Kapeti

Dinastija Kapet, udomaćeno Kapetovići (fr. Les Capétiens), francuska kraljevska dinastija, jedna od najstarijih i najrazgranatijih evropskih vladarskih porodica. Kapeti su bili članovi francuske vladarske porodice i dinastije koja je u direktnoj muškoj liniji upravljala Francuskom od 987. do 1328, a u različitim bočnim muškim linijama, s prekidima, od 1328. do 1848. godine. Od potomaka dinastije Kapet, danas su na vlasti španski kralj Huan Karlos I i luksemburški vojvoda Anri, obojica preko burbonskog ogranka dinastije.

Dinastija Kapeta
Osnivač	Igo Kapet

Dinastija je ime dobila po svom osnivaču, Hugu Kapetu. On je držao mali posed između reka Sene i Loare, sa gradovima Parizom i Orleanom. Predstavnici dinastije su se borili protiv samovolje velmoža, moćnih vojvoda i grofova. Ratovali su i protiv engleske vladarske porodice Plantagenet, koja je u Francuskoj držala Normandiju, Anžu i Akvitaniju. Filip II pobedio je engleskog kralja Jovana bez Zemlje 1214. Vlast vladara učvršćivana je dug niz godina, a Luj IX je to činio sudskim reformama. Uz jačanje države nastali su državni staleži koji su sa vladarem rešavali sva pitanja u državi. Posle smrti Šarla IV, 1328. godine, koji nije imao muških potomaka, dinastiju Kapet nasleđuje dinastija Valoa.

Etimologija

Nadimak Kapet, koji se, prema nekim istraživačima, objašnjava rečju cappa (mantija), možda aludira na opatijsku funkciju koju su obnašali Hugo i njegov otac. Prvi spomen pojma kapet pojavljuje se oko 1030. godine i nalazi se u Hronici Ademara od Šabanesa. Taj izraz je označavao pripadnike kraljevske porodice od ranih godina 13. veka.

Istorija

Poreklo

Porodični posedi predaka dinastije Kapet nalazili su se u franačkoj Neustriji, području između reka Sene i Loare. Prvi poznati član porodice bio je Robert Hrabri (sredina 9. veka), moćni vazal i missus dominicus kralja Karla Ćelavog. Po njegovom imenu, rana dinastija poznata je pod imenom Robertijanci.

Tokom borbi za vlast u Franačkom Carstvu, nakon smrti Karla Debelog 888. godine, velikaši su, budući da je u tom trenutku jedini živi potomak dinastije Karolinga bio tek dete, na saboru u Kompjenju okrunili za kralja Oda Pariskog, grofa od Pariza, sina Roberta Hrabrog. Njegova se vlast prostirala samo na područje Sene i Loare. Akvitanija je bila praktično samostalno vojvodstvo, severnom Burgundijom kao posebnim kraljevstvom vladao je Rudolf I iz dinastije Velfa, južnim burgundijskim kraljevstvom vladao je Luj od Provanse, praunuk cara Lotara I, dok je zapadno stajalo zasebno Burgundsko vojvodstvo. Španska marka, Septimanija, Bretanja, Flandrija i Vermandua su takođe bile izuzete od vlasti franačkog kralja.

Godine 898. umro je kralj Odo, a velikaši su za novoga kralja priznali Karla III Bezazlenog iz dinastije Karolinga. Protiv njega je ustao Odov brat, suparnički francuski kralj Rober I (922—923), koji je poginuo u bici kod Soasona. Kada je 923. godine zbačen s prestolja kralj Karlo III († 929), a njegov sin Luj IV Prekomorski izbegao u Englesku, kraljevsku vlast prigrabio je Rudolf Burgundski, čija je vlast nakon šest godina borbe s brojnim velikašima, najzad priznata na području čitave države, osim sjedinjenog Burgundskog kraljevstva (Kraljevstvo Arelat).

Najistaknutija osoba toga vremena bio je Rudolfov šurjak, Igo Veliki, sin Robera I i nećak nekadašnjeg kralja Oda. U želji za jačanjem svog uticaja u državi, Igo je pozvao Luja IV iz Engleske i omogućio mu da se okruniše. Kralj se nakon toga odmetnuo od svog pokrovitelja, ali je nakon sukoba ipak morao dati Igu znatne koncesije. Godine 954. kralj je umro, a velikaška grupacija Iga Velikoga, suočena s prodorom Mađara, prihvatila je kraljevog sina Lotara III (vladao 954-986) za novog kralja. Kako je kralj bio maloletan, njegov staratelj i zaštitnik postao je njegov ujak, kelnski nadbiskup Bruno, brat nemačkog kralja Otona I, koji je činio sve kako bi oslabio vlast francuskog kralja.

