Samanta Smit

Samanta Rid Smit (engl. Samantha Reed Smith; Hulton, 29. jun 1972 — Obern, 25. avgust 1985) je bila američka učenica iz Mančestera, Mejn, koja je nazivana “najmlađi američki ambasador” u SAD i “ambasador dobre volje” u Sovjetskom Savezu tokom svog života. Postala je poznata u ove dve zemlje i širom sveta nakon pisanja pisma Generalnom sekretaru KPSS Juriju Andropovu tokom Hladnog rata i dobijanju odgovora od Andropova koji je uključivao ličan poziv u posetu Sovjetskom Savezu koji je Samanta prihvatila. Praćena velikom medijskom pažnjom u obe zemlje, učestvovala je u mirovnim aktivnostima u Japanu nakon svoje posete Sovjetskom Savezu, napisala je knjigu i glumila je u televizijskoj seriji pre smrti u avionskoj nesreći.

Samanta Smit
Samanta Smit na poštanskoj marki Sovjetskog Saveza
Datum rođenja	(1972-06-29)29. jun 1972.
Mesto rođenja	Hulton, SAD
Datum smrti	25. avgust 1985.(1985-08-25) (13 god.)
Mesto smrti	Obern, SAD
Veb-sajt	samanthasmith.info

Biografija

Samanta je rođena 29. juna 1972 u Hultonu, Mejn i živela je tamo sa svojim roditeljima, Arturom i Džejn. Obožavala je hokej, klizanje, čitanje i nauku, i igrala je za školski softbolski tim. U petoj godini je napisala pismo kraljici Elizabeti, u kojem je napisala da je voli. 1980, kada je Samanta tek završila drugi razred, njena porodica se preselila u Mančester. Njen otac je predavao književnost na Mejnskom univerzitetu u Ogasti, a majka je radila kao socijalni radnik. Kasnije je njena majka napisala kako su događaji počeli. Nakon što je Jurij Andropov postao vođa Sovjetskog Saveza, vodeći američke novine i časopisi su imali njegov portet na svojim naslovnim stranama i glavne članke posvećene njemu sa negativnim ocenama njegovog preuzimanja vlasti i očekivanja novih pretnji prema svetu. Tokom ovog periodam masovni antinuklearni protesti su se odvijali u Evropi i Severnoj Americi, a televizijski film sa temom nuklearnog rata The Day After je bio predviđen da se prikazuje na ABC tokom novembra. Ronald Regan je takođe odbacio koncept detanta i naredio da se razmeste krstareće rakete i Peršing rakete u Evropi. Sovjetski Savez je bio uvučen u rat u Avganistanu već tri godine, što je takođe doprinelo međunarodnoj napetnosti. Samanta je primetila časopis Tajm (verovatno broj od 22. novembra). “Ako se ljudi toliko plaše njega”, upitala je svoju majku, “zašto mu neko na napiše pismo da ga pita da li želi rat ili ne?” “Zašto ti to ne uradiš?”, odgovorila je majka.

Pisma

U novembru 1982, kada je Samanta bila u petom razredu, pisala je sovjetskom vođi Juriju Andropovu, pokušavajući da razume zašto su odnosi između Sovjetskog Saveza i SAD toliko napeti:

“Dragi gospodine Andropov,

Zovem se Samanta Smit. Imam deset godina. Čestitke na novom poslu. Zabrinuta sam da će Rusija i Sjedinjene Države ući u nuklearni rat. Da li ćete glasati za rat ili ne? Ako nećete, recite mi kako ćete da pomognete da ne dođe do rata. Na ovo pitanje ne morate da odgovorite, ali želela bih da znam zašto želite da osvojite svet ili barem našu zemlju. Bog je stvorio svet za nas da bismo živeli u miru, a ne da bi ratovali.

Iskreno,

Samanta Smit”

Pismo je objavljeno u sovjetskim novinama Pravda i 25. aprila je dobila odgovor od Andropova:

“Draga Samanta

Primio sam tvoje pismo, koje je kao mnoga druga koju su došla nedavno do mene iz tvoje zemlje i iz zemalja širom sveta.

Čini mi se - što mogu reći po tvom pismu - da si ti hrabra i iskrena devojčica, koja podsećaš na Beki, drugaricu Toma Sojera u čuvenoj knjizi tvog zemljaka Marka Tvena. Ova knjiga je vrlo poznata i omiljena u našoj zemlji od strane svih dečaka i devojčica.

