Municija

Municija je naziv za grupu projektila koji se koriste u ratovanju, uključujući bombe, rakete, bojne glave, nagazne mine i metke za vatrena oružja. Izraz „amunicija” potiče od francuske reči la munition, što je ceo materijal korišćen za rat. Skupni naziv za sve vrste municije je municija. Svrha municije je da napravi silu na odabranu metu.

Municija Brovning M2 čiji pojas drži metke kalibra .50 (12,7 mm). Svaki peti metak sa crvenim vrhom je zapaljivi oklopno-probijajući obeležavajući metak.

Razvoj

Arkebuziri (kraj 15. veka) ​​su preko ramena nosili široke pojaseve na kojima je obešen niz "doza" barutnih punjenja, a fitilj i zrna nosili u torbi na boku.

Kada je reč o razvoju streljačkog naoružanja, neretko se u drugi plan potiskuje razvoj municije, koje se prihvata i podrazumeva kao sastavni deo koji ide uz oružje. Ali, činjenice su prilično drugačije, jer svako oružje je izgrađeno najpre kao platforma za izbacivanje projektila, pa njegova delotvornost zapravo zavisi u velikoj meri od municije koji ispaljuje. Jednostavnije rečeno, bez municije vatreno oružje je bezvredno, a bez kvalitetnog municije loše. Toga su vrlo brzo postali svesni i konstruktori vatrenog oružja (gotovo od samih početaka njegove proizvodnje), pa se uz razvoj naoružanja počinje posebna pažnja posvećivati i razvoju municije. O velikoj važnosti municije dovoljno pokazuje i nastanak specijalizovanog naučnog polja fizike koje se bavi jedino kretanjem projektila na putanji - balistike (kako na slobodnom delu putanje tako i u cevi).

U oružarskoj praksi vrlo često je oružje konstruisano za pojedini metak, a ne obrnuto kako se obično misli. Naime, u zrelijem periodu oružarstva (kada je već stvoren jedinstveni metak) eksperimentisanjem sa različitim vrstama municije i kalibrima profilirala se municija najboljih balističkih odlika, koja je postala šablon za razvoj platformi iz kojih je ispaljivano - drugim rečima, oko formiranog metka razvijalo se oružje koje je moglo najbolje iskoristiti njegove balističke odlike. Ipak, takav razvojni put nije bio ni kratak ni lak. Uopšteno, istorija municije je istorija ujedinjavanja njegove tri osnovne komponente - projektila, potisnog punjenja (baruta) i sredstva za paljenje baruta. Celokupni razvoj vatrenog oružja počinje pojavom i upotrebom crnog baruta, kao prvog eksploziva, a ujedno i prvog potisnog punjenja na evropskim prostorima. O pronalasku crnog baruta nema tačnih podataka, međutim prema nekim istorijskim istraživanjima pouzdano je utvrđeno da se koristio u Kini za izradu pirotehničkih sredstava, ali i za vojne potrebe još pre nove ere. Iz radova Rogera Bejkona i Albertus Magnusa von Bolstadta može se zaključiti da je crni barut bio poznat u Evropi još u 13. veku (u navedenim delima uglavnom su detaljno opisane postupci za dobijanje crnog baruta i njegov sastav), a za vojne svrhe je najverovatnije prvi put upotrebljen u bitki iz 1331. godine, o čemu postoje pouzdani podaci (prema opisima bitke iz zapisa hroničara tog vremena, reč je bila o primitivnim oružjima iz kojih su pomoću crnog baruta ispaljivani kameni projektili, međutim ta oružja nisu sačuvana). Većina vojnih istoričara saglasna je da je upotreba crnog baruta i prvobitnog artiljerije bila vrlo verovatna i u bitki kod Crecija 1346, a nakon Stogodišnjeg rata proširena je po celoj Evropi.

Razvojni put pešačke municije na crni barut

Kubure ivanovac.

