Konrad od Monferata

Konrad od Monferata ili Konrad I Jerusalimski (sredina četrdesetih godina 12. veka - 28. april 1192) bio je jerusalimski kralj od 1190. do 1192. godine.

Konrad od Monferata
Konrad Monferatski
Lični podaci
Datum rođenja	sredina četrdesetih 12. veka
Mesto rođenja	Monferat, Italija
Datum smrti	28. april 1192.
Mesto smrti	Akra, Jerusalimska kraljevina
Porodica
Supružnik	Teodora Anđelina, Izabela I Jerusalimska
Potomstvo	Marija od Monferata
Roditelji	Vilijam V od Monferata Judita od Babenberga
Dinastija	Aleramiči
Jerusalimski kralj
Period	1190-1192
Prethodnik	Gi Lizinjan
Naslednik	Izabela I Jerusalimska

Konrad od Monferata, (umro 28. aprila 1192) bio je plemić, jedan od glavnih učesnika Trećeg krstaškog rata. Bio je de fakto kralj Jerusalima (kao Konrad I) na osnovu braka sa kraljicom Izabelom I Jerusalimskom od 24. novembra 1190. godine, ali je zvanično izabran tek 1192. godine, nekoliko dana pre svoje smrti. Takođe je bio osmi markiz od Monferata od 1191. godine.

Rani život

Konrad je bio drugi sin markiza Vilijama V od Monferata, „Starijeg“, i njegove žene Judite od Babenberga. Bio je blizak rođak cara Fridriha I Barbarose, cara Svetog rimskog carstva, kao i kralja Luja VII od Francuske i vojvode Leopolda V od Austrije.

Konrad je rođen u Monferatu, koji je danas deo regiona Pijemonta, u severozapadnoj Italiji. Tačno mesto i godina su nepoznati. Prvi put se pominje u povelji 1160. godine, kada je služio na dvoru svog ujaka po majci, Konrada, biskupa Pasaua, kasnije nadbiskupa Salcburga. (Možda je dobio ime po njemu, ili po polubratu njegove majke, Konradu III od Nemačke.)

Lep čovek, sa velikom ličnom hrabrošću i inteligencijom, opisan je u Brevis Historia Occupationis et Amissionis Terræ Sanctæ („Kratka istorija okupacije i gubitka Svete zemlje“):

Konrad je bio snažan u oružju, izuzetno pametan i po prirodnim umnim sposobnostima i po učenosti, ljubazan po karakteru i delu, obdaren svim ljudskim vrlinama, vrhovni u svakom savetu, poštena nada svoje strane i blistava munja za neprijatelj, sposoban za pretvaranje i prikrivanje u politici, obrazovan na svim jezicima, u pogledu kojih su ga manje artikulisani smatrali izuzetno tečnim. Samo u jednom je smatran krivim: što je zaveo tuđu ženu od njenog živog muža, i odvojio je od njega, i sam se oženio njome.

(Poslednja rečenica se odnosi na njegov treći brak sa kraljicom Izabelom I Jerusalimskom 1190. godine, o čemu vidi dole.)

Bio je aktivan u diplomatiji od svojih dvadesetih godina i postao je efikasan vojni komandant, vodeći kampanju zajedno sa drugim članovima svoje porodice u borbama sa Lombardskom ligom. Prvo se oženio neidentifikovanom damom pre 1179. godine, ali je ona umrla do kraja 1186. godine, u tom braku nije bilo preživele dece.

Vizantijsko carstvo

Godine 1179, nakon saveza porodice sa carem Manojlom I Komninom, Konrad je predvodio vojsku protiv snaga cara Fridriha I Barbarose, kojom je tada komandovao carski kancelar, nadbiskup Kristijan od Majnca. Pobedio ih je kod Kamerina u septembru, uzevši kancelara za taoca. (Ranije je bio talac kancelara.) Ostavio je zarobljenika na brigu svog brata Bonifacija i otišao u Carigrad da ga car nagradi, vratio se u Italiju ubrzo nakon Manojlove smrti 1180. godine, u svojim tridesetim godinama, njegova ličnost i lep izgled ostavili su upečatljiv utisak na vizantijskom dvoru: Nikita Honijat ga opisuje kao „prelepog izgleda, lepog u proleće života, izuzetnog i neuporedivog u muškoj hrabrosti i inteligenciji, i u cvetu telesne snage“.

