Nikolaj Ge
Nikolaj Nikolajevič Ge (od prezimena francuskog porekla „De Gay“) (rus. Николай Николаевич Ге; Voronjež, 27. februar 1831 – Černigov, 13. jun 1894) bio je ruski slikar i profesor.
| Nikolaj Ge | |
|---|---|
 Autoportret (1892) | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Nikolaj Nikolajevič Ge |
| Datum rođenja | 27. februar 1831. |
| Mesto rođenja | Voronjež, Ruska imperija |
| Datum smrti | 13. jun 1894. (63 god.) |
| Mesto smrti | Černigov, Ruska imperija |
| Univerzitet | Imperijalna akademija umetnosti |
| Umetnički rad | |
| Pravac | Realizam Simbolizam |
| Nagrade |  |
Rani život
urediNikolaj Ge je rođen u Voronježu u ruskoj plemićkoj porodici. Njegov deda, koji je bio francuski plemić, emigrirao je u Rusko carstvo tokom 18. veka i oženio se Ruskinjom. Geova majka je umrla kada je imao tri meseca.[1]
Ge je odrastao na svom porodičnom imanju u Popelukiju blizu Mogiljiv-Podiljskog u Podoljeu.[2] O njemu su se brinule baka i kmet dojilja.[1]
Završio je prvu kijevsku gimnaziju gde mu je jedan od nastavnika bio Nikolaj Kostomarov. Zatim je studirao fiziku i matematiku na Kijevskom univerzitetu i Univerzitetu u Sankt Peterburgu.[2]
Karijera
urediGodine 1850. Ge je napustio naučnu karijeru i upisao se na Imperijalnu akademiju umetnosti u Sankt Peterburgu Studirao je kod slikara Petra Basina. Godine 1857. diplomirao je na Akademiji gde je dobio zlatnu medalju za Endorsku vešticu koja priziva duh proroka Samuila.[3] Kako je sam navodio, tokom tog perioda bio je pod jakim uticajem Karla Brjulova.
Dobijena ulatna medalja mu je obezbedila stipendiju za studiranje u inostranstvu. Posetio je Nemačku, Švajcarsku i Francusku. Godine 1860. nastanio se u Italiji gde je u Rimu upoznao Aleksandra Andrejeviča Ivanova koji je snažno uticao na Geova buduća dela.
Njegov slikarski proces stvaranja Tajne večere na osnovu fotografije Aleksandra Ivanoviča Herzena bio je prvi poznati slučaj u kojem je fotografija korišćena kao glavni izvor za centralni lik na slici i govori o dubokim uticajima koje će fotografija kasnije imati u umetnosti i umetničkim pokretima poput francuskog impresionizma.
Slika (koju je prvi put kupio ruski car Aleksandar II) ostavila je izrazito snažan utisak kada je prikazana u Sankt Peterburgu 1863. godine kada je Ge postao profesor Imperijalne akademije umetnosti.[4]
Početkom 1880-ih vratio se verskim temama i portretima. Među njegovim kasnije realizovanim portretima bili su porteti Tolstoja, Mihail Saltikov-Ščedrin i biblijski Juda.
Njegove kasnije slike o novozavetnim temama hvalili su liberalni kritičari poput Vladimira Stasova, konzervativci su ih kritikovali a vlasti su cenzurisale slike zbog bogohuljenja.
Ge je umro na svojoj farmi 1894. Sudbina mnogih njegovih dela ostaje misterija. Ge je zaveštao sva svoja dela svojoj švajcarskoj dobročiniteljici Beatris de Vatvil u zamenu za malu stipendiju tokom svog života. Kada je umrla 1952. godine, u njenom zamku nije pronađeno nijedno delo Gea. Među izgubljenim delima je navodno i njegov magnum opus Raspeće.
Geove crteže su kasnije otkrili kolekcionari umetničkih dela u švajcarskim prodavnicama polovne robe tek 1974. godine.[5] Mnoge je kupio mladi kolekcionar Kristof Bolman koji nije imao pojma o poreklu dela, jednostavno je prepoznao njihovu vrednost. Tek petnaestak godina kasnije, kada su ga tokom Perestrojke posetili sovjetski poznanici, atribucija je postala jasna. Pregovori o povratku dela u Rusiju – kao upotpunjene kolekcije više puta su propali tokom 1990-ih. Zaključeni su tek 2011. godine nakon što je Tretjakovska galerija uspela da ugovori sponzorstvo od ruske državne banke da ih otkupi kao donaciju stalnoj zbirci galerije.“[6]
Galerija
uredi-
Kararski mermer -
Aleksandar Puškin u selu Mihajlovskom -
-
-
Lav Tolstoj, 1882 -
Sofija Tolstaj (supruga Lava Tolstoja) -
Portret Alekseja Potečina -
Studija glave Jovana jevanđeliste -
-
-
-
-
Tajna večera, 1863 -
Savest: Juda -
Presuda Sinedriona – Kriv je! -
Marija, Lazareva sestra, sreće Isusa koji ide njihovoj kući -
Hristos se moli u Getsimaniji (1888) -
Glasnici Vaskrsenja
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b „Hudožnik Nikolaй Nikolaevič Ge: biografiя i kartinы”.
- ^ a b Stech, Marko Robert. „Ge, Mykola”. www.encyclopediaofukraine.com. Pristupljeno 2020-06-22.
- ^ {{cite book| author = S. N. Kondakov | url =https://dlib.rsl.ru/viewer/01004180464#?page=51 | script-title=ru:Юbileйnый spravočnik Imperatorskoй Akademii hudožestv. 1764-1914 |date = 1915 |volume= 2 | page = 46 | language= ru | ref=CITEREFDirectory_of_the_Imperial_Academy_of_Arts1915
- ^ Directory of the Imperial Academy of Arts 1915, str. 46.
- ^ Nikolaй Nikolaevič Ge: Iz 'Bibliologičeskogo slovarя' svящennika Aleksandra Menя [Nikolai Nikolaevich Ge: From the 'Bibliographical Dictionary' of the priest Alexander Men] (na jeziku: ruski). Krotov.info. Pristupljeno 9. 8. 2017.
- ^ Birchenough, Tom (6. 11. 2011). „theartsdesk in Moscow: Nikolai Ge at the Tretyakov Gallery”. Theartsdesk.com. Pristupljeno 9. 8. 2017.