Pešadijsko vatreno oružje javlja se nakon artiljerije, pa su prve ručne kulevrine (u velikoj meri umanjene kopije tadašnjih topničkih oružja) šire polovne nakon bitke kod Peruđe 1364, dok se arkebuze kao preteča pušaka javljaju tek nakon 1470. godine. Municija za to oružje gotovo nije postojala u današnjem poimanju, već su sve komponente pravljene odvojeno. Crni je barut bio jedino potisno punjenje, a kako je inače osetljiv na trenje i plamen, rabljen je i kao pripala glavnog punjenja. Projektili u prvo vreme nisu posebno rađeni, već korišćeno kamenje iz okoline. Naravno, gubitak barutnih gasova kroz međuprostore takvog projektila u cevi bio je izuzetno velik, pa o nekoj preciznosti nije moglo biti ni govora, a i njihov učinak na cilju bio je problematičan (za razliku od topničkih projektila koji su zadržali znatnu kinetičku energiju ponajpre zahvaljujući svojoj većoj masi). Osim toga, nisu bili retki slučajevi da su barutni gasovi istekli iz cevi kroz te međuprostore dok je projektil ostao u njoj zaglavljen. Vojnici naoružani vatrenim oružjem relativno brzo su uočili da glatko i zaobljeno kamenje (npr. iz rečnog šljunka) znatno bolje naleže uz cev, te ima veću brzinu i znatno ubojitiji učinak na cilju, pa su ga počeli oblikovati (obično u kuglu koja se pokazala najstabilnijim oblikom projektila u letu), a potom izrađivati i od metala. Tako je stvoreno prvobitno puščano zrno. Kada su nastale arkebuze, metalne kugle su već bile široko rasprostranjene kao standard puščanih zrna. Kako je proces punjenja arkebuze bio dosta zahtevan i dugotrajan, pešadija je formirala nekoliko linija - prva gađa, druga se priprema za gađanje, a ostale pune oružje. Naime, da bi arkebuza bila spremna za gađanje, bilo je potrebno napuniti je barutom koji se sipao kroz usta cevi, nakon toga metalnom šipkom taj barut se morao nabiti, stavio se projektil i potisnuo do barutnog punjenja. Potom se sipala manja količina baruta u mali otvor na kraju cevi koja je služila kao pripala, a nakon toga u mehanizam za okidanje stavljao se fitilj, mehanizam se zapinjao, fitilj bi se pripalio i arkebuza je konačno bila spremna za opaljenje. Zbog nepreciznosti arkebuza i njihovog relativno kratkog dometa, znatno veći učinak postizan je istovremenim ispaljenja pušaka većeg broja strelaca - plotunom, koji postaje osnovni oblik njihove upotrebe.

Ovakav način upotrebe vatrenog oružja bio je ne samo prilično komplikovan već i opasan za njegovog korisnika, jer se vrlo retko (pogotovo u dinamici borbe) mogla precizno odrediti optimalna količina baruta za ispaljivanje projektila. Ako bi se sipali odveć mala količina, projektil je mogao ostati zaglavljen u cevi, ili bi njegov domet bio znatno manji (što je bio češći slučaj), a ako bi se stavila prevelika količina baruta, moglo je doći do eksplozije cevi (obično s teškim posledicama za strelca). Da bi se takve situacije izbegle, arkebuziri, a posle i musketari počinju pre bitke "pakovati" tačno odmerene doze baruta potrebne za jedno punjenje u kožne, metalne ili drvene posudice, koje nose na pojasu ili preko ramena. Na taj način više nisu morali u dinamici bitke procenjivati količinu baruta usipanu u svoje oružje, a prostor za pripalu je ionako bio malog kapaciteta u koji nije ni moglo stati previše ili premalo baruta. Istovremeno, dolazi i do promena u materijalu iz kojeg su rađena zrna. Kamene i gvozdene kugle pokazale su se prilično nespretnim rešenjem za streljačko oružje, jer su se češće zaglavljivale u procesu punjenja, a osim toga i prskanja cevi oružja bila su vrlo česta pojava. Rešenje je bilo u izradi projektila od metala koji bi bio mekši od cevi, pa bi se tokom punjenja lakše mogao potisnuti do baruta, a pri opaljenju ne bi štetio cev. Gotovo idealnim za tu svrhu pokazalo se olovo koje je bilo znatno mekše od čelika za izradu cevi, te dovoljno niske tačke topljenja da se i bez složenijeg alata ili postupaka može oblikovati u kugle i u terenskim uslovima. Osim toga, olovo je znatno teže od gvožđa, pa projektili izrađeni od njega imaju znatno veću masu od gvozdenih projektila istog prečnika, zbog čega su imali i veću kinetičku energiju. To je omogućilo smanjivanje kalibra cevi na 13-19 mm. Da bi se dodatno smanjio prolazak barutnih gasova kroz međuprostor između projektila i cevi, olovna zrna su prilikom punjenja umotavana u navošten papir ili masne krpice, a krajem 18. veka između baruta i zrna počinje se stavljati podložak od pusta (filca).

Pošto je 1515. godine u Nirnbergu izumljen mehanizam za opaljenje na kremen, počelo je prilično dugotrajno razdoblje razvoja pušaka i pištolja kremenjača koji su u operativnoj upotrebi zadržani gotovo do sredine 19. veka. Podela razvoja streljačkog oružja u dva smera - pištolja i pušaka, bila je uslovljena potrebama dvaju osnovnih rodova vojske tog doba (konjice i pešadije), međutim municija za oba tipa oružja bilo je ista (jedino se kod manjih pištolja u cev sipalo manje baruta - jedino zbog ograničenog obima cevi). Zajednička im je bila i velika nepouzdanost - gotovo svako sedmo oružje je u borbenim uslovima zatajivalo. Osnovni razlog za to bila je velika osetljivost crnog baruta na vlagu (već sa 2% vlage u svom sastavu crni barut je neupotrebljiv za municiju) te nesavršenost mehanizma za opaljivanje. U slučaju borbe po kišnom vremenu, vatreno oružje je bilo bukvalno beskorisno, zbog čega se uvek proizvodilo s odgovarajućom alternativom. Kod puške to je standardno bio bajonet, koji postaje njen sastavni deo i u borbenim uslovima se nikada nije skidao s cevi oružja, dok je kod pištolja donji deo drške izrađivan u obliku masivne kugle (da bi se mogao koristiti kao priručni topuz), ili je izveden u obliku sekire ili čvrstog šiljka, a bilo je vrlo maštovitih konstrukcijskih rešenja, ali nikada u većem broju.