U zimu 1186–1187 car Isak II Anđel je ponudio svoju sestru Teodoru, kao nevestu Konradovom mlađem bratu Bonifaciju, da obnovi vizantijski savez sa Monferatom, ali je Bonifacije bio oženjen. Konrad, nedavno udovica, uzeo je krst, nameravajući da se pridruži svom ocu u Jerusalimskom kraljevstvu; umesto toga, prihvatio je Isakovu ponudu i vratio se u Carigrad u proleće 1187. Po ženidbi je dobio titulu cezara. Međutim, skoro odmah je morao da pomogne caru da odbrani svoj presto od pobune, koju je predvodio general Aleksije Vrana. Prema Honijatu, Konrad je inspirisao slabog cara da preuzme inicijativu. Borio se bez štita i šlema i nosio je platnenu kirasu umesto pošte u bici u kojoj je poginuo Vrana. Lakše je ranjen u rame, ali bez konja, Vranu su telohranitelji ubili i odrubili mu glavu.

Međutim, osećajući da je njegova služba nedovoljno nagrađena, oprezan od vizantijskih antilatinskih osećanja (njegov najmlađi brat Renije je ubijen 1182) i od moguće osvete Vranine porodice, Konrad je krenuo u Jerusalimsko kraljevstvo jula 1187. na đenovljanskom trgovačkom brodu. Neke popularne moderne istorije tvrde da je bežao od osvete nakon što je počinio privatno ubistvo: to je zbog neuspeha da se prepozna Vranino ime, iskrivljeno u „Livernas“ u starofrancuskom Nastavku Vilijama od Tira (ponekad poznatom kao Ernulova hronika ), i Rodžera od Haudena, skraćenje njegovog sopstvenog Gesta regis Henrici Secundi (ranije pripisano Benediktu od Piterboroa). Rodžer je u početku govorio o tome da je Konrad „ubio istaknutog plemića u pobuni“ — misleći na Vranu; u svojoj Hronici, on je ovo sažimao na „počiniti ubistvo”, izostavljajući kontekst.

Dolazak na vlast

Grof Monferatski je do dolaska u Svetu zemlju živeo u Carigradu, ali je zbog ubistva morao pobeći. O velikom porazu krstaša kod Hitina nije znao ništa, a kada je njegov brod pristao u Akr, zatekao je prazan grad sa Saladinovom zastavom na zidovima. Tu je čuo o velikoj katastrofi. Zaputio se u Tir gde, sa malim brojem vojnika, stiže 14. jula. Većina njegove vojske je otišla u Jerusalim da ga brani od Saladina. Konrad je organizovao odbranu Tira. Međutim, Saladin nije imao nameru da se tu zadržava već je krenuo direktno na Jerusalim.

Pošto je bio plemenitog porekla (rođak nemačkog cara Fridriha Barbadose) nije mu bilo teško da preuzme vlast nad Tirom. Znao je da su već 1187. godine započele pripreme za pokretanje Trećeg krstaškog pohoda koga će voditi najmoćniji monarsi Evrope. Takvoj vojsci bio je potreban mostobran preko koga će ući u Svetu zemlju.

Opsada Tira

Sveta zemlja 1190. godine

Osvojivši Jerusalim, Saladin kreće u osvajanje svih krstaških gradova u Svetoj zemlji. Muslimani su započeli opsadu 13. novembra. Napad sa mora je u potpunosti propao. Potom se Saladin odlučio na lukavstvo i postavio Konradovog oca Vilijama V (koga je zarobio u Hitinskoj bici) kao štit od strela branioca Tira. Konrad mu je poručio da će radije sam ispaliti strelu u svog oca nego predati grad. Potom je Saladin odlučio osloboditi Gaja Lizinjanskog nadajući se da će njegov dolazak u Tir dovesti do sukoba oko vođstva. Konrad mu nije ni dozvolio da uđe u grad. Uvidevši da je Tir suviše jak, sultan Saladin diže opsadu 1. januara 1188. godine.