Napisala si da si uznemirena oko toga da li će biti nuklearnog rata između naše dve zemlje. I pitala si da li radimo nešto da taj rat ne izbije.

Tvoje pitanje je najvažnije pitanje od svih pitanja koje čovek može da postavi. Odgovoriću ti ozbiljno i iskreno.

Da, Samanta, mi u Sovjetskom Savezu pokušavamo da uradimo sve da ne bude rata na Zemlji. To je sve što svaki Sovjet želi. To je ono što nas je učio veliki osnivač naše države, Vladimir Lenjin.

Sovjetski narod dobro zna kakva je užasna stvar rat. Pre 42 godine, nacistička Nemačka, koje je žudela za vlašću nad celim svetom, napala je našu zemlju, spalivši i uništivši mnogo hiljada naših sela i gradova, ubivši milione sovjetskih muškaraca, žena i dece.

U tom ratu, koji se završio našom pobedom, mi smo bili u savezu sa Sjedinjenim Državama; zajedno smo se borili za oslobođenje mnogih ljudi on nacističkih napadača. Nadam se da to znaš iz časova istorije u tvojoj školi. I danas mnogo želimo da živimo u miru, da trgujemo i sarađujemo sa svim našim susedima na ovoj planeti - sa onima koji su daleko i onima koji su blizu. A posebno sa takom velikom zemljom kao što su Sjedinjene Američke Države.

U Americi, kao i u našoj zemlji, postoje nuklearna oružja - užasna oružja koja mogu trenutno ubiti milione ljudi. Ali mi ne želimo da ona ikada budu iskorišćena. Tačno zato je Sovjetski Savez svečano izjavio čitavom svetu da nikad - nikad - neće prvi koristiti nuklaerna oružja protiv neke zemlje. Uglavnom predlažemo prekid njihove dalje proizvodnje i početak uklanjanja svih zaliha na Zemlji.

Čini mi se da je suvišan odgovor na tvoje drugo pitanje: Zašto želite da vodite rat protiv celog sveta ili barem Sjedinjenih Država? Mi ne želimo ništa od toga. Niko u našoj državi, ni radnici, ni seljaci, ni pisci ni doktori, ni odrasli, ni deca, ni članovi vlade, ne žele ni veliki ni mali rat.

Mi želimo mir - postoji nešto čime smo zauzeti: uzgajanjem žita, građenjem i pronalascima, pisanjem knjiga i letenjem u svemir. Želimo mir za nas i za sve ljude na planeti. Za našu decu i za tebe, Samanta.

Pozivam te, ako ti tvoji dozvole, da dođeš u našu zemlju, najbolje ovog leta. Saznaćeš sve o našoj zemlji, upoznaćeš svoje vršnjake, posetiti međunarodni dečji kamp Artek na moru. I videćeš sama: u Sovjetskom Savezu, svi su za mir i prijateljstvo među ljudima.

Hvala ti za tvoje pismo. Želim ti sve najbolje u tvom mladom životu.

J. Andropov.”

Svetski uspeh

Medijski cirkus je bio obezbeđen, a Samantu su intervjuisali Ted Kopel i Džoni Karson, uz svakodnevne izveštaje većih američkih stanica. 7. jula 1983, Samanta je odletela u Moskvu sa roditeljoma, provevši dve nedelje kao gošća Andropova. Tokom svog putovanja je posetila Moskvu i Lenjingrad, i provela je neko vreme u Arteku, glavnom sovjetskom pionirskom kampu u mestu Gurzuf na Krimu. Iako se Andropov, koji je već bio teško bolestan, nije sreo sa njom, razgovarali su preko telefona. Samanta je napisala u svojoj knjizi da su u Lenjingradu ona i njeni roditelji bili iznenađeni prijateljstvom ljudi i poklonima koje su im mnogi ljudi darivali. Govoreći na novinarskoj konferenciji u Moskvi, Samanta je izjavila da su Rusi bili “isti kao i mi”.

I pored ponuđenog specijalnog smeštaja, Samanta je dala prednost Arteku. Zbog lakše komunikacije, učitelji i deca sa tečnim engleskim su izabrani da borave u zgradi gde je ona bila smeštena. Ostavši u spavaonici sa još devet devojčica, Samanta je provodila vreme plivajući, pričajući i učeći ruske pesme i igre.

Mediji su pratili svaki njen korak - slike i članci o njoj su objavljivani od strane glavnih sovjetskih novina i magazina tokom njenog putovanja i nakon njega.