Meci.

Da bi se koliko-toliko zaštitio barut od vlage, vojnici ga počinju umotavati u masni papir (sa spoljne strane bio je premazan lojem ili voskom, da bi bio nepropustan za vlagu). Veoma brzo došli su na zamisao da se zajedno sa odgovarajućom količinom baruta potrebnog za jedno ispaljenje zapakuje i zrno, čime je stvorena preteča metka - fišek ili naboj. Naboji su u velikoj meri povećali i brzinu gađanja, jer je načelo punjenja oružja postalo znatno jednostavnije. Strelac je pre gađanja morao samo rastrgnuti dno naboja, deo baruta usipati u barutnu komoru za pripaljivanje, a ostatak šipkom da potisne do dna cevi.

Novi kvalitetni iskorak u razvoju municije podstakli su engleski puškar Alekandar Forsajt 1807. konstrukcijom perkusijskog sistema paljenja i Jožeš Egs 1815. godine stvaranjem kapisle na praskavu živu (živin fulminat). Opet je znatno pojednostavljen proces punjenja oružja, jer sada više nije trebalo cepati naboj, već ga samo staviti u cev i potisnuti šipkom do dna. Nakon toga zapinjao se udarač, stavljala kapisla u svoje ležište i oružje je bilo spremno za gađanje. Ne samo da se na ovaj način znatno povećala brzina gađanja, već je oružje postalo i znatno pouzdanije i otpornije na spoljne uticaje, a kako vlaga nije smetala perkusijskom paljenju, moglo se gađati i za vreme kiše. Osim toga, kod perkusijskih pušaka barutno punjenje moglo se smanji gotovo do jedne četvrtine pri čemu se zadržavao isti domet i delotvornost, jer se smanjivao i jak povratni trzaj na rame strelca i time povećavala preciznost gađanja. Olovna zrna više nisu izrađivana presovanjem nego livenjem, čime se ujednačila njihova kompaktnost i čvrstoća, što je zajedno sa uvođenjem perkusijskog mehanizma omogućilo smanjivanje kalibra te time proizvodnju lakših pušaka.

Dreiseov metak sa papirnatom čaurom.

Dodatno smanjivanje kalibra omogućila je revolucionarna konstrukcija francuskog satnika Klode Etjen Minjija, koji je 1847. godine stvorio novi tip cilindričnog puščanog zrna manjeg kalibra od puščane cevi i šupljeg dna, koje je bilo namenjeno ponajpre puškama s užlebljenim cevima. Naime, krajem 18. veka u operativnu upotrebu se počinju uvoditi prve puške sa užlebljenim cevima, koje se na prvi pogled nisu u većoj meri razlikovale od glatkocevnih kremenjača, ali su se pokazale znatno preciznijim i uspešnijim za precizna gađanja na veću udaljenost, zbog čega ih sve više pešadija počinje da koristi. Ne samo da je njihova proizvodnja bila skuplja i zahtevnija od glatkocevnih kremenjača nego je i postupak punjenja bio znatno sporiji i komplikovaniji, zbog čega dugo vremena nisu naišle na širu primenu u linijskom pešadiji. Premda su i puške s užlebljenim cevi tog vremena punjene spreda (na usta cevi), Minieovo zrno bilo je relativno lako umetnuti u malo širu cev i potisnuti je do barutnog punjenja. Prilikom opaljenja barutni gasovi bi ušli u šupljinu dna zrna i proširili njegove bočne strane koje bi se urezale u žlebove cevi pa bi zrno tako dobilo potrebnu rotaciju. Učinak bi se dodatno pojačavao ako se u šuplje dno zrna ugradio mali metalni ili drveni klin ili konveksna pločica. Uvođenje Minieovog zrna dodatno je uticalo na povećanje preciznosti i smanjenje kalibara streljačkog oružja, jer projektil postaje duguljast pa smanjivanjem kalibra i dalje zadržava istu masu. Osim toga, ostvaruje stabilizaciju na putanji rotacijom oko svoje uzdužne ose zbog čega je znatno preciznije, au cilj udara sa znatno manjom površinom, pa se povećava njegova probojnost i samim time ubitačnost. Užlebljenim perkusijske puške s Minieovim zrnima su najveći stepen razvoja sprednjača (pušaka koje se pune sa prednje strane - kroz usta cevi).

Prvi Flobertov metak .22 šort. Iako je danas metak sa ivičnim paljenjem (RIMFIRE), ovaj metak se još uvek koristi (doduše prilično retko) u svojoj prvobitnoj izvedbi.

