Википедија

Nagrada Rima

Nagrada Rima (fr. Prix de Rome);[1][2] je bila francuska umetnička nagrada, koju je dodeljivala Francuska kraljevska akademija za slikarstvo i skulpturu (fr. Académie royale de peinture et de sculpture), kasnije Akademija lepih umetnosti (fr. Académie des Beaux-Arts) u okviru Instituta Francuske (fr. Institut de France).[I] Ustanovljena je 1663. godine za vreme vladavine Luja XIV (fr. Louis XIV de France), za studente umetnosti (u početku za slikare i vajare). Od 1666. godine pobednici su dobijali stipendiju koja im je omogućavala da borave u Rimu tri do pet godina u Palati Mančini (ital. Palazzo Mancini) o trošku kralja Francuske.[4] Nagrada je 1720. godine proširena na arhitekturu a zatim na muziku 1803.[5] i bakropis 1804. godine. Prestižnu nagradu je 1968. ukinuo Andre Malro, tadašnji ministar kulture nakon protesta u Francuskoj u maju 1968. koji su pozivali na kulturne promene.[1][6]

Nagrada Rima
Palata Mančini u Rimu (Italija), 1752.
Dodeljuje se zastudente umetnosti u oblasti slikarstva, bakropisa, vajarstva, arhitekture, muzike
DodeljujeFrancuska kraljevska akademija za slikarstvo i skulpturu, Institut Francuske
LokacijaRim, Italija
ZemljaFrancuska
PredstavljaInstitut Francuske
Prvo dodeljivanje
1663.; pre 361 godine (1663)
Poslednje
dodeljivanje
1968.; pre 56 godina (1968)

Istorija

uredi

Velika nagrada za slikarstvo i skulpturu, Nagrada Rima, je prvobitno kreirana za slikare i vajare 1663. godine u Francuskoj, za vreme vladavine Luja XIV. Takmičenje je svake godine (dva puta 1663. godine) organizovala Kraljevska akademija za slikarstvo i vajarstvo (fr. Académie royale de peinture et de sculpture), a kasnije Akademija lepih umetnosti (franc. Académie des Beaux-Arts) u okviru Institut Francuske. Bila je to godišnja nagrada sa stipendijom za perspektivne umetnike koji su dokazali svoj talenat tako što su prošili veoma teško eliminaciono takmičenje. Da bi uspeo, umetnik je morao da napravi skicu na zadatu temu dok je bio izolovan u posebnoj, zatvorenoj kabini.[7] Uspeh na takmičenju i dodela stipendija nisu bili nužno povezani već su bili određeni isključivo kraljevskom naklonošću. Francuska akademija u Rimu (fr. Académie de France à Rome), koju je osnovao Žan Batist Kolber (fr. Jean-Baptiste Colbert), svečano je otvorena 1666. godine u Palati Mančini a prvi slikari i vajari boravili su u njoj od februara iste godine. Nakon 140 godina takmičenje je prošireno na pet kategorija. Arhitektura je dodata 1720. godine, 1803. dodata je muzika, a posle 1804. godine i nagrada za graviranje. Godine 1817. kreirana je i nagrada za istorijski pejzaž ali je ugašena 1861.[6] Primarni pobednik je dobijao Prvu veliku nagradu (fr. Premier grand prix),[8] poznatu kolokvijalno i kao odobreno, odobrenje (fr. agréé), dok je Druga velika nagrada dodeljivana drugoplasiranima. Nakon gašenja kraljevskih akademija, otkaza boravka u Palati Mančini od strane grada Rima 1793. godine i prekida takmičenja između 1794. i 1796. godine (zbog rata i nemogućnosti odlaska u Italiju), takmičenja su nastavljena 1797. godine pod rukovodstvo novog Instituta Francuske, koji je zamenio stare akademije. Napoleon Bonaparta je 1803. preselio Francusku akademiju u Rimu u Vilu Mediči (ital. Villa Medici), sa namerom da sačuva instituciju kojoj je nekada pretila opasnost od Francuske revolucije. Rimska nagrada bila je veoma cenjena u umetničkim krugovima ali i neki veoma poznati umetnici nisu uspeli da je dobiju. Žak-Luj David (fr. Jacques-Louis David), pošto nije uspeo da osvoji nagradu tri godine zaredom, razmišljao je o samoubistvu. Eduar Mane, (fr. Édouard Manet), Edgar Dega (fr. Hilaire-Germain-Edgar de Gas), Ernest Šuson (fr. Amédée-Ernest Chausson) i Moris Ravel (fr. Joseph-Maurice Ravel), pokušali su da osvoje ovo priznanje, ali nisu uspeli. Ravel je ukupno pet puta pokušao da osvoji nagradu, a poslednji neuspeli pokušaj bio je 1905. godine. Takva odluka žirija, čiji su članovi bili i sa Pariskog konzervatorijuma, bila je toliko kontroverzana i burno dočekana u javnosti da je dovela do potpune reorganizacije administracije na Pariskom konzervatorijumu. Žene umetnice mogle su da učestvuju na takmičenju za Nagradu Rima od 1903. godine, zahvaljujući intenzivnom angažovanju i akcijama vajarke Elene Bertu (fr. Hélène Bertaux). Prva dobitnica glavne nagrade bila je vajarka Lusijen Evelmo (fr. Lucienne Heuvelmans), 1915. godine a 1913. je Lili Bulonže (fr. Lili Boulanger) postala prva žena koja je pobedila u kategoriji muzičke kompozicije.[9] Takmičenje je privremeno prekinuto tokom Prvog svetskog rata (1915-1918). Tokom Drugog svetskog rata (1939–1945), dobitnici nagrada bili su smešteni u Vili Paradizo (fr. La villa Paradiso) u Nici (fr. Nice). Takmičenje je 1968. godine otkazao Andre Malro, tadašnji ministar kulture. Od tada se nagrada dodeljuje i u drugim oblastima umetnosti (književnost, audiovizuelni mediji, restauratorska dela) a od 1984. godine konkurs je otvoren ne samo za francuske nego i za strane umetnike. Iste godine takmičenje za Nagradu Rima je zamenjeno selekcijom zasnovanom na nizu konkursa a akademije su ujedinjene u okviru Instituta Francuske. Takmičenje Nagrada Rima (hol. Prijs van Rome), uspostavljena je i u Holandiji 1807. godine (od 1870. godine izbor organizuje Nacionalna akademija vizuelnih umetnosti (hol. Rijksakademie van beeldende kunsten) iz Amsterdama). Belgija takođe ima svoju varijantu Nagrade Rima (hol. Prijs van Rome), koja je ustanovljena 1832. godine od Kraljevska akademija lepih umetnosti iz Antverpena (hol. Academie voor Schone Kunsten van Antwerpen), da bi od 1920. godine organizaciju preuzela Vlada Kraljevine Belgije (hol. Belgische federale regering). Slična nagrada, pod istim imenom Nagrada Rima, postoji u SAD i Kanadi. Na inicijativu iz Senata,[II] od 2014. godine u Francuskoj je uspostavljena i Nova nagrada Rima (fr. Nouveau Prix de Rome).[10]