Odbrana Tira

Konrad je očigledno nameravao da se pridruži svom ocu, koji je držao zamak Svetog Ilije. Najpre je stigao do Akre, koju je nedavno osvojio Saladin (Salah ad-Din Jusuf ibn Ajub), i tako otplovio na sever do Tira, gde je pronašao ostatke krstaške vojske. Posle pobede u bici kod Hatina nad vojskom Jerusalima, Saladin je krenuo na sever i već je zauzeo Akru, Sidon i Bejrut. Grof Rejmond III od Tripolija i njegovi posinci, Redžinald od Sidona i nekoliko drugih vodećih plemića koji su izbegli bitku pobegli su u Tir, ali većina je bila nestrpljiva da se vrati na svoje teritorije da ih brani. Grof Rejmond III od Tripolija je bio narušenog zdravlja i umro je ubrzo nakon što je otišao kući.

Prema starofrancuskom Nastavljaču Vilijama od Tira, Redžinald od Sidona je preuzeo vlast u Tiru i bio je u procesu pregovora o njegovoj predaji sultanu Saladinu. Konrad je navodno bacio Saladinove zastave u jarak i naterao Tirce da mu se zakunu na potpunu lojalnost. Čini se da je njegov uspon na vlast u stvarnosti bio manje dramatičan. Redžinald je otišao da obnovi svoj zamak Belfort na reci Litani. Uz podršku uspostavljenih italijanskih trgovačkih zajednica u gradu, Konrad je ponovo organizovao odbranu Tira, osnivajući komunu, sličnu onima protiv kojih se često borio u Italiji.

Kada je stigla Saladinova vojska zatekla je grad dobro branjen i prkosan. Kao što je hroničar Ibn al-Atir napisao o čoveku koga su Arapi počeli poštovati i plašiti kao al-Markisa: „Bio je đavo inkarniran u svojoj sposobnosti da upravlja i brani grad, i čovek izuzetne hrabrosti“. Tir je uspešno izdržao opsadu, i želeći profitabilnije osvajanje, Saladinova vojska je krenula na jug do Cezareje, Arsufa i Jafe. U međuvremenu, Konrad je poslao Jošija, arhiepiskopa Tira, na Zapad u brodu sa crnim jedrima, noseći pozive za pomoć. Arapski pisci su tvrdili da je nosio i propagandne slike koje je koristio u svom propovedanju, uključujući jednog od konja Saladinove vojske u štalu (i urinirajući) u Crkvi Svetog groba, i drugog saracena koji šamara Hristovo lice.

U novembru 1187, sultan Saladin se vratio i drugi put opseo Tir. Konrad je još uvek komandovao gradom, koji je sada bio snažno utvrđen i ispunjen hrišćanskim izbeglicama sa celog severa Jerusalimskog kraljevstva. Ovog puta sultan Saladin se odlučio za kombinovani kopneni i pomorski napad, postavljajući blokadu luke. U incidentu koji opisuje Itinerarium Peregrinorum (koji je generalno neprijateljski nastrojen prema Konradu), Starofrancuski Nastavaljač i druga hronika Sikarda iz Kremone (sada poznata kroz citate Salimbenea di Adama i Alberta Miliolija), sultan Saladin je postavio Konradovog ostarelog oca,markiza Vilijama V od Montferata, koji je zarobljen u bitci kod Hatina, ispred gradskih zidina. Ponudio je da oslobodi markiza Vilijama V i podari Konradu velike poklone ako preda Tir. Starac je svom sinu rekao da bude čvrst, čak i kada su mu Egipćani pretili da će ga ubiti. Konrad je izjavio da je markiz Vilijam V već dugo živeo i sam gađao samostrelom. Sultan Saladin je navodno rekao: "Ovaj čovek je nevernik i veoma okrutan". Ali uspeo je da prozre Saladinov blef: stari markiz Vilijam V je pušten, nepovređen, u Tortosi 1188, i vraćen svom sinu.