S druge strane, problem punjenja sprednjača postao je vrlo aktualan sve širom upotrebom olučenih pušaka (bez obzira na Minieovo zrno koje je samo donekle olakšalo ceo postupak), a osim toga sve više se osećala potreba za punjenjem pušaka iz ležećeg i klečećeg stava, što kod sprednjača nije bilo moguće. Iako su puške zadnjače pronađene još krajem 17. veka, njihov dalji razvoj postao je nužna potreba tek sredinom 19. veka, na šta je odlučujući uticaj imala pojava sjedinjenog metka. Isti takav uticaj na celokupnu koncepciju daljeg razvoja streljačkog naoružanja imao je nemački konstruktor Johan Nikolaus von Dreise, koji je 1831. stvorio prvu pušku sa zatvaračem i posebno za nju konstruisan jedinstveni metak sa ubačenom kapislom. Za razliku od svih dotadašnjih pušaka, kod Dreiseova modela je za punjenje samo trebalo otvoriti zatvarač, pomeriti ga u zadnji položaj i u ležište metka na zadnjaka staviti već gotov, jedinstveni metak, zatvoriti zatvarač i puška je bila spremna za gađanje. U zatvaraču je bila smeštena dugačka igla koju je prilikom okidanja prema napred potisnula jaka udarna opruga (napinjanje opruge izvodilo se istovremeno sa otvaranjem zatvarača i njegovim povlačenjem u zadnji položaj). Igla je probila dno metka (omot naboja je i dalje bio napravljen od papira), prošla kroz barutno punjenje i udarila u kapislu smeštenu na nosaču zrna koja je plamenom aktivirala barutno punjenje. Prilikom sagorevanja barutnog punjenja izgoreo bi i papir u koji je bio umotan metak i svi proizvodi sagorevanja izlazili bi zajedno s izbacivanjem zrna. Ta puška omogućila je znatno veću brzinu gađanja (10-12 hitaca / min) od klasičnih perkusijskih pušaka (1-3 hitaca / min), a osim toga bila je još manje podložna nepovoljnim vremenskim uslovima od perkusijskih pušaka. Uprkos njenim nepobitnimnim prednostima, puška sistema Dreise uvedena je samo u naoružanje pruskih oružanih snaga, a tek nakon Prusko - austrijskog rata 1866. u kojem je Dreiseova puška pokazala svu svoju nadmoć, većina zemalja počinje razvoj sopstvenih pušaka slične konstrukcije i usvaja jedinstveni metak.

Metalna čaura

Ruski metak s prirubnikom i centralnim paljenjem - 7,62 × 54mmR za pušku Mosin-Nagant.

Papirnati ili platneni naboji bili su prilično nespretni za rukovanje u stresnim uslovima borbe, te još uvek vrlo osetljivi na transport i vlagu, zbog čega je prvi sjedinjeni metak sa metalnom čaurom od bakarnog lima i inicijalnom smešom utisnutom u rubu njenog šupljeg dna konstruisao francuski puškar Louis Nicolas Auguste Flobert 1841. godine (po njemu su nazvane malokalibarske puške na municiju s ivičnim paljenjem — „flobertice”, izraz koji se i danas često koristi u razgovorima). Taj metak vrlo brzo su uveli kao standard municije za svoje revolvere Smith & Vesson, nakon čega ulazi u široku primenu, međutim u Francuskoj je razvoj municije otišao u drugom smeru Lefaucheukovom konstrukcijom metka s iglom. Za razliku od metka s rubnim paljenjem, Lefaucheukov metak morao se vrlo pažljivo umetnuti u cev ili revolverska komoru u tačno određenom položaju da bi udarač mogao udariti po igli i time ostvariti opaljenje, što je bilo prilično nepraktično rešenje koje je znatno produžavalo proces punjenja. Zbog toga izvan Francuske i njenih kolonija ova konstrukcija nije zaživela u većoj meri, a relativno brzo je napuštena iu samoj Francuskoj. Zanimljivo je da se Lefauceukov metak i dan danas koristi, ali samo u lovačkom oružju. Ali, kako je reč o retkim primercima koje rabe ekscentrični (uglavnom i vrlo bogati) lovci, proizvodi se obično u malim, manufakturne radionicama i u relativno malim serijama.

Na kraju Američkog građanskog rata pukovnik Hiram Berdan je 1865. patentirao kapislu koja se počela montirati u središtu dna čaure i time je započeo razvoj metka sa centralnim paljenjem koji se i dan-danas zadržao kao temeljni standard vojnog, lovačkog i sportskog municije. Metak s rubnim paljenjem zadržao se samo u malom kalibru.22 Šort ;.22 Long Rajfl i.22 VMR jedino u sportskom i rekreativnom streljaštvu.