Napomene

uredi
  1. ^ Institut Francuske (fr. Institut de France), Francuska institucija čija je svrha da okuplja naučnu, književnu i umetničku elitu, da zajedno rade na usavršavanju nauke i umetnosti, razvijaju nezavisno mišljenje i savetuju organe javne vlasti, na neprofitnoj osnovi, dok je Francuski institut (fr. Institut Français, EPIC),[3] Francuska javna komercijalna ustanova pod nadzorom Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva kulture, osnovan da promoviše francusku kulturu, jezik i kulturne raznolikosti, kao i da blisko sarađuje sa francuskom kulturnom mrežom u inostranstvu radi njenog širenja.
  2. ^ Senat (fr. Sénat) je gornji dom Parlamenta Francuske (fr. Parlement français), koji je dvodomi, dok je njegov donji dom Narodna skupština (fr. Assemblée nationale).

Референце

uredi
  1. ^ а б „Prix de Rome | Italian Academy, painting, sculpture | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-31. 
  2. ^ „Prix de Rome”. Mondriaan Fonds (на језику: холандски). Приступљено 2024-03-31. 
  3. ^ „Institut Français, EPIC”. 
  4. ^ Pierre Chessex, « Grand Tour », in : Dictionnaire européen des Lumières, Paris, PUF, 1997, pp. 518-521.
  5. ^ „Musica et Memoria - Prix de Rome”. www.musimem.com. Приступљено 2024-03-31. 
  6. ^ а б Guiffrey, Jules; Barthelemy, J.; Institut de France; Académie des beaux-arts (France) (1908). Liste des pensionnaires de l'Academie de France a Rome : donnant les noms de tous les artistes récompensés dans les concours du Prix de Rome de 1663 à 1907. Getty Research Institute. Paris : Institut de France. 
  7. ^ Gurney, James (2009). Imaginative Realism (1. изд.). Kansas City Missouri: Andrews McMeel Publishing. стр. 11. ISBN 978-0-7407-8550-4. 
  8. ^ Clarke, Michael (2010-07-08). The Concise Oxford Dictionary of Art Terms (на језику: енглески). OUP Oxford. ISBN 978-0-19-956992-2. 
  9. ^ „Nouvelle Histoire de la Musique en France (1870-1950)”. emf.oicrm.org. Приступљено 2024-04-04. 
  10. ^ „La Villa Médicis : relever le défi de l'histoire”. Sénat (на језику: француски). 2023-04-03. Приступљено 2024-04-04. 

Литература

uredi
  • Gudrun Valerius: Académie Royale de Peinture et de Sculpture 1648 – 1793. Geschichte. Organisation. Mitglieder. BoD, Norderstedt 2010, Seite 181–201 (Preisvergabe) und 95–102 (Académie de France à Rome)
  • M. A. Duvivier, Liste des élèves de l’ancienne école académique et de l’école des Beaux-Arts, qui ont remporté les grands prix, Archives de l’art français 1857-1858 p. 273 et suiv.
  • Jules Guiffrey, Liste des pensionnaires de l’Académie de France à Rome : donnant les noms de tous les artistes récompensés dans les concours du prix de Rome de 1663 à 1907, Paris, Firmin-Didot, 1908
  • Jean Guillemain, La section de gravure en médailles à la Villa Médicis (1805-1970), dans L’Académie de France à Rome aux: entre tradition, modernité et création, Rome, Paris, 2002, p. 15-46.
  • Valérie Huss, Les Isérois lauréats du prix de Rome in Grenoble et ses artistes au XIXe siècle, 2020, pp. 102–105.
  • Chantal Lecas, Jean-Pierre Martinon, Gérard Ollivier, Éducations et carrières d'architectes Grands prix de Rome et primés à ce concours (emprises, empreintes, empires). Paris, EA Paris-Conflans.
  • David de Pénanrun, Roux et Delaire, Les architectes élèves de l'école des beaux-arts (1793-1907), Librairie de la construction moderne, 1907,
  • François Fossier, Le séjour des grands prix de Rome à la Villa Médicis, Paris, Éditions L'Harmattan, 2018, pp. 234, ISBN 9782343141503

Spoljašnje veze

uredi
 
Nagrada Rima na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Награда_Рима&oldid=28471928”