Dana 30. decembra, Konradove snage su pokrenule napad u zoru na umorne egipatske mornare, zauzevši mnoge njihove galije. Preostali egipatski brodovi pokušali su da pobegnu u Bejrut, ali su se tirski brodovi dali u poteru, a Egipćani su bili primorani da napuste svoje brodove i pobegnu. Sultan Saladin je tada krenuo u juriš na zidine sa kopna, misleći da su branioci još uvek ometeni morskom bitkom. Međutim, Konrad je izveo svoje ljude u juriš kroz kapiju i razbio neprijatelja: Hju od Tiberijade se istakao u bici. sultan Saladin je bio primoran da se ponovo povuče, spalivši svoje opsadne mašine i brodove kako bi sprečio da padnu u ruke neprijatelja.

Treći krstaški rat

Dolaskom krstaša iz Evrope nastaje borba između kralja Gija od Lizinjana i Konrada Monferatskog oko jerusalimske krune. Ričard I Lavlje Srce staje na stranu bivšeg kralja Gija, a Filip II, francuski kralj, pruža podršku Konradu. Međutim, Gi je već bio kralj iako je Jerusalim osvojen. Zbog toga je Konrad, kako bi postao legitimni vladar, morao da se oženi jednom od jerusalimskih princeza. Izabela, ćerka kralja Amalrika, bila je već udata za Hamfrija IV od Torona. Taj brak je, uz blagoslov pape, poništen, a odmah sutradan je obavljeno venčanje Izabele i Konrada. I pored borbe oko krune, Gi i Konrad se nisu međusobno mrzeli. Prema nekim izvorima, Gi je jedanput priskočio u pomoć Konradu koji je bio okružen muslimanima i, rizikujući sopstveni život, pomogao mu da se izvuče sa bojnog polja.

Borba za krunu

U leto 1188. sultan Saladin je pustio iz zatočeništva kralja Gija Lizinjana, muža kraljice Sibile. Godinu dana kasnije, 1189, kralj Gij se, u pratnji svog brata Džefrija, pojavio u Tiru i zahtevao da mu Konrad preda ključeve grada. Konrad je odbio ovaj zahtev i izjavio da je Gij izgubio svoja prava da bude kralj Jerusalima u bici kod Hatina 1187. Rekao je da je držao grad do dolaska kraljeva iz Evrope. Time se pozivao na uslove iz testamenta kralja Balduina IV, uslove koje su kralj Gij i kraljica Sibila već prekršili: u slučaju smrti njegovog sinovca kralja Balduina V od Jerusalima, Balduinov testament je bio da „najpravedniji naslednici“ kralja Balduina V budu namesnici dok pitanje nasleđa nereše kralj Henri II od Engleske, kralj Filip II od Francuske i car Svetog rimskog carstva Fridrih I. Konrad nije dozvolio kralju Giju i kraljici Sibili da uđu u grad, ali im je dozvolio da logoruju izvan Tirskih zidina sa svojim pristalicama.

Konrada je ubedio njegov rođak Luj III, Landgrof od Tiringije, da se pridruži Giju u opsadi Akre 1189. Opsada je trajala više od dve godine. U leto 1190, Konrad je otputovao na sever u Antiohiju da bi poveo drugog mladog rođaka, Fridriha Švapskog, bezbedno nazad u Akru sa ostacima carske vojske svog rođaka cara Fridriha I Barbarose.