Godine 986. umro je Lotar III, a već sledeće godine i njegov sin i naslednik Luj V Lenji. Jedini od živućih Karolinga koji su mogli naslediti prestolje bio je Lujov stric Karlo, lotarinški vojvoda, ali on je bio neprihvatljiv za francuske velikaše, budući da je bio vazal nemačkog cara.

Dolazak dinastije Kapet na francusko prestolje

Posle smrti kralja Luja V Lenjog, francuski su velikaši pristali uz Igoa Kapeta, sina Iga Velikoga i pranećaka kralja Ode, i on je 3. jula 987. godine na saboru u Nojonu proglašen kraljem. Tim događajem na francusko prestolje došla je dinastija Kapet čijim se osnivačem smatra Igo Kapet.

U trenutku dolaska na prestolje, Igo Kapet († 996) vladao je, osim nad kraljevskim feudom koji je obuhvatao područje oko Pariza, još samo nad petnaestak većih feudalnih domena. Njegova vlast bila je zapravo tek simbolična, jer su veliki delovi Francuske bili izvan dosega kraljevske vlasti.

U periodu prvih Kapetovića, kraljevi su uveliko bili zavisni o blagonaklonosti najuticajnijih svetovnih i duhovnih velikaša, a sa sigurnošću su se mogli osloniti samo na svoj porodični i kraljevski domen, koji se prostirao na malom području od Pariza do Orleana i severoistočno od Pariza.

Hugov sin i naslednik, Rober II Pobožni (996—1031) nastavio je da jača uticaj nad kraljevskom domenom, a uspeo je 1002. godine da svojim teritorijama pripoji Burgundsko vojvodstvo. Ipak, i sledeći vladari bili su podređeni samovolji brojnih velikaša, što je slabilo kraljevsku vlast.

Uspon i jačanje kraljevske vlasti

Svi vladari do Filipa I (1060—1108) vode prilično neambicioznu politiku i nastoje da se održe na vlasti. Uspon kraljevske kuće Kapet počeo je za vreme vladavine Luja VI Debelog (1108—1137), koji je ratovao protiv nemačkog cara Hajnriha V i engleskog kralja Henrika Plantageneta. Njegov naslednik, Luj VII Mlađi (1137—1180) vodio je neuspeli krstaški rat, a nakon rastave od Eleonore od Akvitanije, morao je engleskom kralju Henriju II da prepusti Akvitaniju i druga područja u južnoj Francuskoj. Međutim, već je Filip II Avgust (1180—1223) uspeo da povrati veliki deo tih poseda, a nakon bitke kod Buvena (1214) uspeo je da uveliko poveća svoje posede.

Rat protiv Engleske završio je Luj IX Sveti (1226—1270) mirom u Parizu 1259. godine, koji je proširio i ojačao kraljevsku vlast u južnoj Francuskoj. Filip IV (1285—1314) uspeo je da centralizuje državnu upravu, obuzda feudalce i tako ojača kraljevsku vlast.

Godine 1328. umro je Šarl IV (1322—1328), poslednji vladar iz direktne muške loze dinastije Kapet, što je otvorilo pitanje nasledstva prestolja. Francusko plemstvo izabralo je za novog kralja Filipa VI Valou (1328—1350), potomka dinastije Kapet po bočnoj muškoj lozi. Međutim, engleski kralj Edvard III (1327—1377), sin Izabele, supruge Edvarda II i sestre francuskog kralja Filipa IV Lepog, polagao je, po majci, pravo na francusko prestolje. Taj sukob doveo je do izbijanja Stogodišnjeg rata, koji je s prekidima trajao od 1337. do 1453. godine. u pozadini sukoba bili su bogati posedi u Flandriji kojih se engleska kruna nastojala domoći.

Uspon dinastije Burbon

U prvim decenijama 16. veka dovršeno je ujedinjenje Francuske. Pod uticajem reformacije, u Francuskoj je planuo verski rat između hugenota i katolika, koji je trajao od 1562. do 1598. godine. Rat je odneo mnogo života, a najveće krvoproliće dogodilo se tokom Bartolomejske noći između 23. i 24. avgusta 1572. godine, kada je u Parizu ubijeno oko 25.000 hugenota. Kao posledica tih sukoba, izumrla je 1598. dinastija Valoa, a na francusko prestolje ustoličen je drugi pobočni ogranak dinastije Kapet, dinastija Burbon.

Prvi francuski vladar iz dinastije Burbon, Anri IV (1598—1610) izdao je Nantski edikt kojim je dao verske slobode svim francuskim građanima. Za vreme vladavine njegova sina Luja XIII (1610—1648) započeo je francuski dvorski apsolutizam, koji je došao do vrhunca za vreme vladavine Luja XIV (1643—1715).