Samanta Smit u Sovjetskom Savezu

Kada se Samanta vratila u SAD 22. jula 1983, njen povratak su slavili ljudi iz Mejna i njena popularnost je nastavila da raste u rodnom kraju. Ona je postala politički i mirovni aktivista, vodeći Diznijev specijal iz 1984. o politici, gde je intervjuisla nekoliko kandidata za predsedničke izbore 1984, uključujući Džordža Makgoverna i Džesija Džeksona. Išla je u Japan sa svojom majkom, gde se srela sa Jasuhirom Nakasoneom, premijerom Japana i prisustvovala je Dečjem međunarodnom simpozijumu u Kobeu. U svom govoru na ovom simpozijumu je predložila američkim i sovjetskim vođama da razmene unuke na dve nedelje svake godine, tvrdeći da predsednik “ne bi želeo da pošalje bombu na zemlju koju će njegova unuka posetiti”. Kasnije je Samanta napisala knjigu Putovanje u Sovjetski Savez i uzela je glavnu ulogu glumivši sa Robertom Vagnerom u televizijskoj seriji Lime Street. Iako su mnogi ljudi u SAD prema njoj pokazivali pozitivna osećanja, izvestan deo njenih sudržavljana, uključujući mnoge emigrante iz Sovjetskog Saveza, su nepoverljivo gledali na njen put, tvrdeći da je ona samo korišćena kao propaganda.

Smrt i sahrana

Nakon leta sa snimanja Lime Street u leto 1985, Samantin avion je promašio pistu u Oburnu za 200 jardi i srušio se, ubivši sve u avionu (šest putnika i dva člana posade), uključujući Samantu i njenog oca. Mnoge špekulacije o razlogu nesreće su kružile nakon toga. Sprovedena je istraga, a zvaničan izveštaj nije pružio podršku teorijama zavere. Kako je rečeno u izveštaju, nesreća se desila oko 22:05, a mesto pada se nalazi 1,6 kilometara južno od Oburnskog aerodroma. Izveštaj dalje kaže: “Relativni nagibni ugao i visina i brzina aviona na mestu pada nisu dopustili putnicima da prežive nesreću”. Glavni zaključak izveštaja je da je to bila mračna i kišovita noć, da su piloti bili neiskusni i da se slučajno, desio kvar na zemaljskom radaru, mada to nije neobično i nije često kritično,

Samantu Smit je oplakalo oko 1.000 ljudi na njenom pogrebu u Augusti, Mejn, uključujući Vladimira Kulagina iz sovjetske ambasade u Vašingtonu, koji je pročitao ličnu poruku saučešća od Mihaila Gorbačova. Ipak, nije bilo predstavnika američke vlade. Ona i njen otac su sahranjeni blizu Hultona, gde je i rođena.

Počasti

SSSR

Sovjetski Savez je izdao komemorativne markice sa njenim likom. Dijamant, putnički brod i planina su nazvane u Samantinu čast, a njen spomenik je sagrađen u Moskvi. “Aleja Samante Smit” u Arteku je nazvana po njoj 1986.

Kada je sovjetski astronom Ljudmila Černik otkrila asteroid 3147, nazvala ga je 3147 Samanta.

SAD

Samantina majka je osnovala Fondaciju Samanta Smit u oktobru 1985, koja je podstrekivala razmenu studenata između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Prvi ponedeljak u junu svake godine je označen zakonom države Mejn kao Dan Samante Smit i postoji statua Samante Smit pored Državnog muzeja Mejna u Augusti, koji prikazuje Samantu kako oslobađa golubicu, dok mladunče medveda leži na njenim nogama. Mladunče medveda predstavlja i Mejn i Rusiju. Državna škola u Vašingtonu je takođe nazvana po Samanti Smit.

Rusija

Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, izveštavanje ruskih medija o Samanti je prestalo. Spomenik sagrađen njoj u Moskvi su ukrali kradljivci metala 2003. Ipak, neki intervjui sa njenom majkom Džejn Smit su objavljivani u ruskim novinama početkom 21. veka, a mnogi ljudi u Rusiji je se još uvek rado sećaju. 2003. Valerij Vaulin, penzioner iz Voronježa, je sagradio spomenik njoj bez ikakve finansijske podrške od vlade.

Spoljašnje veze

• SamanthaSmith.info - veb-sajt posvećen Samanti Smit
• A Nightline Moment From 1983 - ABC News (Dec.) 2004
• Samanta Smit na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• Članak o Samantinoj poseti Arteku
• Izveštaj o avionskoj nesreći
• Kampanja za markice Samante Smit i Ane Frank Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2007)