između Velikog bačkog kanala, kompleksa sedišta opštine te Pionirskog doma.

Pored stadiona u okviru objekta nalazi se i upravna zgrada, klupski restoran, svlačionice, fizioterapeutski i domarski prostor, ostave, te prostor za ugostiteljsku delatnost.^[10]

Rezultati

FK Hajduk u Superligi Srbije

Stanje na dan 21. maj 2017.

Sezona	Odig.	Pob.	Ner.	Por.	GD	GP	GR	Bod.	Plasman
2006/07.	32	14	4	14	29	30	-1	46	5
2007/08.	33	8	13	12	25	31	-6	37	8
2008/09.	33	9	11	13	23	34	-11	38	6
2009/10.	30	7	9	14	28	40	-12	30	14
2010/11.	30	7	8	15	25	37	-12	29	13
2011/12.	30	9	6	15	28	44	-16	33	11
2012/13.	30	10	8	12	36	32	+4	38	8
Ukupno	218	64	59	95	194	248	-54	251	11

Noviji rezultati

Sezona	Rang	Liga	Pozicija	IG	D	N	P	GD	GP	GR	Bod	Kup
2018/19.	3	Srpska liga Vojvodina	2.	32	18	7	7	47	23	+24	61	Nije se kvalifikovao
2019/20.	3	Srpska liga Vojvodina	15.	17¹	3	3	11	14	28	-14	12	Nije se kvalifikovao
2020/21.	3	Srpska liga Vojvodina	−	−	−	−	−	−	−	−	−	Nije se kvalifikovao

¹ Sezona prekinuta nakon 19 kola zbog pandemije Korona virusa

FK Hajduk u evropskim takmičenjima

Sezona	Takmičenje	Kolo	Klub	Rezultat
1997	Intertoto kup	Grupa	Halmstad	0-1
		Grupa	Lomel	2-3
		Grupa	Turun Turku	2-1
		Grupa	Kongsvinger	2-0
2006/07	UEFA kup	2 kolo kv	CSKA Sofija	0-0, 1-1
2007	Intertoto kup	2 kolo	Maribor	0-2, 5-0
		3 kolo	Leirija	1-0, 1-4