Prava revolucija u razvoju municije nastala je pronalaskom i uvođenjem malodimnih baruta u operativnu upotrebu, za šta su posebno zaslužni francuski hemičar Paul Vieile koji je želatinizacijom nitriranog pamuka 1884. godine dobio nitrocelulozni barut i Alfred Nobel koji je četiri godine posle stvorio nitroglicerinski barut balistit. Malodimni baruti imaju znatno veću energetsku moć od crnog, a kalorična vrednost im se može prilagođavati raznim dodacima. Kako u znatno kraćem vremenu razvijaju veću količinu gasovitih proizvoda, malodimni baruti su znatno kvalitetnije potisno punjenje, koje omogućava veće polazne brzine zrna nego što je to mogao crni barut i u mnogo većoj količini punjenja. Osim toga, malodimni baruti prilikom sagorevanja gotovo u potpunosti prelaze u gasno stanje, uz vrlo malo krutih proizvoda (za razliku od crnog baruta koji ima oko 50% krutih proizvoda sagorevanja), zbog čega je ispaljenje projektila praćeno sa vrlo malo dima. S druge strane, opaljenja metka s crnim barutom stvarala se velika količina gustog belog dima uočljiva i na većim daljinama. Na kraju, malodimni baruti, zahvaljujući svom hemijskom sastavu, gotovo su neosetljivi na vlagu. Zbog svojih nesumnjivih prednosti, malodimni baruti vrlo brzo su nakon početka njihove industrijske proizvodnje potpuno potisnuli crni barut kao potisno punjenje u svim vrstama municije (kako kod pešačkog tako i kod artiljerijskog naoružanja).

Otprilike u isto vreme uočen je problem koji se javljao kod užlebljenog oružja - tzv. poolovljavanje cevi, odnosno nakupljanje olova sa zrna u žlebovima cevi, koje se nije moglo odstraniti uobičajenim čišćenjem. Te nakupine su postepeno smanjivale urezivanje zrna u žlebove i skraćivale njegovo okretanje oko uzdužne ose, zbog čega je postajalo nestabilno na svojoj balističkoj putanji. S vremenom bi cev oružja postala gotovo potpuno glatka, a samim time oružje bi postalo neupotrebljivo (moglo je da puca, ali je bilo krajnje neprecizno). Poolovljavanje cevi bilo je izraženo već pri upotrebi crnog baruta, as energetski znatno jačim malodimni barutima vrlo brzo bi postalo ozbiljan problem. Drugim rečima, bilo je potrebno potražiti neki novi metal, koji bi imao pozitivna svojstva olovno - antimona legure (široko rabljene za streljačka zrna), a ne bi se nakupljao u žlebovima cevi. Rešenje je bilo u stvaranju tzv. košuljice zrna - tankog bakarnog (ili od legure bakra) sloja oko olovno-antimonovog zrna. Prvu košuljicu zrna izradio je Švajcarski pukovnik Edvard Rubin još 1882, međutim u širu upotrebu uvedena je 1886. u francuskim oružanim snagama za pušku Lebel M1886. Od tada je municiju za pešadijsko naoružanje poprimilo oblik koji se manje-više nepromenjen zadržao do današnjih dana u najširoj upotrebi.

Razvojem municije u velikoj je meri porasla njegova pouzdanost, pa otkazivanja opaljenja postaju retkost.

Metak.45-70 Government (11,6 × 54mm) primarno je razvijen za vojnu pušku Springfield M1873, ali je rabljen i u velikom broju revolvera. U većoj količini koristile su ga američke trupe u Špansko-američkom ratu, kada je zadovoljavao balističke zahteve municije za pušku, međutim za revolver je bio prejak.

Došlo je do vrlo oštrog i jasnog razgraničenja između municije za puške i pištolje (revolvere), ponajpre zbog velike razlike u nameni "kratkog" i "dugog" oružja, te u skladu s tim i različitim taktičko - tehničkim i balističkim zahtevima koji su postavljani za njihovo municiju. Pojedini proizvođači oružja (gotovo jedino u SAD - u) pokušali su krajem 19. veka napraviti određeni kompromis konstrukcijom revolvera i puške za koje bi koristili istu municiju, vodeći se praksom većine Amerikanaca koji su naseljavali zapadne teritorije da gotovo redovno poseduju i pištolj i pušku. Nabavka jedne vrste municije bila bi jednostavnija, a u slučaju potrebe mogućnost upotrebe istog municije iz puške ili iz pištolja mogla se pokazati vrlo korisnim za preživljavanje u krajnje nesigurnim uslovima Divljeg Zapada. Isto tako, proizvođačima oružja posao bi bio znatno olakšan, jer bi veliki deo alata bio kompatibilan i upotrebljiv u proizvodnji pušaka i pištolja.

Veoma brzo je stvoren širok asortiman istog municije za pušku i revolver, kao što su.32-20 Vinchester,.44-40 Vin.,.38-40 Vin.,.45-70 Gov. i drugi, međutim u praksi se pokazalo da to municiju i nije najbolje rešenje. Puške koje su ga upotrebljavale imale su znatno kraći domet i manju preciznost, te manju probojnost od one koja se tražila za vojne potrebe, pa osim municije.45-70 gov. ni jedno nije uvedeno u službeno naoružanje bilo čijih oružanih snaga. S druge strane, iako su u to vreme revolveri već bili dovoljno snažni i tehnički doterani da su mogli izdržati ispaljenje tako snažnog municije, gađanje iz njih bilo je prilično otežano vrlo snažnim trzajem, što je zahtevalo dobru uvežbanost i kondiciju strelca. Ukratko, ta vrsta municije uvedena je u ograničenu komercijalnu upotrebu (još i dan - danas proizvode se i upotrebljavaju neki od navedenih kalibara, obično u lovu i nekim sportskim streljačkim disciplinama, te kod kolekcionara), međutim od početka prošlog veka prevladala je stroga podela na pištoljske i puščano municiju, dok ovo "univerzalno" više nije razvijano. Izuzetak je metak.30 Carbine, primarno proizveden i rabljen za poluautomatski karabin M1, a nakon Drugog svetskog rata počeli su se proizvoditi velikokalibarski pištolji kao što su AMT AutoMag 3 i revolveri u tom kalibru.