Kada su kraljica Sibila i njihove ćerke umrle od bolesti kasnije te godine, kralj Gij više nije imao legitimno pravo na presto — ali je odbio da se povuče. Naslednica Jerusalima bila je polusestra kraljice Sibile, Izabela, koja je bila udata za Hamfrija IV od Torona, u koga je bila zaljubljena. Međutim, Konrad je imao podršku njene majke kraljice Marije Komnin i očuha barona Balijana od Ibelina, kao i Redžinalda od Sidona i drugih velikih plemića Prekomorja. Dobili su poništenje na osnovu toga što je Izabela bila maloletna u vreme sklapanja braka i da nije mogla da da saglasnost. Konrad se tada oženio Izabelom, uprkos glasinama o bigamiji zbog njegovog braka sa Teodorom Anđel, koja je još uvek bila živa. Međutim, Honijat, koji obično izražava snažno neodobravanje bračnih/seksualnih nepravilnosti, ne pominje ovo. Ovo može da implicira da je razvod sa vizantijske strane izvršen pre 1190. godine, kada je bilo očigledno da se Konrad neće vratiti. Bilo je i prigovora na osnovu kanonskog incesta, pošto je Konradov brat ranije bio oženjen Izabelinom polusestrom, a crkveni zakon je ovu vrstu srodstva smatrao jednakom krvnom srodstvu. Međutim, papski legat Ubaldo Lanfranki, nadbiskup Pize, dao je svoje odobrenje. Protivnici su tvrdili da je bio podmitljiv. Venčanje je 24. novembra 1190. sklopio Filip od Drea, biskup od Bovea — sin Konradovog rođaka Roberta I od Drea. Konrad je sada bio de jure kralj Jerusalima. Međutim, on je bio ranjen u borbi samo devet dana ranije i vratio se sa svojom nevestom u Tir da se oporavi. Vratio se u opsadu u proleće, izvodeći neuspešan morski napad na Kulu muva na ulazu u luku.

Kako je kralj Gij bio vazal kralja Ričarda I, engleskog kralja za svoje zemlje u Poatuu, kralj Ričard I ga je podržavao u ovoj političkoj borbi, dok su Konrada podržavali njegov rođak vojvoda Leopold V od Austrije i rođak Filip II, kralj Francuske. Konrad je delovao kao glavni pregovarač u predaji Akre i podigao je kraljeve zastave u gradu. Nakon toga, strane su pokušale da se dogovore. Gij je potvrđen za kralja Jerusalima, a Konrad je postao njegov naslednik. Konrad bi zadržao gradove Tir, Bejrut i Sidon, a njegovi naslednici bi nasledili Jerusalim nakon Gijeve smrti. U julu 1191. Konradov rođak, kralj Filip II, odlučio je da se vrati u Francusku, ali pre nego što je otišao, predao je Konradu polovinu blaga opljačkanog iz Akre, zajedno sa svim njegovim istaknutim muslimanskim taocima. Kralj Ričard I je tražio od Konrada da preda taoce, ali je Konrad odbijao dokle god je mogao. Nakon što je konačno popustio (pošto je kralj Ričard I sada bio vođa krstaškog rata), kralj Ričard I je naredio da se pobiju svi taoci. Konrad se nije pridružio kralju Ričardu I u pohodu na jug, radije je ostao sa svojom ženom kraljicom Izabelom I u Tiru — verujući da mu je život u opasnosti. Verovatno je otprilike u to vreme umro Konradov otac.

Tokom te zime, Konrad je započeo direktne pregovore sa sultanom Saladinom, sumnjajući da će sledeći Ričardov potez biti pokušaj da mu otme Tir i vrati ga u kraljevsku vlast - Giju. Njegov primarni cilj je bio da bude priznat kao vladar na severu, dok se sultan Saladin (koji je istovremeno sa kraljem Ričardom I pregovarao o mogućem braku između svog brata Al-Adila i Ričardove udovice sestre Džoane, udovice kraljice Sicilije) nadao da će ga odvojiti od krstaša. Situacija je dobila farsičan preokret kada je Ričardov izaslanik, Izabelin bivši muž Hamfri IV od Torona, primetio Konradovog izaslanika, Redžinalda od Sidona, kako izlazi sa Al-Adilom. Čini se da nije bilo konačnog sporazuma sa Konradom, a Džoana je odbila brak sa muslimanom.

Smrt

Nakon povlačenja kralja Filipa II iz Svete zemlje, Konrad je preuzeo komandu nad francuskim vitezovima. Na sastanku barona u Askalonu 1192. godine, Konrad je izabran za vladara većinom glasova. Nekoliko dana kasnije je krunisan u Akri. Držao je Tir, Akru, Jafu i Askalon. Već sutradan nakon krunisanja (28. aprila) Konrada su ubili Asasini.

