Tamjan
Tamjan, tamljan, tamnjan (grč. λιβάνι; arap. لُبَّانٌ; hebr. לבונה; lat. olibanum) je aromatična smola koja se dobija od drveća iz roda Boswellia, od vrsta Boswellia sacra, Boswellia thurifera, Boswellia frereana...
Paljenjem tamjana razvija se izuzetno jak i neobično prijatan miris. Koristi se u religiozne svrhe, u proizvodnji parfema, u aromaterapiji, u tradicionalnoj medicini.[1]
Poreklo i stanište
urediJužna je Arabija došla u uže veze s Egiptom kada je on uspostavio trgovinske veze sa Puntom i Nubijom. Herodot govori o Sesostridu, možda Senusretu I (1980—1935. p. n. e.) iz Dvanaeste dinastije, kao osvajaču naroda Arabljanskog zaliva, verovatno afričke strane Crvenog mora. Osamnaesta dinastija držala je flotu u Crvenom moru, ali već za vreme pete dinastije nalazimo Sahura (2553—2541. p. n. e.) kako vodi prvu pomorsku ekspediciju morskim putem do zemlje koja proizvodi tamjan, verovatno do Somalije na afričkoj obali.
Glavna atrakcija za Egipćane u južnoj Arabiji bio je tamjan koji su oni visoko cenili zbog njegove upotrebe u hramovima i prilikom mumifikacije (balsamovanja), a njime je taj deo Arabije bio naročito bogat. Kada je Nubija bila podjarmljena i Punt (današnja Somalija) uključen u trgovinsku sferu Egipatskog carstva, mnoge su ekspedicije bile preduzete u ona mesta kako bi se dobila smirna, mirišljave gume, smola i aromatično drveće.
Takvu jednu ekspediciju u Punt preduzela je Hatšepsut (oko 1500. p. n. e.), prva slavna žena u istoriji. Izaslanici njenog naslednika Tutmosa III, doneli su (1479. p. n. e.) iz iste zemlje uobičajen tovar „slonove kosti, ebanovine, panterskog krzna i robova“. Pošto su ovo bili i produkti Jemena u jugozapadnoj Arabiji, može se verovati da su Egipćani upotrebljavali naziv Punt za zemlju na obe strane Bab el Mandeba. Možda je i zlato došlo iz Arabije. Trgovina tamjanom sa Južnom Arabijom išla je kroz rečno korito Vadi al Hamamat, učinivši taj centralni put najvažnijom vezom sa južnom Arabijom.
Hadramaut, u koji je u stara vremena spadalo i primorje Mahra i Šir, bio je čuvena zemlja tamjana. Zafar, ranije grad, a sada pokrajina na obali, bio je glavni centar. Novo mu je ime Zufar i on se nalazi na jugu Omana. Ovaj Zafar, trgovinski centar zemlje tamjana, koji je ležao na obali, ne treba brkati sa Zafarom u unutrašnjosti Jemena koji je bio glavni grad Himjara. Tamjan još uvek uspeva u Hadramautu i drugim delovima Južne Arabije. Kao i u stara vremena, Zafar je još glavni centar njegove trgovine.
Stari Egipćani nisu bili jedini narod koji je pokazivao trgovinske interese u Arabiji. Glavni rivali u trgovini mirođija i minerala bili su narodi Vavilonije.
Upotreba
urediTamjan je jedan od mirisa koji se spominju u Starom zavetu, gde se navodi da se koristio u Skiniji, prema uputstvu koje je Mojsije, kako se navodi, dobio od Gospoda, a koristio za kad i dovodio u vezu sa Svetinjom nad Svetinjama (2 Moj. 30:34; 3 Moj. 16:12). Uz zlato i smirnu, jedan od darova koje su mudraci s Istoka doneli novorođenom Hristu (Mat. 2:11).
Kađenje tamjanom simbol je ljudske i molitve svetitelja Bogu (Otkr. 5:8; Otkr 8:3) koja se uznosi ka nebu kao što se diže dim od tamjana (1 Moj. 5:8; Psal. 141:2), ali ono označava i samo prisustvo Božijeg duha koji naslađuje naše duše.[2]
Dim je širio čarobni miris i mislilo se da ima očišćujuće dejstvo u vreme nevolje (2 Moj. 42:5). Kao zemlja u kojoj se proizvodi tamjan navodi se Sava (Isa. 60:6).
Narodne izreke
urediZa onoga kome je duša u nosu narod kaže da miriše na tamjan, za čoveka koji zazire od nekog ili se nečeg plaši veli se da beži kao đavo od tamjana, a za velikog tvrdicu posprdno se govori kako ne bi dao ni Bogu tamjana.
Sveti Tadej Štrbulović o tamjanu:
Tamjan je čudo Božje! Možeš da provetriš stan, ali otrove iz stana možeš da očistiš jedino ako češće zapališ tamjan- najbolje čisti vazduh. I zla sila beži kada zapalimo tamjan.
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Čajkanović, Veselin (1994). Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga.
- ^ Jarić, Snežana, et al. "Phytotherapy in medieval Serbian medicine according to the pharmacological manuscripts of the Chilandar Medical Codex (15–16th centuries)." Journal of ethnopharmacology 137.1 (2011): 601-619.
Literatura
uredi- Jovan Tucakov: Lečenje biljem.
- Dragoslav Životić i Dragana Životić: Lekovito bilje u narodnoj medicini.