Municija za pištolje i revolvere

Pištoljske i revolverske municiju je zbog dimenzija oružja u kojem se koristi i namene (bliska borba na malim udaljenostima) manje i slabije od puščanog, te drugačije konstrukcije zrna. Naime, kako su pištolji i revolveri samo oružja za blisku borbu, najvažnije svojstvo njihovog municije mora biti dobra zaustavna moć, odnosno sposobnost privremenog onesposobljavanja protivnika, da ne bi mogao ugroziti korisnika oružja. U praksi to se postiže što većom predajom kinetičke energije zrna na cilj, pri čemu, naravno, projektil mora imati dovoljno energije za onesposobljavanje živog cilja. Premda se pištolji i revolveri rabe za blisku borbu, aerodinamični oblik zrna nema veće značenje, zbog čega su najčešće ovalnog oblika, ali da bi se postigao najbolji zaustavni efekat, česte su i druge konstrukcije, pa je za to municiju razvijen veliki broj zrna različitog oblika i kalibara. Temeljno načelo kojim su se vodili proizvođači municije bilo je stvoriti zrno koje se pri udaru u cilj deformiše, predajući što je moguće više svoje kinetičke energije cilju da bi se postiglo privremeno onesposobljavanje. Naravno, uz samu sposobnost deformacije, bilo je nužno zadržati i dovoljnu prodornost projektila da bi mogao prodreti do vitalnih organa.

5,75mm Veldog u punoj metalnoj košuljici.

Sleva nadesno, patrona za sačmaricu (12/70), baterija AA radi poređenja, .454 Casull, .45 Winchester Magnum, .44 Remington Magnum, .357 Magnum, .38 Special, .45 ACP, .38 Super, 9×19mm Para, .32 ACP i .22 Long Rifle.

Osobito veliki raspon različitih kalibara, jačine municije i oblika zrna razvijao se za revolvere, što su omogućavale konstrukcione odlike tog oružja koje nije naročito osetljivo na oscilacije u barutnom punjenju i oblik zrna koje se iz njega ispaljuje. Zbog toga je kod revolvera moguća čak i konverzija različitih vrsta municije, naravno uvažavajući osnovno pravilo da se u revolveru fabrički konstruisanom za jače municiju može koristiti samo slabije (npr. iz revolvera kalibra.357 Magnum može se bez ikakvih problema ispaljivati i .38 Specijal, pa i pištoljske 9mm Para — uz upotrebu odgovarajućih adaptera za zadržavanje u bubnju), međutim upotreba municije .357 Magnum u pištolju .38 Specijal nije preporučljiva, ako bi se uopšte i uspelo ugurati u komore bubnja). Uglavnom, retko koja vrsta oružja je proizvođena u tako velikom broju kalibara i za toliko različito municiju kao što su revolveri, a koje se kretalo od Flobertovog metka s rubnim paljenjem preko malog municije .22 Šort pa sve do impresivnog .454 Casul. Uprkos tomu, vrlo brzo je postao popularan određeni broj kalibara za koje je veliki broj proizvođača oružja počeo raditi svoje revolvere. Primer, krajem 19. i početkom 20. veka jedan dosta popularan revolverski kalibar bio je danas već potpuno zaboravljeni, inače prilično dugačak metak rabljen u velikom broju malih ("džepnih") revolvera. Sredinom prošlog veka revolver postaje jedino policijsko i odbrambeno oružje, pa je i raznovrsnost kalibara u kojima se proizvodio nešto smanjena, iako se i dandanas proizvodi za „najšarolikiji” raspon municije od svih vrsta streljačkog oružja. Osim velikog broja revolvera koji se proizvode u malim kalibrima za municiju s ivičnim paljenjem (.22 Šort, .22 LR i .22 VMR), najčešći revolverski kalibri danas su .38 Specijal, .357 Magnum, .44 Magnum i. 45 Kolt. Iako su revolverski kalibri svedeni na nekoliko najčešće korišćenih, premda je uglavnom reč o policijskom i odbrambenom oružju, još uvek se nastavlja eksperimentisanje sa raznim materijalima i konstrukcijama zrna da bi se dobila što bolja zaustavna moć.