Atentat

U aprilu 1192. godine, dolazi do izbora za kralja. Na Ričardovo zaprepašćenje, baroni Jerusalimskog kraljevstva jednoglasno su izabrali Konrada za kralja. Kralj Ričard I je kralju Giju prodao Kipar, gde je nastavio da koristi kraljevsku titulu, da mu nadoknadi štetu i da ga odvrati od povratka u Poatu, gde je njegova porodica dugo bila na glasu kao buntovna. Ričardov sestrić Anri II od Šampanje doneo je vest o rezultatu izbora u Tir 24. aprila i vratio se u Akru.

Međutim, Konrad nikada nije krunisan. Kasno ujutru ili u podne 28. aprila, kraljica Izabela I, koja je bila trudna, zakasnila je kada se vratila iz hamama da večera sa njim i tako je otišao da jede u kuću svog rođaka i prijatelja, Filipa, biskupa od Bovea. Biskup je već jeo, pa se Konrad vratio kući. Na putu su ga napala dvojica atentatora, koji su ga uboli najmanje dva puta u bok i leđa. Njegovi stražari su ubili jednog od napadača, a drugog zarobili. Nije sigurno koliko je Konrad poživeo. Neki izvori tvrde da je preminuo na mestu napada ili u obližnjoj crkvi, ubrzo nakon napada. Ričardovi hroničari su tvrdili da je odveden kući, primio poslednje obrede i pozivali su kraljicu Izabelu I da preda grad samo kralju Ričardu I ili njegovom predstavniku, ali ta scena na samrti je podložna sumnji. Sahranjen je u Tiru, u crkvi Hospitalaca. „Franački markiz, vladar Tira i najveći đavo od svih Franaka, Konrad od Monferata — proklet bio! — je ubijen“, napisao je Ibn al-Atir. Svakako, gubitak potencijalno strašnog kralja bio je udarac za kraljevstvo.

Ubistvo ostaje nerazjašnjeno. Pod mučenjem, preživeli ubica je tvrdio da iza ubistva stoji kralj Ričard I, ali to je nemoguće dokazati. Manje verovatni osumnjičeni bio je Hamfri IV od Torona, Izabelin prvi muž. Navodna je i Saladinova umešanost, pošto je Konrad bio usred pregovora sa njim, ali to se takođe čini malo verovatnim pošto sam sultan Saladin očigledno nije voleo Hašašine. Godine 1970. Patrik A. Vilijams je argumentovao uverljiv slučaj krivice Anrija II od Šampanje, ali ako jeste, teško je zamisliti da je preduzeo tako hrabar korak bez odobrenja svog ujaka kralja Ričarda I.

Kasnije, dok se prerušen vraćao iz krstaškog rata, kralja Ričarda I je prvo prepoznao grof Majnhard II od Gorice, a zatim ga je zarobio Konradov rođak, vojvoda Leopold V od Austrije. Konradovo ubistvo je bila jedna od optužbi protiv njega. Kralj Ričard I je tražio da ga Asasini opravdaju, a u pismu, navodno od njihovog vođe, Rašida al-Dina Sinana, izgleda da su to učinili. U pismu se tvrdilo da je 1191. Konrad zarobio brod Asasina koji je potražio utočište u Tiru tokom oluje. Ubio je kapetana, zatvorio posadu i oduzeo blago sa broda. Kada je Rašid al-Din Sinan zatražio da mu se vrate posada i blago, odbijen je i tako je izrečena smrtna kazna za Konrada od Montferata. Međutim, veruje se da je pismo falsifikovano. Sinan je već bio mrtav, a osim tog pisma i zapisa u hronici zasnovanih na njemu, nema drugih dokaza da su Asasini umešani u pomorstvo. Vreme ubistva i njegove posledice (trudna kraljica Izabela I je udata za Anrija II od Šampanje samo sedam dana kasnije, na veliko gađenje muslimanskih komentatora) sugerišu da se glavni motiv može tražiti u franačkoj politici.