Jedna od posledica Francuske revolucije iz 1789. godine, bila je abdikacija kralja Luja XVI, njegovo smaknuće i proglašenje republike. Posle pada Napoleona, 1814. Burbonci su zakratko vraćeni na vlast, a nakon drugog Napoleonovog poraza, dinastija Burbon je restaurirana odlukama Bečkog kongresa iz 1815. godine. Nakon svrgavanja Šarla X (1824—1830), nasledio ga je Luj Filip, predstavnik dinastije Orlean, mlađe grane dinastije Burbon. Novi kralj je lišen prestolja za vreme revolucije 1848. godine, kada je utemeljena Druga republika, a uskoro i Drugo carstvo pod vodstvom cara Napoleona III

Posle poraza i abdikacije Napoleona III 1870. godine, monarhija više nije obnovljena, već je 1875. proglašena Treća republika.

Galerija

• 
  Grb Francuske i Navare
• 
  Stari grb dinastije Kapet
• 
  Novi grb dinastije Kapet

Literatura

• Jackman, Donald C. (2008). Ius hereditarium Encountered II: Approaches to Reginlint. Editions Enlaplage. 
• MacLagan, Michael; Louda, Jiri (1984). Lines of Succession: Heraldry of the Royal Families of Europe. London: Orbis. ISBN 978-0-85613-672-6. 
• Gwatkin, H. M., Whitney, J. P. (ed) et al. (1926) The Cambridge Medieval History: Volume III. Cambridge: Cambridge University Press.
• Hallam, Elizabeth M.; Everard, Judith (2001). Capetian France, 987–1328 (second izd.). Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-40428-1. 
• Ingmar Krause (2006). Konflikt und Ritual im Herrschaftsbereich der frühen Capetinger – Untersuchungen zur Darstellung und Funktion symbolischen Verhaltens. ISBN 978-3-930454-62-4. . Rhema-Verlag, Münster .
• Fawtier, Robert. The Capetian Kings of France: Monarchy & Nation (987–1328). Macmillan, 1960. (translated from French edition of 1941)
• Hallam, Elizabeth M. (1980). Capetian France 987–1328. Longman. 
• Le Hête, Thierry (1987). Les Capetiens: Le Livre du Millenaire. Editions Christian. 
• Brandt, Miroslav (1995). Srednjovjekovno doba povijesnog razvitka. Zagreb: Školska knjiga. ISBN 978-953-0-30709-4. 
• Opća i nacionalna enciklopedija, sv. X, Pro Lexis. Zagreb. 2006. ISBN 978-953-7224-10-3. 
• Povijest, Rani i razvijeni srednji vijek, sv. VI. Zagreb. 2007. ISBN 978-953-300-040-4. 
• Gauvard, Claude (1996). La France au Moyen Âge du Ve au XVe siècle. Paris: PUF. 2-13-054205-0. 
• James, Edward (1982). The Origins of France: From Clovis to the Capetians 500–1000. London: Macmillan. ISBN 978-0-312-58862-5. 
• Riché, Pierre (1983). Les Carolingiens: Une famille qui fit l'Europe. Paris: Hachette. 2-012-78551-0. 
• Theis, Laurent (1992). Histoire du Moyen Âge français: Chronologie commentée 486–1453. Paris: Perrin. 2-87027-587-0. 
• Lewis, Anthony W. (1978). „Anticipatory Association of the Heir in Early Capetian France.”. The American Historical Review. 83 (4.): 906—927. 
• Riché, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. Prevod: Allen, Michael Idomir. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1342-3. 
• Reuter, Timothy (1991). Germany in the early middle ages, c. 800-1056. Addison-Wesley Longman Ltd. ISBN 978-0-582-49034-5. 
• Grierson, Philip; Blackburn, Mark (1986). Medieval European Coinage: Volume 1, The Early Middle Ages (5th–10th Centuries). Cambridge University Press. 
• Reuter, Timothy (2000). The New Cambridge Medieval History, Vol. III: c. 900-c. 1024. Cambridge University Press. 
• Duckett, Eleanor (1968). Death and Life in the Tenth Century. Ann Arbor: University of Michigan Press. .
• Previté Orton, C. W. (1917). „Italy and Provence, 900-950”. The English Historical Review. 32 (127): 335—347. JSTOR 551042. 
• Comyn, Robert (1851). History of the Western Empire, from its Restoration by Charlemagne to the Accession of Charles V, Vol. I. 

Spoljašnje veze

• Marek, Miroslav. „Genealogies of the Capetian dynasty from Genealogy.eu”. Genealogy.EU. 
• Genealogies of the Bastards of French Monarchs
• Royal Descent of Famous people
• Genealogies of the Capetian dynasty from Genealogy.eu
• Capetian dynasty - Encyclopaedia Britannica