U relativno dugom periodu od 1836. do 1893. godine, revolveri su bili jedino delotvorno ručno vatreno oružje, a tada je konstruisan prvi operativni poluautomatski pištolj Borchardt C-93. Uprkos kvalitetnoj konstrukciji taj pištolj nije našao vojnu primenu zbog velikih dimenzija i nespretnosti u rukovanju, pa je izrađeno samo oko 3000 primeraka, a njegovoj popularnosti nije doprinela ni montažna kundak-futrola, kojom se relativno jednostavno pretvarao u svojevrsni karabin čime se u velikoj meri povećavala preciznost gađanja. No, vrlo brzo nakon pojave BORCHARDT konstruisan je izvrsni poluautomatski pištolj Mauser C96 kalibra 7,63 × 25mm, koji je za razliku od svog prethodnika postigao izuzetan komercijalni uspeh u relativno kratkom periodu nakon uvođenja u operativnu upotrebu. Mauser C96 je postao i prvi poluautomatski pištolj u vojnoj upotrebi, koji su masovno koristile obe zaraćene strane u Burskom ratu. Nakon tog rata našao je vrlo široko tržište u Rusiji, gde su ga masovno kupovali oficiri Carske vojske, a pokazao se i vrlo kvalitetnim naoružanjem za konjica, jer se futrola jednostavno montirala na njega kao kundak. Kapacitet magacina iznosio je 10 metaka, a delotvorni domet 100 m, što je uz poluautomatski režim paljbe činilo vrlo ozbiljno oružje koje je moglo da posluži umesto karabina (te prednosti su posebno uočili kozaci među kojima je Mauser C96 postao prestižno oružje). Drugim rečima, s Mauserom je započelo novo razdoblje u razvoju ručnog vatrenog oružja, a poluautomatski pištolj počeo je polako, ali nesmetano potiskivati revolver iz vojnog naoružanja.

Osnovna prednost pištolja pred revolverom bilo je znatno brže i jednostavnije punjenje, veći rezervoar za municiju i znatno veća praktična brzina gađanja, što mu je omogućavalo veću vatrene moć, a osim toga, zbog konstrukcijskih osobina bio je u proseku malo precizniji od revolvera. Sasvim dovoljno da u vojnom načinu razmišljanja prevagne nad revolverom, bez obzira na neke bolje osobine revolvera (ponajpre veća pouzdanost, manja osetljivost na nekvalitetno municiju i jednostavnije rukovanje).

S druge strane, upravo zbog svojih konstrukcijskih osobina, automatika pištolja bila je osetljiva na kvalitet municije (misli se ponajprije na ujednačenost i kvalitet barutnog punjenja), te na oblik zrna (pištolji su u prvo vreme vrlo retko mogli koristiti municiju sa različitim oblicima zrna, a da pri tome ne dođe do zastoja). Tako se municija za pištolje već na prvi pogled razlikovala od revolverske (pre svega pištoljskoj municiji nije bio potreban rub na dnu čaure, da ne bi "propalo" kroz komoru bubnja, već žleb za koji se zakvačio izbacivač čaura prilikom automatskog rada), a osim ograničenja u obliku i konstrukciji zrna (pištolji su najčešće koristili ovalna zrna sa punom metalnom košuljicom) moralo se voditi računa o ujednačenom barutnom punjenju. Zbog tih ograničenja razvoj pištoljskog municije nikada nije dostigao toliku raznovrsnost po kalibrima i obliku zrna kao revolverskog, iako su i oni proizvedeni u prilično velikom broju od kojih je većina i danas u upotrebi. S druge strane, količinski je ovo municiju proizvođeno u golemim količinama (znatno većim nego revolverska), naročito pošto su se pojavile kratke mašinke i počele koristiti u oružanim snagama. Upravo su kratke mašinke (znatno više nego pištolji) zaslužne za razvoj pištoljskog municije i njegovo zadržavanje u vojnim arsenalima do današnjih dana.

Najčešće polovno pištoljska municija danas je.380 ACP, 9mm Para / Luger,.40 S & V,.357 SIG, .45 ACP / Auto, 10mm Auto. Među ovim municijom postoji vrlo jasna razlika između civilnog (komercijalnog) i vojnog, pri čemu se manje snažno municiju uglavnom smatra komercijalnim i za civilne odbrambene potrebe. U to se ponajpre ubraja metak.

Među zapadnoevropskim zemljama proširio se nemački metak 9 × 19mm Para (bellum) / Luger koji je još pre Drugog svetskog rata postao službeni vojni metak velikog broja evropskih zemalja, pa je i dandanas službeno pištoljska municija oružanih snaga zemalja NATO-a i jedno od najviše korišćenih komercijalnih municije u svetu. U 20. svetskom ratu proizveden je u golemim količinama, jer su ga u svojim kratkim strojnicama koristile sve zaraćene strane, osim Francuske, SAD i Sovjetskog Saveza. Svojedobno je gotovo jednako tako bio zastupljen i američki vojni metak .45 ACP (11,43 × 23mm), zbog svoje snažne zaustavne moći rabljen je i za vojno i za policijsko oružje, međutim danas ga u oružanim snagama SAD sve više potiskuje 9mm Para. Zanimljivo je da metak 10mm Auto, uprkos znatno boljim balističkim osobinama i znatno većoj zaustavnoj moći od 9mm Para, nikada nije uveden u vojnu upotrebu, što pre svega mnogo pokazuje o konzervativizmu vojnih krugova i priličnoj inertnosti vojno-industrijskih kompleksa (metak 9mm Para konstruisan je 1908. i masovno je rabljen u oba svetska rata, dok je 10mm Auto star "samo" 17 godina - stvoren je za pištolj Bren Ten proizvođača Dornaus & Dikon).