Porodica

Konradov brat Bonifacije bio je vođa Četvrtog krstaškog rata i značajan pokrovitelj trubadura, kao i njihova sestra Azalais, markiza od Saluca. Njihov najmlađi brat Renije bio je zet vizantijskog cara Manojla I Komnina, a najstariji, Vilijam, bio je prvi muž kraljice Sibile i otac kralja Balduina V Jerusalimskog. Konrad je takođe kratko bio markiz od Montferata, nakon očeve smrti 1191. U Monferatu ga je nasledio Bonifacije, ali je njegova naslednica rođena posthumno: ćerka Marija od Monferata, 'La Markiza', koja je 1205. postala kraljica Jerusalima nakon Izabeline smrti, ali je umrla mlada na porođaju. Konradova bivša žena, Teodora, još je živela sredinom kasnih 1190-ih, kada je manastir Dalmat pretvorila u ženski manastir, verovatno kao njenu rezidenciju.

Porodično stablo

4. Rainier, Marquess of Montferrat

2. Vilijam V od Monferata

5. Gizela od Burgundije, markiza Monferata

1. Konrad od Monferata

6. Leopold III, markgrof Austrije

3. Judita od Babenberga

7. Agnesa od Nemačke

Literatura

• Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9. 
• Brand, Charles M. (1968). Byzantium Confronts the West, 1180–1204. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. LCCN 67-20872. OCLC 795121713.
• Brevis Historia Occupationis et Amissionis Terræ Sanctæ, in Die Chronik des Propstes Burchard von Ursberg, ed. Oswald Holder-Egger & Bernhard von Simson, Monumenta Germaniæ Historica: Scriptores in Usum Scholarum, (Hannover & Leipzig, 1916), pp. 59–64
• Choniates, Niketas, Historia, ed. J.-L. Van Dieten, 2 vols., Berlin and New York, 1975; trans. as O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniates, by H.J. Magoulias, Detroit; Wayne State University Press, 1984, ISBN 0-8143-1764-2
• Edbury, Peter W. (ed.) The Conquest of Jerusalem and the Third Crusade, 1998, ISBN 1-84014-676-1
• Gabrieli, Francesco. (ed.) Arab Historians of the Crusades, English translation 1969, ISBN 0-520-05224-2
• Gilchrist, M. M. "Character-assassination: Conrad de Montferrat in English-language fiction & popular histories", Bollettino del Marchesato. Circolo Culturale I Marchesi del Monferrato, Alessandria, no. 6 (Nov. 2005), pp. 5–13. (external link)
• Gilchrist, M. M. "Getting Away With Murder: Runciman and Conrad of Montferrat’s Career in Constantinople", The Mediæval Journal. St Andrews Institute of Mediæval Studies, vol 2, no. 1 (2012), pp. 15–36, ISBN 978-2-503-54307-9
• Grylicki, Sascha. Conrad von Montferrat. Aufstieg und Fall eines Kreuzfahrerherrschers, Heidelberg 2018 (https://archiv.ub.uni-heidelberg.de/volltextserver/24398/)
• Haberstumpf, Walter. Dinastie europee nel Mediterraneo orientale. I Monferrato e i Savoia nei secoli XII–XV, 1995 (external link to downloadable text).
• Ilgen, Theodor. Konrad, Markgraf von Montferrat, 1880
• Nicholson, Helen J. (ed.) The Chronicle of the Third Crusade: The Itinerarium Peregrinorum et Gesta Regis Ricardi, 1997, ISBN 0-7546-0581-7
• Riley-Smith, Jonathan. "Corrado di Monferrato", Dizionario Biografico degli Italiani, vol. XXIX, Rome 1983, pp. 381–387 (external link)
• Runciman, Steven. A History of the Crusades, 1951–54, vols. 2–3.
• Usseglio, Leopoldo. I Marchesi di Monferrato in Italia ed in Oriente durante i secoli XII e XIII, 1926.
• William of Tyre, French continuation of. Historia rerum in partibus transmarinis gestarum Archived 2014-08-14 at the Wayback Machine (external link to text in medieval French).
• Williams, Patrick A. "The Assassination of Conrad of Montferrat: Another Suspect?", Traditio, vol. XXVI, 1970