Municija za puške

Za razliku od pištoljskog i revolverskog municije, koje je proizvođeno za različite namene u brojnim kalibrima i oblicima, pred vojno puščano streljivo već na samom početku postavljeni su jasni zahtevi, omogućeni tadašnjim tehnološkim razvojem, a većina je svedena na znatno veću probojnost i znatno veći domet od revolverskog i pištoljskog municije. Krajem 19. veka standard za puščano municiju u većini evropskih vojski je mogućnost obaranja konjanika na udaljenosti najmanje 1000 m (u to vreme osnovni oblik gađanja još uvek je bila plotunska paljba na masovne ciljeve). Da bi dobili bolje balističke odlike, puščana zrna postaju šiljasta, a u pojedinim slučajevima dobijaju i zadnji konus, čime su smanjene vazdušne turbulencije na balističkoj putanji te time poboljšan domet i preciznost.

Neki od metaka za pušku polovnih u 20. svetskom ratu (sleva nadesno): 9,3 × 62mm,.30-06 Springfield, 7,92 × 57mm Mauser, 6,5 × 55mm i.308 Vinchester.

Većina evropskih oružanih snaga preuzima šiljati oblik puščanog zrna sa punom metalnom košuljicom krajem 19. veka (osim Austrougarske koja zadržava ovalni vrh zrna do kraja Prvog svetskog rata, iako je uvela i novi metak sa šiljastim zrnom, te Italije koja je zadržala ovalno zrno do kraja II. svetskog rata), što je postao standard koji se zadržao do današnjih dana. S druge strane, svaka industrijski razvijenija država proizvodila je vlastito pešadijsko naoružanje u vlastitom kalibru usvojenom na nacionalnom nivou, što nije bio samo izraz nacionalnog ponosa, već i prepoznatljiva odlika njihovih oružanih snaga, pa čak i kada su proizvodili oružje po stranoj licenci (na primer standardno oružje nemačkih oružanih snaga bila je izvanredna puška Mauser K98 u kalibru 7,92 × 57mm; u Španiji verzija iste Mauser puške u kalibru 7 × 57mm; u Švedskoj verzija te puške u kalibru 6,5 × 55mm; u Turskoj verzija u kalibru 7, 65 × 53mm itd). Kada je započela operativna upotreba strojnica, one su konstruisane tako da rabe nacionalno puščano municiju, što je u velikoj meri olakšavalo snabdevanju trupa i izmenjivost municije u slučaju potrebe. S druge strane, masovna proizvodnja puščanog streljiva koje se sada, osim za puške kao osnovno naoružanje vojnika, koristilo i za mašinke kao najveće potrošače municije, dodatno je učvrstila "nacionalnu komponentu" usvojenog i standardizovanog puščanog kalibra, što ostaje nepromenjeno gotovo do završetka Drugog svetskog rata. Drugim rečima, većina zemalja učesnica Drugog svetskog rata ušla je u rat sa puščanim mecima usvojenim u naoružanje još krajem 19. ili početkom 20 veka.

Razvoj novih kalibara

Uprkos tome što je već početkom 20 veka u većini razvijenih zemalja ustaljen broj standardizovanih kalibara (kako pištoljskih i revolverskih tako i puščanih), u naoružanju njihovih oružanih snaga, eksperimentisanje na daljem razvoju municije da bi se dobile najbolje balističke odlike uz optimalnu ubojitost ili zaustavnu moć, nije prestalo. To je dovelo do izuzetno velikog broja različitih kalibara i vrsta metaka, čemu je dodatno pogodovala popularnost i raširenost lova (osobito lova na tropsku divljač) na početku 20 veka. Upravo je lovačko oružje dodatno doprinelo stvaranju velikog broja različitog municije, što nije završeno ni do današnjih dana, iako je već u velikom broju primera odavno izgubilo svrhu (bolje rečeno, postalo je svrha samom sebi). Ekstremni je primerak oružje i municiju u kalibru.700 Nitro Ekpres.

Literatura

• Prvi partizan
• Green, Michael; Green, Gladys (2000). Weapons of Patton's Armies. Zenith Imprint. str. 52—. ISBN 978-1-61060-774-2. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
• Donald E. Carlucci, Sidney S. Jacobson (2007). Ballistics: Theory and Design of Guns and Ammunition. CRC Press. ISBN 978-1-4200-6618-0. 
• Hogg, Ian V. (1998). Ammunition Small Arms, Grenades and Projected Munitions. Greenhill Books. ISBN 978-1-85367-323-8. 

Spoljašnje veze

• European Ammunition Box Translations